Piše: Aleksandar Perović


„Oj go­ro mo­ja
ko te ta­ko lju­to kleo,
ko te ta­ko lju­to kleo…”
Gru­pa ,,Za­jed­no”

Je li ri­ječ o pro­fe­si­o­nal­nom in­te­re­so­va­nju ili gra­đan­skoj od­go­vor­no­sti ne­bit­no, ali uglav­nom ne­ma da­na a da se ne za­pi­tam je­smo li mo­ra­li ta­ko ola­ko do­zvo­li­ti vi­še­de­ce­nij­sku bru­tal­nu po­ha­ru na­ših pri­rod­nih re­sur­sa i da li smo kao gra­đa­ni Usta­vom de­kla­ri­sa­ne eko­lo­ške dr­ža­ve, uop­šte svje­sni te­ži­ne po­sle­di­ca po­gre­šnih po­li­ti­ka i raz­mje­ra pri­či­nje­ne eko­lo­ške i eko­nom­ske šte­te?
Da li smo pre­o­ku­pi­ra­ni bor­bom za go­lo pre­ži­vlja­va­nje, u ovom či­ni se bes­kraj­nom tran­ci­zi­o­nom pe­ri­o­du, pot­pu­no za­ne­ma­ri­li žr­tve pre­da­ka i pra­va bu­du­ćih ge­ne­ra­ci­ja na ži­vot u zdra­voj ži­vot­noj sre­di­ni?
Je­smo li stvar­no o(p)sta­li to­li­ko se­bič­ni da nas za­ni­ma sa­mo lič­na i tre­nut­na ko­rist?
Če­mu se mo­že­mo na­da­ti ako bes­po­moć­no po­sma­tra­mo ka­ko nam ne­spo­sob­ni i ba­ha­ti sva­ko­dnev­no krč­me imo­vi­nu i po­put vam­pi­ra, na slam­ku, la­ga­no isi­sa­va­ju ži­vot?
Shva­ta­mo li u šta smo do­bro­volj­no pri­sta­li da nas kao dru­švo pre­tvo­re?
Da li u ovoj gu­stoj, kon­ta­mi­ni­ra­noj ma­gli, uop­šte mo­že­mo sa­nja­ti zdra­vu vi­zi­ju ka­kva je eko­lo­ška dr­ža­va, naj­bo­lja i je­di­na re­al­na raz­voj­na šan­sa za Cr­nu Go­ru?
Mo­žda je pre­vi­še pi­ta­nja, ali ako ka­žem da se­bi sva­ko­dnev­no da­jem mno­go vi­še od­go­vo­ra na ista, uz kon­ti­nu­i­ra­no na­do­gra­đe­nu kon­kret­nu ar­gu­men­ta­ci­ju, na­dam se da ću pod­sta­ći još ne­kog da se za­pi­ta i se­bi od­go­vo­ri.
Se­bi, jer je od su­štin­ske va­žno­sti pr­vo stva­ri raš­či­sti­ti sa so­bom, pa tek on­da jav­no za­stu­pa­ti te­ze u ko­je vje­ru­je­mo i že­li­mo dru­ge uvje­ri­ti u to.
Ma­kar bi ta­ko tre­ba­lo da ra­de od­ra­sle od­go­vor­ne oso­be, ko­je ima­ju pra­vo da bi­ra­ju i bu­du bi­ra­ni.
E sad ula­zim u do­men po­li­ti­ke, ne za­to što pla­ni­ram da osnu­jem no­vu par­ti­ju ili da se ak­ti­vi­ram u ne­koj od već (pre)re­gi­stro­va­nih, već iz pro­stog raz­lo­ga jer do­la­zi­mo do či­nje­ni­ce da je sve po­ve­za­no sa pro­ce­som do­no­še­nja od­lu­ka i na­šim pra­vi­ma i od­go­vor­no­sti­ma za ono što nam se da­nas de­ša­va.
Kom­pro­mi­to­va­ni pro­ce­si i in­sti­tu­ci­je, kao i pot­pu­no iz­o­pa­čen si­stem vri­jed­no­sti, pro­u­zro­ko­va­li su kul­tu­ro­lo­ške ano­ma­li­je i ba­hat od­nos pre­ma ži­vot­noj sre­di­ni i jav­nom zdra­vlju, ko­ji je sa­da ušao u do­men neo­dr­ži­vog i po­gub­nog.
Ni­ko dru­gi ne­go mi ni­je do­pu­stio da cr­ne ru­pe i cr­ne ku­ti­je u si­ste­mu omo­gu­će traj­nu de­va­sta­ci­ju pro­sto­ra, ne­kon­tro­li­sa­nu eks­plo­a­ta­ci­ju pri­rod­nih bo­gat­sta­va i pod­sti­caj­ni i per­spek­tiv­ni am­bi­jent za or­ga­ni­zo­va­ni eko-kri­mi­nal.
Gra­đan­ska neo­d­go­vor­nost, ne­kul­tu­ra i le­tar­gi­ja su ono što otva­ra mo­guć­nost za zlo­u­po­tre­be i de­struk­ci­ju. Za eko­cid nad lju­di­ma i pri­ro­dom.
To što pri­je se­bi po­lo­ži­mo ra­ču­ne ne­će nam olak­ša­ti sa­vjest, ni­ti će nas am­ne­sti­ra­ti od kri­vi­ce pred po­ko­lje­nji­ma, ko­je će se ne­sum­nji­vo za­ni­ma­ti za­što je i ka­ko si­stem­ski i si­ste­mat­ski uni­šta­va­na naj­hu­ma­ni­ja ide­ja eko­lo­ške dr­ža­ve.
Ali ono što mo­žda mo­že bi­ti be­ne­fit, je­ste spo­zna­va­nje sop­stve­ne mo­ći ko­ja je u sva­kom od nas. Mo­žda sa­kri­ve­na u ne­kom mrač­nom kut­ku du­še, ali si­gur­no je tu.
Iskra te skri­ve­ne mo­ći u na­ma gra­đa­ni­ma ne­ras­ki­di­vo je po­ve­za­na sa iskon­skim po­ri­vom za pre­ži­vlja­va­nje i mo­že iza­zva­ti va­tru, do­voj­no ve­li­ku da oto­pi led ko­ji je oko­vao na­ša sr­ca i du­še.
Ota­pa­nje tog le­da je je­di­ni na­čin da ne do­zvo­li­mo da nas od­go­vor­ni za vi­še­de­ce­nij­sku i vi­še­stru­ku kri­zu i da­lje di­je­le, pre­bro­ja­va­ju i raz­vr­sta­va­ju, ma­ni­pu­li­šu i po­ni­ža­va­ju.
Ota­pa­nje tog le­da je neo­p­hod­no ako že­li­mo da za­šti­ti­mo svo­je sta­ni­šte, naš eko-si­stem i dru­štve­ni si­stem, na­šu Cr­nu Go­ru i nje­nu ustav­nu od­red­ni­cu eko­lo­ške dr­ža­ve. Za­što ne re­ći, ota­pa­nje tog le­da je po­treb­no da op­sta­ne­mo kao autoh­to­na vr­sta, gra­đan­sko dru­štvo i sa­ču­va­mo pra­vo na bo­lju bu­duć­nost.
Ota­pa­nje tog le­da u na­ma ta­ko­đe mo­že uti­ca­ti na glo­bal­ne kli­mat­ske pro­mje­ne. Mo­žda i vi­še od onog na An­tark­ti­ku. I na sna­gu gra­vi­ta­ci­o­nog po­lja. Ma­kar u na­šem pod­ruč­ju.
Sa­mo­spo­zna­ja ne ide bez sa­mo­kon­tro­le, ma­da anar­hi­ja po­ne­kad iz­gle­da pri­vlač­ni­ja i bli­ža eko­si­stem­skoj har­mo­ni­ji ne­go što su to ko­rum­pi­ra­ne i kri­mi­nal­nom ugro­že­ne, a na pa­pi­ru de­mo­krat­ski ure­đe­ne za­jed­ni­ce. Jer u anar­hi­ji ne­ma si­stem­skog na­si­lja ni­ti si­stem­ske za­šti­te za po­dob­ne.
Kao ne­ko ko slu­ša pank mu­zi­ku a ba­vi se gra­đan­skim eko­lo­škim ak­ti­vi­zmom, ipak pre­po­zna­jem i pri­zna­jem da je naj­ve­ći ci­vi­li­za­cij­ski iza­zov us­po­sta­vi­ti naj­bo­lji mo­gu­ći si­stem, za­sno­van na vla­da­vi­ni pra­va, ute­me­ljen na ja­kim in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma i gra­đan­skoj par­ti­ci­pa­ci­ji i kon­tro­li na svim ni­o­vi­ma, što će bi­ti ga­rant efi­ka­sne i ne­se­lek­tiv­ne pri­mje­ne za­ko­na.
Tre­nut­no sa eko­lo­škog i eko­nom­skog ak­spek­ta ka­ta­stro­fal­no sta­nje pro­u­zro­ko­va­no lo­šim i neo­d­go­vor­nim od­lu­ka­ma po­li­ti­ka­ma, ako ni­je dr­žav­ni udar, on­da ima ele­men­te oku­pa­ci­je, po­što de­fi­ni­tiv­no ne mo­že bi­ti do­ži­vlja­va­no kao pa­tri­o­ti­zam.
Traj­no uzur­pi­ran pro­stor, što plan­skom što ne­plan­skom grad­njom, de­va­sti­ran di­vljim de­po­ni­ja­ma i ne­za­vr­še­nim me­ga­lo­man­skim objek­ti­ma, ade­kvat­no ne­kon­tro­li­sa­no in­du­strij­sko za­ga­đe­nje, po­to­plje­ne ili ne­is­ko­ri­šće­ne ob­ra­di­ve po­vr­ši­ne, iz­ma­sa­kri­ra­ne šu­me i mr­tve ri­je­ke, kri­vo­lo­vom ugro­že­na di­vlja fa­u­na, ko­mu­nal­ni ha­os i ko­nač­no pri­va­ti­zo­van jav­ni in­te­res sva­ka­ko ne mo­gu bi­ti sli­ka jed­nog ure­đe­nog dru­štva, na­ro­či­to ne Usta­vom de­kla­ri­sa­ne eko­lo­ške dr­ža­ve.
Na­dam se da ću uti­ca­ti da fo­kus vra­ti­mo na su­štin­ske pro­ble­me, pre­po­zna­mo moć po­je­di­nač­ne i lič­ne od­go­vor­no­sti i u se­bi pro­na­đe­mo mo­tiv da nam vi­še ne bu­de sve­jed­no.
Ako vam je do­bro, on­da ni­šta.
,,Sve si go­ro re­đa,
ka­mo kru­ne s vr­ha,
ko ti vi­te je­le
i bo­ro­ve skr­ha”.
(Autor je direktor Ekološkog pokreta “Ozon”)