Pri­pre­mio: Ivan Mi­lo­še­vić


Su­la Ra­dov je već u 15. go­di­ni po­stao rat­nik i bio ra­njen u jed­nom bo­ju sa Tur­ci­ma, a od tog ra­nja­va­nja bio hrom do kra­ja ži­vo­ta. U tom uz­ra­stu već je bio po­znat ši­rom Cr­ne Go­re, ka­ko onoj ofi­ci­jel­noj, ta­ko i onoj dru­goj ko­ja je ži­vje­la i bit­ke vo­di­la „o ko­ri su­vog hlje­ba i ka­plji mli­je­ka”, ka­ko je znao če­sto re­ći. Ni­je krio od ra­ne mla­do­sti da je vi­še vo­lio ovu dru­gu Cr­nu Go­ru i to što bi na­rod re­kao „ni od ca­ra ni će­sa­ra”. Uz du­žno po­što­va­nje ofi­ci­jel­ne Su­la je sma­trao da je ova „obič­na” sa­ču­va­la i od­bra­ni­la se­be u naj­te­žim isto­rij­skim is­ku­še­nji­ma. Mo­ra se re­ći da je Su­la bio neo­bič­na lič­nost sa isto­rij­skog, psi­ho­loč­kog, kul­tur­nog i so­ci­o­lo­škog sta­no­vi­šta. Ni­je bio u mo­guć­no­sti da uči ško­lu, pa je u kar­to­graf­skom smi­slu bio ne­pi­smen, ali pro­sto ne­vje­ro­vat­no u ko­joj je mje­ri bio op­ser­va­tor dru­štve­ne stvar­no­sti u ši­ro­kom opu­su sa­zna­nja. On ta­ko­re­ći sve za­pa­ža, osje­ća, tu­ma­či, da­je so­ci­jal­nu di­jag­no­zu i prog­no­zu. Op­ser­va­ci­ju mu omo­gu­ća­va ne sa­mo in­te­lek­tu­al­na in­te­li­gen­ci­ja već i mo­ral­na i osje­ćaj­na. On je bio ka­dar da uči od na­ro­da i da isto­vre­me­no pod­sti­če sve ono što slu­ži op­štem do­bru, ta­ko da po­sta­je sim­bo­li­ka na­rod­nog du­ha u on­da­šnjoj Cr­noj Go­ri. Su­li­no uz­ra­sta­nje i sa­zri­je­va­nje te­če ve­o­ma di­na­mič­no uz har­mo­ni­ju nje­go­ve pri­ro­de i na­rod­nog is­ku­stva, oso­bi­to onog vi­te­škog i na­da­sve čoj­skog, od­ba­cu­ju­ći i sve ono što je bi­lo de­vi­jat­no i kod se­be i u dru­štve­noj sre­di­ni. Kao ve­o­ma mlad Su­la je do­šao do lič­nog sa­zna­nja da se tre­ba hra­bro i od­va­žno sre­sti sa so­bom, sa svo­jim ma­na­ma i vr­li­na­ma, iz­gra­đu­ju­ći na taj na­čin svo­ju lič­nost u vi­si­nu i ši­ri­nu, ra­zu­miv­ši ži­vot kao bar­ku na uz­bur­ka­nom mo­ru sa pu­no is­ku­še­nja ko­je tre­ba do­sto­jan­stve­no sa­vla­đi­va­ti. Da bi se ra­zu­mje­lo nje­go­vo di­na­mič­no sta­sa­va­nje, nje­go­va istin­ska ljud­ska zre­lost, tre­ba se pod­sje­ti­ti na tri pri­mar­na fak­to­ra ko­ja uti­ču na for­mi­ra­nje ljud­ske in­di­vi­du­al­no­sti, od­no­sno lič­no­sti i zre­lo­sti. Sa­vre­me­na psi­ho­lo­gi­ja sma­tra pri­mar­nim fak­to­ri­ma: čas ro­đe­nja, sre­di­nu i rad na se­bi. Mno­gi mi­sli­o­ci sma­tra­ju da je čas ro­đe­nja pre­su­dan, dok dru­gi sma­tra­ju sre­di­nu, od­no­sno kul­tu­ru, a tre­ći rad na se­bi u smi­slu one „čo­vjek je ko­vač svo­je sud­bi­ne”. Dru­gi i tre­ći fak­tor na­ro­či­to su za­stu­pa­li mi­sli­o­ci mark­si­stič­ke ori­jen­ta­ci­je. Tre­ba ipak pod­sje­ti­ti da lič­nost čo­vje­ka pre­sud­no ob­li­ku­je dru­štve­na sre­di­na pre­ma svo­jim vri­jed­no­snim obra­sci­ma, dok in­di­vi­du­al­nost da­je „čas ro­đe­nja”. Ta­ko­đe, tre­ba pod­sje­ti­ti da ra­zu­mi­je­va­nje i zna­nje ni­je isto. Zna­nje se naj­če­šće „po­za­mlju­je” dok ra­zu­mi­je­va­nje po­red zna­nja zah­ti­je­va uče­šće sr­ca. Je­din­ka je da­kle još uvi­jek enig­ma ko­ja se mo­že od­go­ne­ta­ti, ali ne do kra­ja od­go­net­nu­ti. Ljud­ska sud­bi­na je sve ono na šta se ne mo­že uti­ca­ti i ona ne tr­pi spolj­nu in­ter­ven­ci­ju ka­ko je jed­nom pri­li­kom za­pi­sao pa­tri­jarh evrop­ske knji­žev­no­sti Ge­te. Iz­u­zet­ni i pro­svij­tlje­ni ima­ju svo­ju tra­su pu­ta od jed­ne oba­le do dru­ge i tu tra­su je od­re­di­la ne­ka si­la ko­ja je iz­nad čo­vje­ko­vih sa­zna­nja. Um čo­vje­kov u do­brom di­je­lu za­vi­si od „sta­da” ko­jem pri­pa­da. On je do­bar slu­ga, ali loš go­spo­dar. Ni­ko ne mo­že bi­ti do­bar ako ne­ma vi­ška ener­gi­je. Da­kle, do­bro­ta je ka­va­ljer­stvo čo­vje­ko­vog du­ha. Ni­je do­bar onaj ko­me ne ba­sta da bu­de loš. Su­šti­na čo­vje­ko­ve lič­no­sti u do­brom di­je­lu za­vi­si od si­la ko­je dje­lu­ju u nje­mu i van nje­ga. Gle­da­ju­ći čo­vje­ka sa ovog sta­no­vi­šta sva­ki je čo­vjek naj­bo­lji što mu mo­že bi­ti. Mno­go to­ga čo­vjek kod se­be i van se­be ne ra­zu­mi­je, oso­bi­to ono što je kod nje­ga ne­vi­dlji­vo, a su­štin­sko je. Du­šu ni­ko ni­je u mo­guć­no­sti da vi­di, a što zna­či mi­sli, osje­ća­nja, vo­lju, mo­ti­va­ci­ju, že­lje. Po­zna­ti na­uč­nik Ni­ko­la Te­sla je jed­nom pri­li­kom iz­ja­vio da bi bo­lje bi­lo za čo­vje­čan­stvo da se u ve­ćoj mje­ri ba­vio iz­u­ča­va­njem ne­vi­dlji­vog od vi­dlji­vog. Na­u­ka pro­šlo­sti i sa­vre­me­no­sti vi­še se ba­vi vi­dlji­vim ne­go ne­vi­dlji­vim, vi­še ka­zu­je čo­vje­ku ne­go o čo­vje­ku. Ema­nu­el Kant je sma­trao da se prak­tič­ni in­te­re­si ljud­skog uma mo­gu sve­sti na tri fun­da­men­tal­na pi­ta­nja i to: šta čo­vjek mo­že da zna, šta tre­ba u ži­vo­tu da či­ni i če­mu mo­že da se na­da. Od­go­vo­re na ova pi­ta­nja Kant je dao u svo­jim dje­li­ma: „Kri­ti­ci prak­tič­nog uma” i „Kri­ti­ci mo­ći ra­su­đi­va­nja”. Od­go­vo­re ko­je je Kant dao u svo­jim dje­li­ma na su­štin­ska pi­ta­nja mo­gu se sve­sti na jed­no pi­ta­nje i je­dan od­go­vor ko­je mo­že gla­si­ti: šta je čo­vjek?
(Na­sta­vi­će se)