J
e­le­na Oda­lo­vić iz Ri­sna je pr­ve scen­ske ko­ra­ke na­pra­vi­la u Ško­li glu­me Pe­tra Pe­ja­ko­vi­ća u Ko­to­ru, a njen di­plom­ski is­pit na Fa­kul­te­tu dram­skih umjet­no­sti na Ce­ti­nju bio je rad na pro­duk­ci­ji pred­sta­ve „Tre so­rel­le” ko­ju je po tek­stu Ste­va­na Ko­pri­vi­ce na sce­nu po­sta­vio Zo­ran Ra­ko­če­vić, stu­dent dru­ge go­di­ne FDU Ce­ti­nje. Ra­ko­če­vi­ću je ovo ta­ko­đe bio is­pit iz pred­me­ta Po­zo­ri­šna re­ži­ja. Ova pred­sta­va, ko­pro­duk­ci­ja FDU Ce­ti­nje i Cen­tra za kul­tu­ru Ti­vat, bi­la je pro­fe­si­o­nal­ni is­pit zre­lo­sti ne sa­mo za Je­le­nu, ne­go i za ci­je­lu kla­su glu­ma­ca prof. Bra­ni­sla­va Mi­ću­no­vi­ća: Oma­ra Baj­ram­spa­hi­ća, Ma­ri­ju Đu­rić, Je­le­nu Đu­kić, Ma­ri­ju La­bu­do­vić, Vu­le­ta Mar­ko­vi­ća i Pa­vla Po­po­vi­ća, stu­den­te če­tvr­te go­di­ne Spe­ci­ja­li­stič­kih stu­di­ja, ko­ji su na njoj di­plo­mi­ra­li. Sa­ra­đu­ju­ći sa pi­scem sce­na­ri­ja Alek­san­drom Ra­du­no­vi­ćem Po­pa­jem i sa glum­ci­ma Anom Vu­jo­še­vić, Sr­đa­nom Gra­hov­cem i De­ja­nom Iva­ni­ćem, u pred­sta­vi „Lep­tir” Kra­ljev­skog po­zo­ri­šta „Zet­ski dom” Ce­ti­nje, Je­le­na Oda­lo­vić je bi­la or­ga­ni­za­tor­ka i asi­stent­ki­nja re­di­te­lju An­dra­šu Ur­ba­nu. Ko­mad „Tre so­re­le” po­seb­no joj je pri­ra­stao sr­cu, za­to što su za­jed­nič­kim sna­ga­ma ostva­ri­li svo­je sno­ve s po­čet­ka stu­di­ja. Tim­ski rad je ne­što što po­seb­no is­ti­če kao vri­jed­nost stva­ra­lač­kog pro­ce­sa.
- Ovo je naš ve­li­ki tim­ski rad, nas je sa­mo osmo­ro, šest glu­ma­ca, re­di­telj i ja. Ima­li smo jed­nu iz­van­red­nu ko­le­gi­jal­nost, pra­vi tim­ski duh to­kom pro­ce­sa. Ova ko­pro­duk­ci­ja ko­jom pred­sta­vlja­mo Fa­kul­tet za nas je ve­li­ka čast. Mi smo jed­na od ri­jet­kih ge­ne­ra­ci­ja sa FDU ko­ja je na­pra­vi­la za­jed­nič­ku pred­sta­vu - kla­sa glu­ma­ca i ja smo za­jed­no upi­sa­li stu­di­je, iste go­di­ne. Na­ša za­jed­nič­ka že­lja, ot­kad smo upi­sa­li fa­kul­tet, bi­la je da ra­di­mo za­jed­nič­ku di­plom­sku pred­sta­vu i to smo ostva­ri­li. Ta­ko­đe, na­ša ve­li­ka že­lja od­u­vi­jek je bi­la da ima­mo mu­zi­ku uži­vo – ma­gič­no je kad se pa­le svje­tla i kad gu­dač­ki trio An­da Bu­ši, Ana­sta­si­ja Alek­sić i Ne­vi­la Kla­kor, kre­ne da svi­ra, jer je mno­go va­žno da ih pu­bli­ka vi­di, da ih ču­je i da osje­ti tu at­mos­fe­ru, na­gla­ša­va Oda­lo­vić. Ova mla­da, ta­len­to­va­na po­zo­ri­šna dje­lat­ni­ca od­ra­sta­la je vo­lon­ti­ra­ju­ći u re­a­li­za­ci­ji Ko­tor­skog fe­sti­va­la po­zo­ri­šta za dje­cu, či­ji je sa­da član or­ga­ni­za­ci­o­nog ti­ma. Svo­ju lju­bav pre­ma po­zo­ri­šnoj umjet­no­sti po­tvr­di­la je upi­som na FDU na Ce­ti­nju, na Od­sje­ku za pro­duk­ci­ju.
– Po­sta­vlja­nje dra­me „Tre so­re­le” na sce­nu za me­ne je bi­lo ve­li­ka od­go­vor­nost, za­to što se ra­di o le­gen­di iz Bo­ke, za­to što je pre­mi­je­ra bi­la u Tiv­tu. Na na­ma je bi­la ve­li­ka od­go­vor­nost da is­pri­ča­mo tu pri­ču, da ob­ja­sni­mo šta je pret­ho­di­lo toj le­gen­di, što je prof. Ste­van Ko­pri­vi­ca ma­e­stral­no na­pi­sao. Od­go­vor­nost je bi­la uto­li­ko ve­ća što to ni­je sa­mo pri­ča Pr­ča­nja, Sto­li­va, Ko­to­ra, Tiv­ta, već je to pri­ča svih gra­do­va u Cr­noj Go­ri, pri­ča svih nas. Pri­ča o „Tre so­rel­le” je pri­ča o se­stra­ma, že­na­ma u bi­lo ko­joj ma­loj sre­di­ni, pri­ča o po­tre­bi za slo­bo­dom, za oslo­ba­đa­njem ste­ga tra­di­ci­je, obi­ča­ja, pro­sto­ra, mje­sta, lju­di. Iako je to dav­na pro­šlost, ne­ke stva­ri se ni­su mno­go po­ma­kle ni da­nas, mi­slim da se da­nas sa­mo ma­lo vi­še, otvo­re­ni­je i ja­sni­je pri­ča o že­ni, o nje­noj ulo­zi u po­ro­di­ci, o bra­tu, na­sljed­stvu, me­đu­ljud­skim od­no­si­ma, sve su to pi­ta­nja ko­ja da­nas i mi po­sta­vlja­mo, kao i ta­da, ob­ja­šnja­va Oda­lo­vić.
Na­stup pred ko­tor­skom pu­bli­kom za nju je bio po­se­ban – ka­že da je ima­la naj­ve­ću tre­mu od svih do­sa­da­šnjih na­stu­pa, za­to što su u pu­bli­ci lju­di ko­je po­zna­je i ko­ji zna­ju le­gen­du o „Tri se­stre”, ko­ji po­zna­ju ovaj go­vor i ko­je je ra­do po­zva­la da do­đu, zna­ju­ći da će ih ko­mad na­smi­ja­ti, ora­spo­lo­ži­ti. Tre­mu je pre­bro­di­la, jer je sve pro­šlo ka­ko tre­ba, a re­zul­tat je jed­no od naj­bo­ljih iz­vo­đe­nja do­sad, ma­da je, pri­zna­je, bri­nu­la da se ne­što ne za­bo­ra­vi, da se ne pre­sko­či, ne po­gri­je­ši, da ne bu­de ne­ki pro­blem. Po­seb­no joj je, ka­že, dra­go što kao stu­den­ti za­vr­šne go­di­ne, ona i glum­ci ima­ju pri­li­ku da iz­gra­đu­ju sa­rad­nju Fa­kul­te­ta i re­no­mi­ra­nog Cen­tra za kul­tu­ru u Tiv­tu. Vo­lje­la bi da sa­rad­nja mla­dih po­zo­ri­šnih dje­lat­ni­ka sa cen­tri­ma za kul­tu­ru, po­zo­ri­šti­ma, sa svim in­sti­tu­ci­ja­ma kul­tu­re bu­de tra­di­ci­ja, jer ovo je sa­mo nji­ho­va pr­va šan­sa, pr­va pri­li­ka. Oni na ovaj na­čin kre­ću u svoj pro­fe­si­o­na­li ži­vot, a pu­bli­ka ih upo­zna­je.
M.D.Po­po­vić


„Tre so­rel­le” u Pod­go­ri­ci i re­gi­o­nu

– Pred­sta­va nas dr­ži na oku­pu i si­gur­no će ži­vje­ti, za­to što su re­ak­ci­je pu­bli­ke baš po­zi­tiv­ne, lju­di su pre­za­do­volj­ni, sreć­ni, iz­la­ze na­smi­ja­ni iz gle­da­li­šta. Na­kon pre­mi­je­re u atri­ju­mu Ljet­nji­kov­ca Bu­ća igra­na je još šest pu­ta, sad je pri­la­go­đe­na za igra­nje unu­tra, pa je igra­na u Tiv­tu, na Ce­ti­nju, Ko­to­ru, Her­ceg No­vom i u Pod­go­ri­ci, gdje ni­je iz­vo­đe­na. Od fe­bru­a­ra ide­mo da­lje - ima­mo po­zi­ve za na­stu­pe u re­gi­o­nu, ka­ko se pred­sta­va bu­de igra­la, ta­ko će se pri­li­ke i otva­ra­ti, ka­že u svom ve­drom, op­ti­mi­stič­nom ma­ni­ru Je­le­na Oda­lo­vić.


Svi ra­de sve

– Ni­smo di­je­li­li po­slo­ve na mo­je, tvo­je, nje­go­ve, na­še, ali je sva­ko imao svo­je za­du­že­nje. Mo­je je bi­lo da na­ba­vljam ne­ke stva­ri ko­je su nam bi­le po­treb­ne za ko­sti­me, pri­tom sam pre­u­ze­la i ulo­gu re­kvi­zi­te­ra i ra­di­la „sva­šta-ne­što” što je bi­lo po­treb­no. Po­što sam iz Bo­ke ko­tor­ske, a svi dru­gi iz ti­ma su sa sje­ve­ra i iz Pod­go­ri­ce, po­ma­ga­la sam im i oko ak­cen­ta, uz an­ga­žman pro­fe­sor­ke Du­brav­ke Dra­kić, ko­ja je za­slu­žna za go­vor, ak­ce­nat i me­lo­di­ju. Ja sam bi­la tu to­kom ne­kih pro­ba, ako se ne­ko dvo­u­mi iz­me­đu ne­kih ri­je­či da pri­po­mog­nem. Ve­li­ka mi je čast da ra­dim sa ko­le­ga­ma sa aka­de­mi­je, li­je­po je ra­di­ti sa lju­di­ma sa ko­ji­ma di­je­liš lju­bav za po­zo­ri­šte, sa ko­ji­ma sa­zri­je­vaš i učiš, is­ti­če Je­le­na.