Pla­ni­na Vi­stor (2.211 mnv), ko­ja se pro­sti­re sje­ver­no od Plav­skog je­ze­ra, či­je pod­nož­je za­plju­sku­ju vo­de je­ze­ra, u svo­je okri­lje pro­sto vu­če sve one ko­ji su op­či­nje­ni pri­ro­dom i tim nje­nim ma­gič­nim lje­po­ta­ma. A kad od stra­ne Pe­pi­ća pri­la­zi­te tom pri­rod­nom ne­bo­de­ru, pr­vo, kroz gra­ne če­ti­nar­skih sta­ba­la, ugle­da­te Vi­si­tor­sko je­ze­ro, a on­da, Ži­ži­nu ko­li­bu i Mra­mor­je, pa sto­ljet­na sta­bla bo­ro­va i dru­gih če­ti­na­ra, te trav­na­to pod­nož­je Vi­si­to­ra i nje­gov ve­le­lep­ni svod.
Po­hod od Plav­skog je­ze­ra i Bre­zo­je­vi­ca ne­što je bli­ži i pri­stu­pač­ni­ji, a, za­hva­lju­ju­ći pro­bo­ju pu­ta do bli­zu je­ze­ra, i ma­lim autom mo­že­te do­ći do te de­sti­na­ci­je, a on­da, bez žur­be ili bo­ja­zni da će­te pri­ka­sni­ti, vra­ti­ti se na po­la­zno od­re­di­šte. Ne­ki, kao što je Ja­sna Ga­je­vić, ko­ja je, po­sje­tiv­ši lje­tos Vi­si­tor i nje­go­ve lje­po­te, de­fi­ni­tiv­no od­u­sta­la od pe­nja­nja na vr­ho­ve Pro­kle­ti­ja, uko­li­ko se, ka­ko je na­ve­la u svom opi­su po­sje­te Vi­si­to­ru, na­glo i pre­da­no ne ba­ci na re­dov­nu fi­zič­ku ak­tiv­nost ka­ko bi se pri­pre­mi­la i za sa­vla­đi­va­nje za­htjev­ni­jih tu­ra, če­mu ne da­je ve­li­ke šan­se, ka­žu da je taj po­hod do­vo­ljan za is­pu­nje­nje adre­na­lin­skog užit­ka.
– Kad sam se „opro­sti­la” od Pro­kle­ti­ja, sve če­šće sam raz­mi­šlja­la da ne­ka­ko do­prem do Vi­si­to­ra. Me­đu­tim, raz­ma­tra­ju­ći va­ri­jan­te uspo­na i vi­sin­sku raz­li­ku iz­me­đu po­čet­nih ta­ča­ka i ci­lja, shva­ti­la sam da je i to za me­ne pre­kru­pan za­lo­gaj, ali za­hva­lju­ju­ći pro­bi­je­nom pu­tu, kre­nu­la sam svo­jom „to­jo­tom”. Pr­vo sam kroz gra­ne če­ti­nar­skih sta­ba­la ugle­da­la je­ze­ro, a on­da, na pr­vom sta­blu po­red sta­ze, nat­pis „Vi­si­tor­sko je­ze­ro”, što bi bi­lo bo­lje da sto­ji ne­gdje us­put. Vi­si­tor­sko je­ze­ro je jed­no, od „gor­skih oči­ju”, ma­lih pla­nin­skih je­ze­ra, ko­jih u Cr­noj Go­ri ima do­sta. Obi­ta­va na vi­si­ni od 1.734 m, za­klo­nje­no gu­stom če­ti­nar­skom šu­mom. Kraj av­gu­sta si­gu­r­no i ni­je pe­ri­od go­di­ne kad se je­ze­ro pred­sta­vlja u svom naj­bo­ljem iz­da­nju. Mo­žda i za­to što su Za­boj­sko i Hrid­sko je­ze­ro za­u­ze­li vi­so­ke po­zi­ci­je, Vi­si­tor­sko ni­je mo­glo da se do­mog­ne ne­kog pe­ha­ra u tak­mi­če­nju za naj­ljep­še gor­sko oko. Ali, da vri­je­di do­ći i uži­va­ti u toj du­bo­koj hla­do­vi­ni, ne­vje­ro­vat­nom mi­ru i izo­lo­va­no­sti od ci­vi­li­za­ci­je, za­i­sta vri­je­di –na­dah­nu­to je u svom opi­su tog pu­te­še­stvi­ja na­pi­sa­la Ga­je­vi­će­va.
Ono što ka­rak­te­ri­še ovo je­ze­ro, na­vo­di da­lje Ga­je­vi­će­va, je­ste po­sto­ja­nje ostr­va u nje­mu, ne ­zna­ju­ći, ka­že, da li ono ra­ste i po­sto­ji li opa­snost da pre­klo­pi nje­go­vu po­vr­ši­nu.
– Je­ze­ro je ma­lo i la­ga­no se mo­že obi­ći. Idu­ći oko­lo iz­ne­na­dih se ka­ko je pu­no ri­be. Kroz bi­stru vo­du sva­ka ri­bi­ca se ja­sno uoča­va­la. Ne bi se re­klo da pu­no lju­di do­la­zi ov­dje. To­kom či­ta­ve jed­no­dnev­ne tu­re, mi­mo­i­šli smo se sa jed­nim autom i vi­dje­li jed­nog čo­vje­ka ko­ji go­re re­no­vi­ra vi­ken­di­cu. Na­ža­lost, vi­de se tra­go­vi po­sje­ta lju­di na sva­kom ko­ra­ku. Ma­lo, ma­lo, pa se na­le­ti na li­men­ku ili pla­stič­nu bo­cu. To je ne­što što mi po­kva­ri bo­ra­vak u pri­ro­di, ne­što što me ta­ko iz­ner­vi­ra, jer ne mo­gu da shva­tim da ne­ko ko do­đe do ova­kvog bi­se­ra pri­ro­de ne­ma osje­ćaj da ba­ca­njem sme­ća na­o­ko­lo skr­na­vi ovo mje­sto. Na­kon uži­va­nja na oba­li Vi­si­tor­skog je­ze­ra uoči­smo je­din­stve­nu mo­guć­nost da do­đe­mo i do vr­ha Vi­si­to­ra. Od pro­pi­sa­nih sat i po ho­da od je­ze­ra do vr­ha, ka­ko pi­še na mar­ka­ci­ji pu­ta, na­ma je tre­ba­lo dva­de­se­tak mi­nu­ta vi­še, ali baš la­ga­nog ho­da, za­staj­ku­ju­ći, od­ma­ra­ju­ći i uži­vav­ši u po­gle­du na­o­ko­lo. Sa vr­ha se pru­ža po­gled ra­di ko­jeg Vi­si­tor i va­lja po­sje­ti­ti – po­gled na Plav­sko je­ze­ro i oko­li­nu, što je si­gur­no je­dan od naj­ljep­ših po­gle­da ko­ji se mo­gu ima­ti sa ne­kog od na­ših vr­ho­va. A pla­nin­ski vi­je­nac Vi­si­tor, Go­leš, Ze­le­tin i Gre­ben ug­ni­je­žđe­ni su iz­me­đu Pro­kle­ti­ja i Ko­mo­va zbog če­ga se odav­de i pru­ža po­gled na mno­ge pla­nin­ske vr­ho­ve Cr­ne Go­re – za­klju­ču­je svo­ju pri­ču Ga­je­vi­će­va. N.V.