Autor: aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić


Ne­dav­no smo bi­li na pro­sla­vi sto­go­di­šnji­ce na­še ško­le. Po­red pro­fe­so­ra, na sve­ča­no­sti su se oku­pi­li i naj­go­ri đa­ci iz svih ge­ne­ra­ci­ja! A ko­ga dru­gog da zo­vu: naj­go­ri đa­ci su je­di­no i uspje­li u ži­vo­tu. Mo­že­te za­mi­sli­ti ka­kav je to bio tri­jumf: naj­go­ri uče­ni­ci u fra­ko­vi­ma, a naj­go­re uče­ni­ce u sve­ča­nim to­a­le­ta­ma pod naj­sku­po­cje­ni­jim na­ki­tom – ple­šu sa svo­jim pro­fe­so­ri­ma ko­ji su, si­ro­ti, još uvi­jek u onim istim po­ha­ba­nim i još u ono do­ba kad su sa­ši­ve­na, de­mo­di­ra­nim odi­je­li­ma.
Naj­bo­ljih uče­ni­ka ni­gdje ne­ma. Ko zna gdje su za­gla­vi­li, ili su u Nje­mač­koj, ili ov­dje, ali bez po­sla, ili još uče, ili su na ner­vnim kli­ni­ka­ma, ili su se ne­sreć­no ože­ni­li ne­kom naj­bo­ljom uče­ni­com, ili su se raz­o­ča­ra­li u ži­vot – a ko ta­kve uop­šte tre­ti­ra u ži­vo­tu! Njih se vi­še ni­ko ne sje­ća. Pre­tr­pje­li su pot­pu­ni fi­ja­sko. Za­bo­ra­vi­li su ih čak i nji­ho­vi pro­fe­so­ri! Za­bo­ra­vi­li su ih jer su mo­ra­li. Do­ve­de­ni pred svr­šen čin, da cio nji­hov ži­vot i rad ne bi bio pro­ma­šen, a sve če­mu uče dje­cu po­gre­šno, pro­fe­so­ri su po­če­li da se po­no­se svo­jim naj­go­rim đa­ci­ma, da ih na­knad­no pro­gla­ša­va­ju naj­bo­lji­ma, evo­ci­ra­ju­ći uspo­me­ne na nji­ho­ve ču­ve­ne od­go­vo­re i bri­ljant­ne za­dat­ke. Naj­go­rim đa­ci­ma sve je nor­mal­no, pa im od to­ga i ne­ma ni­šta pri­rod­ni­je!
Za­mi­sli­te pro­fe­so­re ko­ji su svoj po­ziv ozbilj­no shva­ti­li, ko­ji uče dje­cu ka­ko da us­pi­ju u ži­vo­tu, a u ži­vo­tu uspi­je­va­ju je­di­no oni ko­ji ih ni­su slu­ša­li!
Ka­ko se osje­ća sta­ri stro­gi pro­fe­sor ko­ji vje­ru­je u svo­ju mi­si­ju i svo­je kri­te­ri­ju­me, a čim uklju­či te­le­vi­zor:
Ugle­da ne­kog od svo­jih naj­go­rih đa­ka ka­ko vo­di glav­nu ri­ječ,
Ili ode u bi­o­skop, a u fil­mu glav­nu ulo­gu tu­ma­či nje­go­va naj­go­ra uče­ni­ca,
Kad sa pri­ja­te­lji­ma je­di­no raz­go­va­ra o mu­dro­sti, ge­ni­jal­no­sti i ve­li­kim dje­li­ma biv­ših naj­go­rih uče­ni­ka,
Kad mu se biv­ši naj­go­ri uče­ni­ci, pro­ble­mi svo­jih ško­la i za­sti­đa svo­jih ro­di­te­lja, smi­ju s na­slov­nih stra­na ilu­stro­va­nih ča­so­pi­sa,
Kad vi­di da su po nje­go­vom mi­šlje­nju naj­go­ri po­sta­li aso­vi, bar­do­vi, sta­ro­vi, pr­va­ci, ve­te­ra­ni, krem,
Kad naj­go­re uče­ni­ke sa­hra­nju­ju u ale­ji ve­li­ka­na, do­dje­lju­ju im na­gra­de za ži­vot­no dje­lo,
Kad ško­le no­se ime­na naj­go­rih uče­ni­ka,
Kad… Ali ko bi na­bro­jao sve uspje­he naj­go­rih đa­ka? To bi bi­lo do­stoj­no naj­ja­čih pe­ra, ki­či­ca i ka­me­ra!
I šta dru­go pre­o­sta­je pro­fe­so­ru, sta­rom is­ku­snom pe­da­go­gu, ne­go da u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji naj­go­re pro­gla­si naj­bo­lji­ma, i da na nji­ho­vim pri­mje­ri­ma vas­pi­ta­va no­ve ge­ne­ra­ci­je.
www.iskra.co