Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Re­lje­fi od za­ta­mnje­nog sta­kla i pod­ma­za­nih lajs­ni, is­par­ce­li­sa­ni na po­li­go­ni­ma ta­ko da neo­do­lji­vo pod­sje­ća­ju na voj­ne ka­sar­ne; na dah do ma­gi­stra­le, oko ko­je se uz­di­žu ša­re­ni i bo­žić­ni han­ga­ri sa ekra­ni­ma na ko­jim blje­šte treaj­le­ri sreć­nih po­ro­di­ca či­je sr­ce bi­va iz­lu­đe­no (is­pum­pa­no) sce­na­ma u po­nu­da­ma tr­go­vi­ne...
Ima ne­što vi­še od pro­la­zne ča­ri u tr­go­vi­ni gdje su sve že­lje pri­stu­pač­ne: pri­je sve­ga, ri­ječ je o ne­koj vr­sti sek­te, za­jed­ni­ce ko­ja je pro­gra­mi­ra­na po ugle­du na ka­kvu po­li­tič­ku kam­pa­nju: na sve­tom mje­stu, svi su jed­no, i pro­la­ze­ći kroz sve te po­zla­će­ne aure, for­mi­ra se je­dan pro­sti pro­stor u ko­me vi­še ni­šta ni­je što već ne bi­va obi­lje­že­no du­bi­nom ka­kvog ono­stra­nog sa­dr­ža­ja. Tr­go­vi­na, nje­no ri­leks, gdje su hra­na, gar­de­ro­ba, ujed­no po­klo­ni pre­o­bra­že­ni u sve­tač­ko sr­ce: to je sta­di­jum onog en­tu­zi­ja­zma ko­ji se mo­že mje­ri­ti je­di­no sa mi­lo­šću ne­ba. I, za­i­sta, sa­mo je tr­go­vi­na ta ko­ja je u sta­nju pre­tvo­ri­ti me­ga­po­lis u dje­či­ji va­tro­met: iz­lo­zi, ro­be, bo­nu­si – sve je to stvar igre, ča­ra­nje ko­je nas vra­ća u ne­vi­no do­ba dje­tinj­stva, sve je to na­mje­šte­no po­put pro­be iako si­mu­li­ra san, ne­što od baj­ke u ko­ju vi­še ne vje­ru­je­mo pa nam je već ti­me vi­še ne­go po­treb­na.
Za­ča­ra­nost Di­zni­len­da, me­ta­fi­zi­ka Volt Di­zni­ja... Šta od sve­ga to­ga do­bi­ja­mo u da­na­šnjoj tr­go­vi­ni? Ho­li­vud nas oba­si­pa sa dvi­je stva­ri: ne­stvar­nim šo­pin­gom (kroz ko­ji se kr­sta­ri re­li­gi­jom osvi­je­tlje­nja: traf­fic, lo­ve, art: – svi­je­tlo na svi­je­tlo, zvi­je­zda­ni sjaj, to­bo­gan neo­na i za­o­blje­nih ekra­na, po­ro­dič­nih apa­ra­ta i ma­ši­ni­zo­va­nih kuć­nih lju­bi­ma­ca) i bi­znis sek­som, br­zi­nom i pri­rod­nim ne­tak­nu­tim de­sti­na­ci­ja (baj­ko­vi­tim kra­jo­li­ci­ma i be­smrt­nim bi­ći­ma), ali pri­je sve­ga i uvi­jek te­ra­pi­jom zva­nom zen tr­go­vi­na (ke­žu­al i ze­le­ni čaj!), gdje že­ne u pro­la­zu ša­ra­ju­ći iz­lo­zi­ma de­fi­ni­šu su­šti­nu lju­ba­vi. Sa­mim tim, tr­go­vi­na pr­ven­stve­no pred­sta­vlja za­bo­rav, po­ku­šaj da se ne­što po­ti­sne, od pro­za­ka pre­ko espre­sa do Guc­ci kr­pi­ce – kre­će se jed­na vje­re­nič­ka kri­za i iz­bor za vječ­nost ko­ja je pa­u­zi­ra­na.
Tu­ri­zam je stvar­na gra­ni­ca tr­go­vi­ne. Ono se sa in­zvan­red­nom la­ko­ćom iz­la­že ši­zo­fre­nom umno­ža­va­nju: Za­pad kao jed­na igrač­ka, fan­ta­zam, gdje se Luvr i pod­zem­ni ogrom­ni akva­ri­jum ola­ko pre­pli­ću, gdje Ho­lo­ka­ust i Mu­len Ruž go­to­vo do­pu­nju­ju jed­no dru­go, jer tu­ri­zam kao tr­go­vi­na za­bo­ra­va (tu­ri­zam: ne bi­ti ni­gdje, tr­go­vi­na: ne bi­ra­ti vi­še ni­šta!) za­pra­vo sle­di ka­rak­ter za­bav­nog: sav taj po­slov­ni svi­jet ko­ji se va­lja po po­du umi­ru­ći od smi­je­ha pred plat­nom na ko­jem se pro­jek­tu­je Pi­ra­tes of the Ca­rib­bean. Ko­li­ko nam se sa­mo sv­je­to­va ti­tlu­je pred oči­ma, ma­šta po­ra­ža­va lo­gi­ku tr­go­vi­ne ko­ja pe­ne­tri­ra u otvo­re­ni tu­ri­zam. Tu on­da kao ne­za­o­bi­la­znu po­sla­sti­cu do­bi­ja­mo fo­to­gra­fi­ju: grad kao no­vo­go­di­šnja jel­ka (jer Pa­riz je u stva­ri bom­bo­nje­ra, na­vla­ka, ukra­sna fo­li­ja u ko­joj se pa­ku­ju sve po­pljač­ka­ne i pre­se­lje­ne umjet­no­sti za­jed­no, to je ro­man­ti­ka šam­pa­nja i ja­go­de po­vra­će­na iz­nu­tra u ko­joj bi od­već neuksno bi­lo vo­di­ti lju­bav, itd.), ak­ter kao an­đe­o­ski akt. Oh, za tre­nu­tak sve je sta­lo: ra­to­vi sv­je­to­va i in­for­ma­ci­ja, sport­ske uni­ver­za­li­je, smr­to­no­sni vi­ru­si in­sta­li­ra­ni od stra­ne eko eks­pe­ri­men­ta, da bi taj je­dan tre­nu­tak bio me­mo­ri­san bo­žan­skim objek­ti­vom. Na­kon te cir­ku­lar­ne tr­go­vi­ne ko­ja uve­li­ko pre­va­zi­la­zi svi­jest, apo­ka­lip­tič­na pu­sti­nja opet kre­će hla­di­ti svi­jet, na iz­di­sa­ju re­kla­me ra­cio ot­po­či­nje svo­ju da­lju mi­si­ju. Osvi­je­tlje­no i ukra­še­no ko­lek­tiv­no bi­će na­no­vo pri­zna­je svoj smrt­ni umor. NZa raz­li­ku od sta­re Evro­pe ko­ja sa­dr­ži još uvi­jek ne­što od gor­de kul­tu­re, Ame­ri­ka je bo­jan­ka, dje­či­ja ša­re­na la­ža, me­dij­ska si­la (ne i ne­ka dru­ga), tr­go­vi­na na ve­li­ko i op­či­nja­va­nje u ma­lom. Ta­mo se još pod­gri­ja­va kult po­ro­di­ce, kult bo­žan­skog po­li­ti­ča­ra ko­ji je po po­tre­bi ni­šta ma­nje do cr­ni de­da mraz sa sta­roza­vjet­nom ko­ka-ko­lom. Za­pra­vo, sve je to na­čin da se tr­go­vi­na na­či­ni ne­vi­nom, jer Ame­ri­kan­ci su da­le­ko od tu­ri­zma, oni ži­ve u jed­noj grob­ni­ci u ko­joj ima­ju sve što im je po­treb­no, pa i vi­še od to­ga, ne­pre­sta­no bi­va­ju­ći u tre­nin­gu ka­ko se spa­si­ti od pri­rod­ne, ili te­ro­ri­stič­ke ka­ta­stro­fe. (Naj­ti­pič­ni­je za Ame­ri­ku je­ste nje­na op­či­nje­nost kra­jem, sud­njim da­nom, te otud, sve što se o njoj ka­že da­le­ko je od bi­lo ka­kvog pre­tje­ri­va­nja, i to­me slič­no.) Ima­te te­re­ta­nu u ku­hi­nji i ku­hi­nju u ba­šti, pla­žu u to­a­le­tu i to­a­let u kan­ce­la­ri­ji: uz sve to, po­gled sa sto­sprat­ni­ce raz­la­že se do­lje nad gra­dom u nje­go­vom sre­brn­ka­stom smo­gu.
Zu­mi­raj­mo: tr­go­vi­na pred­sta­vlja na­čin na ko­ji se po­ro­di­ca pri­je sve­ga oku­plja. Ži­vi­mo u vre­me­nu ka­da se ra­đa ide­o­lo­gi­ja po­ro­di­ce, a već smo go­vo­ri­li da ho­li­vud­ske iko­ne iz­najm­lju­ju afrič­ku dje­cu i od tog pro­iz­vo­da pra­ve ni­šta ma­nje do brend. – Po­ro­dič­na ku­ća, auto­mo­bil, fir­ma, sport­ski te­ren, ba­zen, od­mor. 7th Ha­ven (TV se­ri­es 1996 – 2007): bi­zar­na la­ko­ća po­sto­ja­nja, kre­ta­nje od re­li­gi­je pre­ma elek­trič­noj tr­go­vi­ni. Me­đu­tim, ne­stvar­nost je pot­pu­na tim pri­je jer je so­ci­o­lo­ško pi­ta­nje sa­vr­še­no ri­je­še­no.
Ame­rič­ki san: bo­go­u­god­ni otac, sa­bra­na po­ro­di­ca, „pro­te­stant­ski“ obez­bi­je­đe­na bu­duć­nost, mi­ni­mal­no po­mi­je­ra­nje stva­ri sa­mo ka­ko bi se raz­mu­ti­la or­ga­ni­zo­va­na do­sa­da ko­ja se­da­tiv­no dje­lu­je na stvar­ni, to jest pa­kle­ni ži­vot ukli­je­šten iz­me­đu kre­di­ta i bo­le­sti.