Re­šet­ke na pro­zo­ri­ma i vra­ti­ma psi­hi­ja­trij­skih bol­ni­ca de­fi­ni­tiv­no pri­pa­da­ju sred­njem vi­je­ku, ali u Spe­ci­jal­noj bol­ni­ci za psi­hi­ja­tri­ju u Ko­to­ru još uvi­jek po­sto­je. Hu­ma­ne ide­je de­mo­krat­ske psi­hi­ja­tri­je, za­sno­va­ne na ne­po­sred­nom i rav­no­prav­nom od­no­su lje­ka­ra i pa­ci­je­na­ta (kli­je­na­ta), ko­je su uti­ca­le na de­in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ju mno­gih bol­ni­ca u za­pad­noj Evro­pi (Ita­li­ji, Špa­ni­ji, Bel­gi­ji, Ho­lan­di­ji...), do­pi­ru do Cr­ne Go­re tek kao od­jek, ko­ji u prak­si ne­ma pra­vu pri­mje­nu. Po­la­zi­šte de­mo­krat­ske psi­hi­ja­tri­je je da „lju­di­ma ko­ji ima­ju ve­li­ku pat­nju“ ne tre­ba ta­kva in­sti­tu­ci­ja gdje se čo­vjek ra­ču­na kao kre­vet, već si­gur­no mje­sto gdje će bi­ti is­po­što­va­ne sve nji­ho­ve po­tre­be, a ka­pa­ci­te­ti ko­tor­ske psi­hi­ja­tri­je su pu­ni, čak se tra­ži „kre­vet vi­še“. Uče­sni­ci pre­da­va­nja, odr­ža­nog u sklo­pu pro­jek­ta „Van izo­la­ci­je“ (Ak­ci­ja za ljud­ska pra­va i „Ani­ma“ Ko­tor), pri­mi­je­ti­li su ka­ko je uve­če u kru­gu bol­ni­ce u Do­bro­ti mrač­no, ne­ma vanj­ske ra­svje­te, na pro­zo­ri­ma su re­šet­ke, sve je za­klju­ča­no i ni­ko ne mo­že da iza­đe ni da se pro­še­ta, ni da za­pa­li ci­ga­re­tu, a ka­mo­li da iza­đe u ka­fić, bi­o­skop, da po­gle­da ne­ku pred­sta­vu, da ide na kon­cert. To je ka­ta­stro­fa, ocje­nju­ju psi­hi­ja­tri – de­mo­kra­te, do­da­ju­ći da „de­in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja po­či­nje naj­pri­je u gla­vi“.
Pro­jek­ti iz Ita­li­je uti­ca­li su da Evrop­ska ko­mi­si­ja i Svjet­ska zdrav­stve­na or­ga­ni­za­ci­ja shva­te da po­sto­je ne­ki dru­gi mo­de­li i da psi­hi­ja­trij­ske in­sti­tu­ci­je ne smi­ju da bu­du ona­kve ka­kve su bi­le i da to tre­ba da se ši­ri u svim ze­mlja­ma svi­je­ta. Ogro­man no­vac ulo­žen je u re­for­mu psi­hi­ja­trij­skih usta­no­va u re­gi­o­nu. Iako za to po­sto­ji za­ko­no­dav­ni okvir, u Cr­noj Go­ri kao da ne­ma do­volj­no po­li­tič­ke vo­lje da se, po uzo­ru na Fran­ka Ba­za­lju ko­ji je pr­vi re­for­mi­sao „lud­ni­ce“ u Tr­stu, Go­ri­ci, to ura­di sa psi­hi­ja­trij­skom bol­ni­com u Do­bro­ti. To je još uvi­jek za­tvo­re­na usta­no­va, od­nos iz­me­đu kli­je­na­ta i psi­hi­ja­ta­ra je od­nos mo­ći i ne­mo­ći (bes­po­moć­nih), dis­tan­ca se ma­ni­fe­stu­je i prak­som no­še­nja bi­je­lih man­ti­la, ko­ji šti­te one ko­ji ih no­se. Ustroj­stvo bol­ni­ce je stro­go hi­je­rar­hi­zo­va­no, ta­ko da za­mje­ni­ca di­rek­to­ra ima ve­ću moć ne­go psi­hi­ja­tar, na­čel­nik odje­lje­nja.
– Ka­ko se vlast mi­je­nja, ta­ko se mi­je­nja i po­li­ti­ka pre­ma bol­ni­ci, go­vo­ri se o nje­nom iz­mje­šta­nju, pro­da­ji, iz­grad­nji kom­plek­sa ho­te­la na ovom mje­stu, jer ovo je div­no mje­sto i vr­lo če­sto to na um pa­da, ali ka­ko Ko­tor ma­lo pru­ža ot­por, to je na­čin da se bol­ni­ca stal­no dr­ži u jed­nom po­ti­snu­tom sta­nju, pod zna­kom pi­ta­nja i ni­kad ni­je po­sta­vljen zid iz­me­đu bol­ni­ce i gra­da, to lju­di iz bol­ni­ce ni­su da­li, is­ti­če psi­ho­log Lju­bo­mir­ka Ko­va­če­vić. Ona pri­mje­ću­je da „ka­ko dru­štvo pro­pa­da, ta­ko se po­ve­ća­va agre­si­ja pre­ma psi­hi­ja­trij­skim pa­ci­jen­ti­ma“, te da otva­ra­nje za­tvor­skog odje­lje­nja u ovoj ci­vil­noj bol­ni­ci „pot­pu­no do­pri­no­si za­tvo­re­no­sti svih odje­lje­nja“. Psi­ho­log Er­vi­na Da­bi­ži­no­vić sma­tra da ne­ke po­li­ti­ke ova dr­ža­va mo­ra da pro­mi­je­ni, s ob­zi­rom na to da „mi­ni­star od­lu­ču­je da li će na in­ter­nom odje­lje­nju bi­ti ili ne­će bi­ti pet kre­ve­ta za po­tre­be kli­je­na­ta sa Psi­hi­ja­tri­je“, te upi­ta­la: „Šta ra­di Lje­kar­ska ko­mo­ra Cr­ne Go­re, šta ra­di Mi­ni­star­stvo zdra­vlja?“. Psi­hi­ja­tar Ma­ri­na Ro­ga­no­vić tvr­di da je „naj­lak­še za­klju­ča­ti ovu bol­ni­cu“, ali gdje da smje­ste sve ove lju­de, ako pret­hod­no ne na­pra­ve či­ta­vu mre­žu cen­ta­ra za men­tal­no zdra­vlje, pa­tro­na­žnih slu­žbi, „ku­ća na po­la pu­ta“, cen­ta­ra za so­ci­jal­ni rad, svra­ti­šta. „Ni­šta ne­ma­mo“, za­klju­ču­je ona, a Rad­mi­la Pe­ri­šić, rad­ni te­ra­pe­ut, do­da­je „mo­ra­mo po­ći `odozgo`, ina­če odav­de ni­šta ne mo­že­mo, to je sve krat­kog da­ha“. Di­rek­tor psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce Dra­gan Ča­bar­ka­pa, ko­ji je slu­žbe­no po­sje­tio Trst, gdje se upo­znao sa prak­som de­in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­je, ka­že da „kod nas to dje­lu­je još uvi­jek kao ne­ka uto­pi­ja, mi zna­mo da to ta­ko tre­ba, ali ovo na­še dru­štvo to ne pri­hva­ta“.
Pro­mje­ne tre­ba da idu „mic po mic“ – naj­pri­je tre­ba mi­je­nja­ti usta­lje­na knji­ška zna­nja –u Ita­li­ji su to ra­di­li ta­ko što su sje­dje­li i pri­ča­li: „Do­bar dan, ka­ko ste, šta vam tre­ba?“, re­kla je psi­hi­ja­tr Le­pa Mla­đe­no­vić, kon­sul­tant­ u be­o­grad­skom Auto­nom­nom žen­skom cen­tru za rad sa že­na­ma ko­je su pre­ži­vje­le sek­su­al­no na­si­lje. Is­ku­stvo de­mo­krat­ske psi­hi­ja­tri­je sti­ca­la je to­kom 15 go­di­na u Ši­be­ni­ku, Tr­stu, Ati­ni, Lon­do­nu i u Mre­ži al­ter­na­ti­ve psi­hi­ja­tri­je. Is­ti­če va­žnost dje­lo­va­nja sva­kog po­je­din­ca u raz­bi­ja­nju pred­ra­su­da i pru­ža­nja ru­ke „lju­di­ma sa ve­li­kom pat­njom“, ka­ko zo­ve kli­jen­te Psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce, ali i na­pu­šta­nja pre­va­zi­đe­nih zna­nja iz udž­be­ni­ka, jer „to ni­je ge­net­ski, ni­je na­sled­no, ni­je en­do­ge­no, ne­go se ne­gdje u na­šem mo­zgu ne­ka emo­ci­ja `zakači i zaledi` i mi ne mo­že­mo da iza­đe­mo iz to­ga“.
– Po­li­tič­ka po­zi­ci­ja da po­sto­ji hi­lja­du ob­li­ka zdra­vlja još uvi­jek je na sna­zi u de­mo­krat­skoj Ita­li­ji – mi ima­mo raz­li­či­te pat­nje u raz­li­či­tom ži­vo­tu, to je sa­mo kon­ti­nu­um raz­li­či­tih pat­nji. Ne­ki su bi­li iz­lo­že­ni pat­nja­ma, ni­su ima­li svo­je lič­ne me­ha­ni­zme da iza­đu s nji­ma na kraj, ne­go su se „smr­zli“ i to se raz­vi­lo na raz­li­či­te na­či­ne. On­da ih je dru­štvo iz­dvo­ji­lo na­zi­va­ju­ći ih „men­tal­nim pa­ci­jen­ti­ma“, sta­vi­li su re­šet­ke. To je to­tal­no ne­hu­ma­no, skan­dal. Ne po­sto­ji oso­ba, ka­kva god je nje­na pat­nja ili emo­tiv­na raz­li­či­tost, ko­ja tre­ba da bu­de u psi­hi­ja­trij­skoj bol­ni­ci, jer ta­mo se ne li­je­či ne­go is­klju­ču­je iz dru­štva, tvr­di Le­pa Mla­đe­no­vić, ak­ti­vi­sta Mre­že al­ter­na­ti­va psi­hi­ja­tri­ji.
– Nji­ma ne tre­ba­ju kre­ve­ti u bol­ni­ci, već tre­ba da se na dru­ga­či­ji na­čin or­ga­ni­zu­je­mo i pra­ti­mo struk­tu­ru nji­ho­vog men­tal­nog zdra­vlja, da se bri­ne­mo o nji­ma. Oni je­su raz­li­či­ti, ali tre­ba da bu­du rav­no­prav­ni sa na­ma. Naš za­kon je ka­te­go­ri­sao men­tal­no raz­li­či­te kao `opasne po se­be i dru­ge’ – to je pr­vo što tre­ba da se pro­mi­je­ni, i za­kon u Ita­li­ji je to pro­mi­je­nio već 1978. go­di­ne. U Tr­stu, gdje sam bi­la, pa­ra­lel­no sa de­in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­jom ra­di­lo se na to­me da se grad pri­vik­ne, za­to što su svi ima­li tu pred­ra­su­du pre­ma „lu­da­ci­ma“, kao što ima i Ko­tor, ni­ka­kve raz­li­ke ni­je bi­lo na po­čet­ku. Ali se go­di­na­ma ra­di­lo da se te pred­ra­su­de raz­bi­ju, ak­ci­ja­ma, po­zo­ri­šnim pred­sta­va­ma, iz­la­sci­ma na uli­cu, na trg, na pja­cu, u ka­fi­će, sa na­ro­dom da se dru­že, da idu na raz­li­či­ta mje­sta gdje idu i svi osta­li. Na taj na­čin ih je na­rod pri­hva­tio, ob­ja­sni­la je Mla­đe­no­vi­će­va i do­da­la da ima­mo sve pri­mje­re da su od ta­ko­zva­nih lu­da­ka opa­sni­ji ne­ki ‘obič­ni’ gra­đa­ni, ugla­vom mu­škar­ci.
– Je­dan mu­ška­rac ko­ji je in­cest­nik, ko­ji sek­su­al­no zlo­sta­vlja di­je­te, ode u za­tvor, a kad iza­đe iz za­tvo­ra po­no­vo zlo­sta­vlja di­je­te – to je uža­san zlo­čin. Ako u Ko­to­ru po­sto­je tri „kla­na“, ako je ne­ko ubi­jen iz či­sta mi­ra, ili si­tu­a­ci­je ka­da mu­že­vi ubi­ja­ju že­ne – za­mi­sli­te ko­li­ko bi tih mu­ška­ra­ca tre­ba­lo da bu­de za­klju­ča­no...
Mir­ja­na D. Po­po­vić


Ko kr­ši ljud­ska pra­va

– Sa­mo se pri­ča o to­me, ali se ni­šta ni­je ura­di­lo – bi­la bih ve­o­ma za­do­volj­na da da­nas, ka­da ima­mo 260 pa­ci­je­na­ta i osam psi­hi­ja­ta­ra, 120 hro­nič­nih pa­ci­je­na­ta ko­je mo­že­mo od­mah da ot­pu­sti­mo – ali ku­da sa nji­ma? Ima­mo 20 ubi­ca, oko 50 pa­ci­je­na­ta sa sud­skim mje­ra­ma – ku­da sa nji­ma? Ju­če je do­ve­den pa­ci­jent ko­ji je iz­vr­šio ubi­stvo, pro­gla­šen je ne­u­ra­čun­lji­vim, iz­re­če­ne su mje­re li­je­če­nja, iako mi ne­ma­mo ta­kvo obez­bje­đe­nje. Do­ve­du ga u psi­hi­ja­trij­sku bol­ni­cu i on­da je sva od­go­vor­nost na na­ma. Pri­je to­ga iz su­da su nam re­kli da ih ne za­ni­ma što mi ne­ma­mo mje­sta. Tre­ba li da se i sud­ski or­ga­ni uklju­če u sve to? Na­ši pa­ci­jen­ti, od ko­jih su ne­ki tu po 20 go­di­na, jer ne­ma­ju ku­da, mo­žda ima­ju tu­ber­ku­lo­zu, he­pa­ti­tis, upa­lu sli­je­pog cri­je­va, le­u­ke­mi­ju – mi ne­ma­mo kud sa nji­ma, ne­će ih ni­ko. Tre­ba vi­dje­ti ko kr­ši ljud­ska pra­va – da li mi ko­ji ra­di­mo ov­dje ili mo­žda ne­ko dru­gi. De­in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja – mre­ža usta­no­va, `kuća na po­la puta`, cen­ta­ra, do­mo­va, tre­ba da se gra­di sa po­zi­ci­ja lju­di od uti­ca­ja, re­kla je dr Ma­ri­na Ro­ga­no­vić, ko­ja 32 go­di­ne ra­di u psi­hi­ja­trij­skoj bol­ni­ci. Ona na­gla­ša­va da zbog ve­li­kog ot­po­ra u si­ste­mu zdrav­stve­ne za­šti­te ne funk­ci­o­ni­šu ni de­tok­si­ka­ci­o­ne je­di­ni­ce otvo­re­ne pri op­štim bol­ni­ca­ma, sa ci­ljem da se pre­do­zi­ra­ni al­ko­ho­li­ča­ri ne ša­lju na psi­hi­ja­tri­ju, „jer im ta­mo ni­je mje­sto“.


Iz­mje­šta­nje sud­ske bol­ni­ce bio bi ve­li­ki ko­rak

– Kad sam pri­je tri go­di­ne do­šao ov­dje, imao sam ve­li­ku že­lju da ne­što pro­mi­je­nim, jer sam znao šta je sve pro­ble­m. Me­đu­tim, već po­sli­je ne­ko­li­ko mje­se­ci imao sam osje­ćaj kao da sam di­rek­tor za­tvo­ra, a ne ne­ke hu­ma­ne usta­no­ve, psi­hi­ja­tri­je. Kad sam vi­dio da je ovaj mo­del za­ži­vio u Tr­stu, da je ve­li­kim po­li­tič­kim uti­ca­jem re­for­mi­sa­na Bol­ni­ca „San Đo­va­ni“ ko­ja je ima­la hi­lja­du pa­ci­je­na­ta, to je ide­ja ko­ja me odr­ža­va. Nji­ma je tre­ba­lo 20 go­di­na da pri­mi­je­ne za­kon. Za­te­čen sam kad me zo­vu pred­sjed­ni­ci su­do­va i pi­ta­ju da li mo­že­mo da smje­sti­mo ne­kog osu­đe­ni­ka ko­ji je „opa­san” da ne iz­la­zi, a mi sva­ki dan pri­ča­mo su­prot­no. Da se sa­mo iz­mje­sti sud­ska bol­ni­ca odav­de, da se pri op­štim bol­ni­ca­ma obez­bi­je­de ne­ko­li­ka kre­ve­ta i da ih iz­jed­na­či­mo sa osta­lim pa­ci­jen­ti­ma, to bi bio ve­li­ki uspjeh. Na­ža­lost, u prak­si ima­mo su­pro­tan efe­kat, ima­mo sve ve­ći pri­ti­sak za pri­jem u bol­ni­cu. Mo­ra­mo uti­ca­ti na ci­je­lu dru­štve­nu za­jed­ni­cu i sve mi­je­nja­ti. Bi­lo bi ko­ri­sno da ove cen­tre za men­tal­no zdra­vlje pre­tvo­ri­mo u ko­mu­nal­nu psi­hi­ja­tri­ju, na­gla­sio je Ča­bar­ka­pa.