Pi­še: No­vak Adžić


Uva­že­ni aka­de­mik isto­ri­čar Zo­ran La­kić ne­ma pro­ble­ma sa mnom, već sa vla­sti­tim isto­ri­o­graf­skim opu­som i, kon­se­kvent­no to­me, sa sa­mim so­bom. On je svo­ja mi­šlje­nja i isto­ri­o­graf­ske ocje­ne etap­no i dra­stič­no mi­je­njao u skla­du sa pro­mje­na­ma po­li­tič­kog si­ste­ma i ide­o­lo­gi­je. Ve­za­no za Pod­go­rič­ku skup­šti­nu 1918. go­di­ne i nje­ne od­lu­ke, ko­je su bi­le di­rek­tan raz­log za or­ga­ni­zo­va­nje i po­di­za­nje Bo­žić­nog ustan­ka 1919. go­di­ne, aka­de­mik La­kić je imao ne­ka­da po­sve su­prot­no mi­šlje­nje od da­na­šnjeg. Ne­ka­da je tvr­dio da se 1918. go­di­ne do­go­di­lo pri­sa­je­di­nje­nje (pri­pa­ja­nje, anek­si­ja) Cr­ne Go­re Sr­bi­je, a ne rav­no­prav­no uje­di­nje­nje. U knji­zi „Na­rod­na vlast u Cr­noj Go­ri 1941–1945.“, Ce­ti­nje-Be­o­grad, 1981, na stra­na­ma 15 i 16, dr Zo­ran La­kić pi­še da je od­lu­kom Pod­go­rič­ke skup­šti­ne (no­vem­bra 1918.) „de­tro­ni­zo­va­na di­na­sti­ja Pe­tro­vi­ća u Cr­noj Go­ri, a Cr­na Go­ra je iz­gu­bi­la svoj­stvo dr­žav­nog su­bjek­ta. Ona je de fak­to i de ju­re po­sta­la sa­stav­ni dio Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, a ne Ju­go­sla­vi­je, či­me je ostva­re­na na­mje­ra Ni­ko­le Pa­ši­ća da se ona pri­li­kom osni­va­nja dr­žav­ne za­jed­ni­ce ju­go­slo­ven­skih na­ro­da ne po­ja­vi kao po­se­ban fak­tor. Bez­u­slov­nim pri­pa­ja­njem Sr­bi­ji tre­ba­lo je iz­bri­sa­ti dr­žav­nu i dru­gu in­di­vi­du­al­nost Cr­ne Go­re, ko­ja se stva­ra­la u nje­noj vi­še­vje­kov­noj isto­ri­ji. Upra­vo za­to zna­tan dio cr­no­gor­skog na­ro­da, iako du­go­go­di­šnji pri­vr­že­nik ide­je uje­di­nje­nja svih Ju­žnih Slo­ve­na, bio je pro­tiv ona­kvog uje­di­nje­nja ka­kvo je iz­gla­sa­no na Pod­go­rič­koj skup­šti­ni 1918. go­di­ne. Na­ci­o­nal­no ne­za­do­volj­ne ma­se po­seb­no su bi­le ogor­če­ne po­li­tič­kim rje­še­nji­ma ko­ja su ne­gi­ra­la na­ci­o­nal­na pra­va Cr­no­go­ra­ca“. Po­tom dr Zo­ran La­kić, u istom dje­lu, na stra­ni 16 pi­še: „Stva­ra­nje ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve, me­đu­tim, ni­je iz­vr­še­no de­mo­krat­skim pu­tem, na osno­vu slo­bod­no iz­ra­že­ne vo­lje na­ro­da“ i po­en­ti­ra, ka­da, za­tim, ka­že: „Bit­no je kon­sta­to­va­ti da je ve­li­korp­ska bur­žo­a­zi­ja na­sto­ja­la da od sa­mog po­čet­ka po­sto­ja­nja no­ve dr­ža­ve iz­bri­še tra­go­ve cr­no­gor­ske dr­žav­no­sti i su­zbi­ja svi­jest o na­ci­o­nal­noj in­di­vi­du­al­no­sti Cr­no­go­ra­ca“. Ta­ko je ne­kad pi­sao aka­de­mik La­kić. I pot­pu­no tač­no je pi­sao ta­da, da bi se, po­tom, pod uti­ca­jem ide­o­lo­gi­je i po­li­ti­ke, objek­tiv­no od­re­kao to­ga što je na­pi­sao i ti­me ne­gi­rao sa­mog se­be. Elem, aka­de­mik Zo­ran La­kić pro­tiv istog ali ta­da sa­mo dr Zo­ra­na La­ki­ća. Ka­sni­ji aka­de­mik La­kić te­melj­no po­ri­če ra­ni­jeg dr La­ki­ća, tj. sa­mo­ga se­be.
I po­što­va­ni aka­de­mik La­kić bio je ja­ko po­li­tič­ki ak­ti­van. Ne­kad i sad. Ka­ko u do­ba kad je bio sti­pen­di­sta ko­mu­ni­stič­kog CK, ta­ko i po­tom kao par­tij­ski ak­tiv­ni ko­mu­ni­sta, kao i u vri­je­me, na­kon slo­ma ko­mu­ni­zma, što je bio ve­o­ma po­li­tič­ki i ide­o­lo­ški an­ga­žo­van na ostva­re­nju kon­cep­ta kle­ri­kal­nog ve­li­ko­srp­skog na­ci­o­na­li­zma, to­kom de­ve­de­se­tih go­di­na XX vi­je­ka, pa i doc­ni­je do da­na­šnjeg da­na. Po­stao je uva­že­ni aka­de­mik La­kić i ofi­ci­jel­ni „ha­dži­ja“, od­no­sno, pre­ži­vio je mu­ta­ci­ju od par­tij­skog po­li­tič­kog dog­ma­te i isto­ri­ča­ra pod egi­dom vla­sti i mo­ći, do re­li­gij­skog ho­do­ča­sni­ka pod okri­ljem Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, pa se i sam pot­pi­si­vao i kao Ha­dži Zo­ran La­kić. I ne­ka je, nje­gov iz­bor i pra­vo, sa­mo da jav­nost i to zna, ma­da je već odav­no to spo­zna­la. Bio je on, u do­ba ras­pa­da SFRJ i pred­sjed­nik pro­re­žim­ske or­ga­ni­za­ci­je „Ju­go­slo­ven­ska li­ga za mir“, te kao ta­kav eks­po­ni­ra­ni pro­tiv­nik dje­lo­va­nja „Gra­đan­skog od­bo­ra za mir“, či­ji su čla­no­vi i ugled­ni gra­đa­ni u vri­je­me ra­to­va na pro­sto­ru ex-Ju­go­sla­vi­je pa­li­li u Pod­go­ri­ci svi­je­će za mir me­đu lju­di­ma i na­ro­di­ma. Ni­je mi po­zna­to da je de­ve­de­se­tih go­di­na aka­de­mik La­kić osu­đi­vao jav­no vla­da­ju­ću rat­no­hu­škač­ku pro­pa­gan­du, ko­ja je emi­to­va­na iz ve­li­ko­srp­skih cen­ta­ra i nje­nih is­po­sta­va. Ta­ko­đe, re­le­vant­no je is­ta­ći, da je aka­de­mik dr Zo­ran La­kić bio ak­tiv­no uklju­čen u re­fe­ren­dum­sku kam­pa­nju 2006. go­di­ne i dr­žao go­vor, u ko­me se za­la­gao pro­tiv ob­no­ve ne­za­vi­sne Cr­ne Go­re. Bio je sa oni­ma ko­ji su na re­fe­ren­du­mu agi­to­va­li i gla­sa­li „NE“ ne­za­vi­snoj Cr­noj Go­ri 21. ma­ja 2006. go­di­ne. To­li­ko o to­me. Nje­go­vo le­gi­tim­no pra­vo je to bi­lo, ali to­li­ko da se zna ve­za­no za sa­vjet aka­de­mi­ka La­ki­ća da se ja „oslo­bo­dim po­li­ti­ke“ i da su „na­u­ka i po­li­ti­ka odav­no su­prot­sta­vlje­ne“. Na­rav­no da je­su (ili tre­ba­ju bi­ti) na­u­ka i po­li­ti­ka ne­za­vi­sne jed­na od dru­ge, ali aka­de­mik La­kić na vla­sti­tom pri­mje­ru to ne do­ka­zu­je. Do­bro bi bi­lo, pri­je da­va­nja sa­vje­ta, da aka­de­mik La­kić uzme u tom smi­slu se­be za pa­ra­dig­mu ka­ko ide­o­lo­gi­ja i po­li­ti­ka uti­ču i kro­je na­uč­ni rad.
U oba­ve­zi sam, na­da­sve, da de­man­tu­jem ocje­ne aka­de­mi­ka Zo­ra­na La­ki­ća da sam ja, ka­ko on ve­li, „ame­ter“, „ne­pro­fe­si­o­na­lac“ i „ne­kom­pe­ten­tan“ u isto­rij­skoj na­u­ci. To ni­je tač­no. Tač­no je da sam po osnov­nom fa­kul­tet­skom obra­zo­va­nju i po­zi­vu di­plo­mi­ra­ni prav­nik, ali i pro­fe­si­o­nal­ni isto­ri­čar na osno­vu mo­jih post­di­plom­skih re­fe­ren­ci na osno­vu za­vr­še­nih ma­gi­star­skih i dok­tor­skih stu­di­ja iz obla­sti isto­ri­je. Ne sa­mo po svom isto­ri­o­graf­skom opu­su od 15 mo­no­gra­fi­ja i vi­še od sto­ti­nu ob­ja­vlje­nih na­uč­nih i struč­nih ra­do­va, već i po to­me što sam ma­gi­stri­rao isto­ri­ju i što sam dok­to­rand isto­rij­skih na­u­ka sa odo­bre­nom dok­tor­skom di­ser­ta­ci­jom, ko­ja no­si na­slov „Cr­no­gor­ska stran­ka 1925-1945“. Ta­ko­đe sam već vi­še go­di­na struč­ni sa­rad­nik (pro­fe­sor po ugo­vo­ru) na od­sje­ku za isto­ri­ju na pred­me­ti­ma „Uvod u isto­ri­ju i isto­ri­ja isto­ri­o­gra­fi­je“, I i II i „Isto­ri­ja Ju­go­sla­vi­je“ I i II. Na za­vr­še­nim ma­gi­star­skim i dok­tor­skim stu­di­ja­ma na od­sje­ku za isto­ri­ju (usme­ni dio) po­lo­žio sam broj­ne i ključ­ne is­pi­te ko­ji se po­la­žu na osnov­nim fa­kul­tet­skim stu­di­ja­ma iz isto­ri­je. I to me sa­mo kva­li­fi­ku­je još vi­še, a ne dis­kre­di­tu­je, ka­ko je htio da pre­ma me­ni, u za­no­su sop­stve­ne, umi­šlje­ne ve­li­či­ne sor­bon­skog, oks­ford­skog ili har­vard­skog ni­voa, ili vla­sti­te na­uč­ne i sa­kra­li­zo­va­ne „ne­do­dir­lji­vo­sti“, po­stu­pi ci­je­nje­ni aka­de­mik La­kić. Zna­či, aka­de­mik La­kić ni­je u pra­vu kad mi li­je­pi eti­ke­te o mo­joj „ne­struč­no­sti“, ko­je se od­već la­ko ospo­ra­va­ju.
Da se vra­tim na te­mu Bo­žić­nog ustan­ka 1919. go­di­ne. To je bio usta­nak, a ne bu­na ili po­bu­na. Sa­mi nje­go­vi uče­sni­ci su se­be na­zi­va­li onim što su stvar­no i bi­li-usta­ni­ci­ma, a ta­kvim ih je sma­trao i kralj Ni­ko­la i dru­gi le­gi­tim­ni i le­gal­ni or­ga­ni Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re u eg­zi­lu, kao i zna­ča­jan dio me­đu­na­rod­nih fak­to­ra, or­ga­ni­za­ci­ja, ugled­nih lič­no­sti i jav­no­sti u ino­stran­stvu i gra­đa­na u Cr­noj Go­ri ono­ga vre­me­na. I Jo­van S. Pla­me­nac i Kr­sto Zr­nov Po­po­vić i dru­gi usta­nič­ki i na­rod­ni pr­va­ci su se­be tre­ti­ra­li usta­ni­ci­ma pro­tiv oku­pa­ci­je i na­sil­ne anek­si­je Cr­ne Go­re 1918. go­di­ne, a ne po­bu­nje­ni­ci­ma. Da je to bio usta­nak do­ka­zao je na­uč­no, po­red osta­lih, i po­koj­ni aka­de­mik prof. dr Mi­jat Šu­ko­vić. Cr­no­gor­ski (Bo­žić­ni) usta­nak za­po­čet ja­nu­a­ra 1919. go­di­ne, u raz­li­či­tim svo­jim fa­za­ma, tra­jao je uglav­nom do 1925. go­di­ne i za­hva­tao je zna­ča­jan dio on­da­šnjeg ce­tinj­skog, nik­šić­kog, ko­la­šin­skog, bar­skog, pod­go­rič­kog, da­ni­lov­grad­skog, be­ran­skog, bje­lo­polj­skog okru­ga, ta­ko da to ni­je bi­la „lo­kal­na bu­na se­pa­ra­ti­sta“, ka­ko to kva­li­fi­ku­je aka­de­mik La­kić.
Na kra­ju, bit­no je re­ći da aka­de­mik La­kić sam na­vo­di da je iz SK 1985. is­klju­čen kao “an­ti­par­tij­ski i an­ti­dr­žav­ni ele­me­nat”. Do­du­še, tre­ba uze­ti u ob­zir či­nje­ni­cu da se aka­de­mik La­kić već du­že vri­je­me u ne­za­vi­snoj Cr­noj Go­ri po­na­ša i slo­bod­no dje­lu­je, spi­sa­telj­ski, fi­gu­ra­tiv­no re­če­no, kao “an­ti­dr­žav­ni ele­me­nat”, od­no­sno, da re­al­no ra­di, po­li­tič­ki i ide­o­lo­ški, pro­tiv dr­žav­ne ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re i sa­mo­svoj­nog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta Cr­no­go­ra­ca. No, slo­bo­da mi­šlje­nja i po­li­tič­kog is­ka­za su ne­pri­ko­sno­ve­ni u de­mo­krat­skoj dr­ža­vi i dru­štvu, a u na­u­ci su ne­za­vi­snost i slo­bo­da ak­si­om. Na­rav­no, ne pa­da mi na pa­met da alu­di­ram da u tom smi­slu po­sto­ji bi­lo ka­kva La­ki­ćev­a kri­vič­noprav­na in­kri­mi­ni­sa­na rad­nja, za ono što pi­še i jav­no dje­la, ali po­sto­ji ma­kar etič­ka od­go­vor­nost i prin­ci­pi na­uč­ne sa­vje­sti ko­ji oba­ve­zu­ju. Pri­ma uva­že­ni aka­de­mik La­kić dr­žav­nu apa­na­žu od CA­NU, a nje­gov rad ni­je u funk­ci­ji dr­ža­ve Cr­ne Go­re i nje­ne na­u­ke i kul­tu­re. Ako će bi­ti do­slje­dan se­bi, ka­ko se apo­stol­ski ver­bal­no za­kli­nje, prem­da je kon­tro­ver­za nje­go­va de­ter­mi­nan­ta, ma­kar bi se kao aka­de­mik CA­NU, za po­če­tak, tre­bao od­re­ći nov­ča­ne apa­na­že ko­je re­dov­no pri­ma od dr­ža­ve Cr­ne Go­re za svoj sta­tus i rad ko­ji ni­je u ko­rist Cr­ne Go­re i cr­no­gor­skog na­ro­da.