Knji­žev­nik i no­vi­nar Vla­da Ar­sić ob­ja­vio je u iz­da­nju RTS-a i „Do­ro­te­ja” li­te­rar­ni pri­kaz jed­ne od naj­ve­će po­ša­sti u isto­ri­ji mo­der­ne Sr­bi­je na­slo­vljen „Kad zvo­na za­ne­me”. Ri­ječ je o pri­či o po­ša­sti – epi­de­mi­ji pje­ga­vog ti­fu­sa, ko­ja je po­čet­kom 1915. go­di­ne, cje­lo­kup­ni srp­ski na­rod do­ve­la na rub bi­o­lo­škog op­stan­ka. Za ne­pu­nih šest mje­se­ci usmr­ti­la je iz­me­đu 130 i 200 hi­lja­da lju­di, znat­no vi­še ne­go sve pret­hod­ne ne­pri­ja­telj­ske ofan­zi­ve. Ve­li­ko in­te­re­so­va­nje či­ta­la­ca za no­vo Ar­si­će­vo dje­lo ne iz­ne­na­đu­je, jer je i pret­hod­na knji­ga na­šeg sa­go­vor­ni­ka, ro­man „Noć ar­han­ge­la”, u iz­da­nju La­gu­ne isto­rij­skom te­mom ko­ju ob­ra­đu­je pri­vu­kla ta­ko­đe zna­čaj­nu pa­žnju jav­no­sti.
• U svo­joj no­voj knji­zi „Kad zvo­na za­ne­me” ba­vi­te se te­mom o ko­joj se ma­lo zna. Ka­ko ste do­šli na ide­ju da na­pi­še­te ovo dje­lo?
– Epi­de­mi­ja pje­ga­vog ti­fu­sa do­go­di­la se u je­ku Ve­li­kog ra­ta, u sjen­ci još ve­će ne­sre­će, pa ni­je čud­no što je skraj­nu­ta i pri­lič­no za­bo­ra­vlje­na. Me­đu­tim, da se ne­što slič­no do­go­di­lo u Ame­ri­ci ili u bi­lo kom gra­du za­pad­ne Evro­pe, da­nas bi o to­me ima­li na de­se­ti­ne ho­li­vud­skih blok­ba­ste­ra, na sto­ti­ne knji­ga i felj­to­na. Na­ža­lost, do­go­di­la se u Sr­bi­ji ko­ja ni­ka­da ni­je osku­di­je­va­la u ne­sre­ća­ma i gdje tra­ge­di­je, ne­ri­jet­ko, smje­nju­ju jed­na dru­gu. Sve to dje­li­mič­no ob­ja­šnja­va, ali ni­ka­ko ne mo­že i da oprav­da naš za­bo­rav. Na­ro­či­to u tre­nut­ku ka­da či­tav svi­jet obi­lje­ža­va sto­go­di­šnji­cu Ve­li­kog ra­ta, a to je, bez sum­nje, i naj­slav­ni­ja epo­pe­ja na­še isto­ri­je. Ka­ko se pre­ma sve­mu od­no­si­mo mo­žda naj­bo­lje ka­zu­je po­da­tak da smo za sto go­di­na, na tu te­mu, sni­mi­li sa­mo je­dan ozbi­ljan film („Marš na Dri­nu”), dok o ne­kim dru­gim ra­to­vi­ma i ne­kim dru­gim de­ša­va­nji­ma ima­mo na de­se­ti­ne film­skih ostva­re­nja.
• Vaš ro­man za­sno­van je na ar­hiv­skoj gra­đi, po­mi­nju se broj­ne isto­rij­ske lič­no­sti, da­tu­mi i do­ga­đa­ji, ali ste u sre­di­šte pri­če, ipak sta­vi­li jed­nu fik­tiv­nu lič­nost. Za­što?
– Dok­tor An­dri­ja Sreć­ko­vić je­ste fik­ci­ja, ali nje­go­va sud­bi­na, kao i udes nje­go­ve po­ro­di­ce da­le­ko su od sva­ke ma­šte. On su­bli­mi­ra ne­sre­ću či­ta­vog na­ro­da, sve ono što se Sr­bi­ma de­ša­va­lo ne sa­mo to­kom tra­ja­nja sa­me bo­le­sti i či­ta­vog ra­ta, ne­go i znat­no ka­sni­je. Sto­ga i ne ču­di što pri­ču o Va­lje­vu 1915. za­po­či­njem u Be­o­gra­du, 1946. go­di­ne, u tre­nut­ku ka­da Ozna hap­si vre­me­šnog lje­ka­ra s op­tu­žbom da je to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta li­je­čio i po­ma­gao na­rod­nim ne­pri­ja­te­lji­ma. I upra­vo se tu, u isljed­nič­koj će­li­ji Ozne, od­mo­ta­va film i sje­ća­nje na nje­go­ve, i ne sa­mo nje­go­ve, naj­te­že da­ne.
• Knji­ga je iza­zva­la ve­li­ko za­ni­ma­nje jav­no­sti, do­ži­vje­la je i tre­će iz­da­nje, a me­đu ko­men­ta­ri­ma či­ta­la­ca če­sto se is­ti­če da im je us­ko­me­ša­la emo­ci­je i ne­ri­jet­ko je po­re­de sa „Knji­gom o Mi­lu­ti­nu”.
– Što do­volj­no go­vo­ri o to­me da ovaj na­rod žu­di za ne­čim vri­jed­nim i po­uč­nim, da je od­već za­si­ćen po­vr­šno­sti­ma i bu­da­la­šti­na­ma ko­ji­ma ga sva­ko­dnev­no za­si­pa­mo. Sre­ćan sam što sam uspio da me­đu či­ta­o­ci­ma pro­bu­dim emo­ci­je, što su mi mno­gi pri­zna­li da sam im ovim dje­lom na­gnao su­ze, što od tu­ge što od ra­do­sti. Jer ova knji­ga, upr­kos sve­mu, za­i­sta ima sre­ćan kraj, do­ka­zu­je da ži­vot, ma šta da ga ugro­zi i obe­smi­sli, va­zda pro­na­la­zi na­čin da pre­bro­di zlo i na­sta­vi da­lje.
• Ima­te li uz­o­re u svom knji­žev­nom stva­ra­la­štvu?
– Sva­ko od nas je od­ra­stao na ne­kim knji­ga­ma i ne­kim pi­sci­ma. Lič­no mi­slim da je Ivo An­drić ne­pre­va­zi­đen, ali bih ra­do po­me­nuo i jed­nog ve­li­kog i pot­pu­no za­bo­ra­vlje­nog Du­ša­na Ba­ra­ni­na. Upra­vo na nje­go­vim dje­li­ma sam za­vo­lio isto­ri­ju i iz njih sa­znao znat­no vi­še ne­go iz mno­gih isto­rij­skih udž­be­ni­ka. Ali, ma ko­li­ko ih vo­lio i ra­do či­tao, tru­dim se da u svo­jim dje­li­ma osta­nem svoj, pri­jem­čiv, za­ni­mljiv i pre­po­zna­tljiv.
• Da li osta­je­te na isto­rij­skim te­ma­ma i če­mu se u sko­ri­joj bu­duć­no­sti mo­že­mo na­da­ti od Vas?
– Srp­skom „Da Vin­či­je­vom ko­du”! (smi­jeh) Za­pra­vo, već go­di­na­ma sa­ku­pljam gra­đu za ro­man ko­ji će, ako se koc­ki­ce po­klo­pe, sru­ši­ti je­dan od naj­sta­ri­jih srp­skih mi­to­va. Me­đu­tim, za raz­li­ku od Den Bra­u­na, tru­di­ću se da sve što bu­dem iz­nio u ovoj knji­zi, pot­kri­je­pim i ma­te­ri­jal­nim do­ka­zi­ma. Na­rav­no, oče­ku­jem i bur­ne re­ak­ci­je jed­nog di­je­la srp­skog esta­bli­šmen­ta, ali će sve to, u kraj­njem slu­ča­ju, lak­še utri­je­ti i put sa­me knji­ge do či­ta­la­ca.
M.Mi­lo­sa­vlje­vić


Ro­ma­ni o stvar­nim do­ga­đa­ji­ma

• „Kad zvo­na za­ne­me” ni­je i je­di­ni ro­man ko­jim ste se ove go­di­ne pred­sta­vi­li pu­bli­ci. Uoči Be­o­grad­skog saj­ma knji­ga, u iz­da­nju La­gu­ne, iza­šla Vam je i knji­ga „Noć ar­han­ge­la”. Još jed­na pri­ča ko­ja je upo­ri­šte na­šla u stvar­nim isto­rij­skim do­ga­đa­ji­ma.
– Kao autor tru­dim se da sva­ke go­di­ne iz­nje­drim po je­dan ro­man, ali sple­tom okol­no­sti sva­ke dru­ge go­di­ne, go­to­vo isto­vre­me­no, iz­la­ze dvi­je knji­ge. Ne znam ko­li­ko je to do­bro, ali ne­mam mo­guć­no­sti da na to uti­čem. „Noć ar­han­ge­la” je isto­rij­ska dra­ma ko­ja u ra­spo­nu od 150 go­di­na pra­ti sud­bi­nu po­to­ma­ka Ka­ra­đor­đe­vih ubi­ca, ali i naj­kob­ni­je tre­nut­ke u ži­vo­ti­ma vla­da­ra obje srp­ske di­na­sti­je. Za raz­li­ku od pri­če o va­ljev­skoj bol­ni­ci, ko­ja se ma­hom osla­nja na isto­rij­ska fak­ta, ov­dje je pre­te­žno ri­ječ o fol­klor­noj fan­ta­sti­ci i na­rod­nim pre­da­nji­ma. Upr­kos to­me, ma ko­li­ko zna­li da ih pot­ci­je­ni­mo, upra­vo ta pre­da­nja i le­gen­de če­sto se po­ka­žu tač­nim ili pri­bli­žno naj­tač­ni­jim onom što se, za­i­sta do­go­di­lo. „Noć ar­han­ge­la” je knji­ga ko­ju sam pr­vu po­čeo da pi­šem, još pri­je de­se­tak go­di­na, a iza­šla je po­sled­nja. U sre­di­štu pri­če je de­ve­de­se­to­go­di­šnja sta­ri­ca ko­ja pam­ti svog pra­dje­du i nje­go­va dje­la, ali je sti­gla da sa­gle­da i ži­vot­ni udes svo­je pra­u­nu­ke, shva­ta­ju­ći s uža­som da po­sto­ji sin­drom pre­da­ka, da sva­ko dje­lo kad-tad mo­ra da se na­pla­ti. Sem to­ga, ro­man do­no­si i pre­gršt isto­rij­skih vi­nje­ta i za­ni­mlji­vo­sti ko­je su ma­nje po­zna­te ne sa­mo ši­roj či­ta­lač­koj pu­bli­ci već i mno­gim isto­ri­ča­ri­ma.