U Grad­skoj ku­ći u Nik­ši­ću prek­si­noć je pro­mo­vi­san zbor­nik ra­do­va „Ni­ko­la Ko­va­če­vić Sta­ri (1890-1964)”, o ko­me su go­vo­ri­li isto­ri­ča­ri prof. dr Na­da To­mo­vić i Želj­ko Drin­čić, za­tim Slo­bo­dan Ba­to Mir­ja­čić, pred­sjed­nik Op­štin­skog od­bo­ra UB­NOR-a i an­ti­fa­ši­sta Nik­ši­ća, dok je mo­de­ra­tor bi­la mr Ana Pe­jo­vić.
Ko­va­če­vić je bio je­dan od or­ga­ni­za­to­ra i ru­ko­vo­di­la­ca KPJ u Cr­noj Go­ri i is­tak­nu­ti re­vo­lu­ci­o­nar ju­go­slo­ven­skog i me­đu­na­rod­nog rad­nič­kog i ko­mu­ni­stič­kog po­kre­ta. Ka­ko je tom pri­li­kom is­ta­kla To­mo­vić ob­ja­vlji­va­nje ovog zbor­ni­ka pred­sta­vlja svo­je­vr­stan pod­sti­caj ne sa­mo da se pod­sje­ti­mo na lik i dje­lo Ni­ko­le Ko­va­če­vi­ća već i kroz nje­gov bo­gat re­vo­lu­ci­o­nar­ni i po­li­tič­ki ži­vot sa­gle­da­mo je­din­stvo u me­đu­na­rod­nom ko­mu­ni­stič­kom po­kre­tu, so­li­dar­nost ko­ja je vla­da­la kod na­še emi­gra­ci­je u SAD i Ka­na­di, pri­vr­že­nost na­ših ise­lje­ni­ka rod­nom kra­ju i svo­joj do­mo­vi­ni, kao i te­ško­će sa ko­ji­ma se su­sre­ta­la no­va Ju­go­slo­vi­ja po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta.
- Nje­go­va pre­da­nost po­slu bi­la je ista i ka­da je po­čeo ka­ri­je­ru kao se­o­ski uči­telj, pre­ko ra­da u Polt­bi­rou CK KPJ, Ko­min­ter­ni, am­ba­sa­do­ra u So­fi­ji do pred­sjed­ni­ka Na­rod­ne skup­šte Cr­ne Go­re. O to­me nam u ovo­me zbor­ni­ku svje­do­če nje­go­vi par­tij­ski dru­go­vi, is­tak­nu­ti in­te­lek­tu­al­ci po­zna­va­o­ci nje­go­vog ži­vo­ta i ra­da, nje­go­vi po­tomci. Ka­da se na­pra­vi po­re­đe­nje šta je ko na­pi­sao ili re­kao o Ni­ko­li Ko­va­če­vi­ću do­la­zi­mo do za­ključ­ka da su uti­sci i mi­šlje­nja iden­tič­ni. To se mo­že re­ći sa­mo za lju­de ko­ji su iza se­be osta­vi­li naj­svje­tli­ju ži­vot­nu pu­ta­nju i ne­iz­bri­siv trag u svom na­ro­du – na­ve­la je ona. Ži­vot pre­ma nje­mu nije bio mi­lo­sr­dan, jer, ka­ko je pod­sje­ti­la, Ko­va­če­vić je iz­gu­bio si­na Dra­ga­na u ra­tu, a po­red tog gu­bit­ka do­ži­vio je po­gi­bi­je dva bra­ta i oca u par­ti­za­ni­ma. „Iz­da­va­nje ovog zbor­ni­ka je još jed­no pod­sje­ća­nje na nje­ga ali i za­hval­nost za sve što je ura­dio za svoj na­rod”, ka­za­la je To­mo­vić.
Isto­ri­čar Želj­ko Drin­čić je is­ta­kao da svi auto­ri ra­do­va ko­ji su u zbor­ni­ku sa­dr­ža­ni sa­gla­sni su u jed­nom – da o ve­li­kim lič­no­sti­ma ka­kva je bio Ni­ko­la Ko­va­če­vić Sta­ri, ni­je la­ko ni jed­no­stav­no pi­sa­ti i go­vo­ri­ti.
- Ni­ko­la Ko­va­če­vić ni­ka­da ni­je že­lio da se o nje­mu jav­no go­vo­ri ili pi­še, ni­ti je svoj cje­lo­ku­pan po­li­tič­ki i dru­štve­ni rad shva­tao dru­ga­či­je osim kao skro­man lič­ni do­pri­nos op­štoj stva­ri. Vas­pi­ta­van na tra­di­ci­ja­ma bur­ne cr­no­gor­ske pro­šlo­sti, sa ko­ji­ma se naj­pri­je upo­znao u svo­joj po­ro­di­ci i za­vi­ča­ju, a ka­sni­je to­kom ško­lo­va­nja, bio je svje­stan či­nje­ni­ce da se pro­mje­ne u dru­štvu ne mo­gu oče­ki­va­ti br­zo, već mo­ra­ju bi­ti re­zul­tat or­ga­ni­zo­va­nog, na­por­nog i du­go­traj­nog ra­da. Da bi se to po­sti­glo od svih po­je­di­na­ca se zah­ti­je­va ve­li­ko žr­tvo­va­nje, i pri to­me se ne mo­že go­vo­ri­ti o oba­vlja­nju „sit­nih” ili ,,krup­nih” za­da­ta­ka, ka­ko je Ni­ko­la če­sto go­vo­rio, ka­zao je Drin­čić, upo­zna­ju­ći oku­plje­ne sa bi­o­gra­fi­jom i ži­vot­nim pu­tem Ko­va­če­vi­ća Sta­rog.
Slo­bo­dan Mir­ja­čić je is­ta­kao da je go­to­vo ne­mo­gu­će na­bro­ja­ti šta je sve Ko­va­če­vić ra­dio od 1910. go­di­ne do smr­ti 1964, ka­kav di­na­mi­čan, bu­ran i re­vo­lu­ci­o­na­ran put je pro­šao. Ni­ko­la je bio ko­mu­ni­sta iz­van­red­ne ener­gi­je, hu­ma­ni­sta, čo­vjek ogrom­nog sr­ca i lju­ba­vi, ne­u­mor­ni bo­rac za ljud­ska pra­va, slo­bo­du i rav­no­prav­nost svih lju­di. Ni­ko­la je umro u 74. go­di­ni ži­vo­ta u Ti­to­gra­du. Sin Dra­gan je po­gi­nuo na Su­tje­sci, a sin Mi­tar je pro­gla­šen za na­rod­nog he­ro­ja. Kćer­ka Vje­ra je bi­la no­si­lac Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941, a sin Pa­vle je mlad umro.
- Sa­da is­pred Po­zo­ri­šta u Nik­ši­ću sto­ji bi­sta Ni­ko­le Ko­va­če­vi­ća Sta­rog, a ba­re­ljef sa nje­go­vim li­kom na­la­zi se u Grad­skoj bi­bli­o­te­ci, ko­joj je i pre­da­ta nje­go­va cje­lo­kup­na bi­bli­o­te­ka, ra­ni­je po­klo­nje­na bi­bli­o­te­ci Cen­tra. Ta­ko­đe is­pred Spo­men-mu­ze­ja „Ni­ko­la Ko­va­če­vić” u Gra­ho­vu na­la­zi se bi­sta Sta­ro­me ko­ju je ot­krio Velj­ko Vla­ho­vić. Ni­ko­la je od­li­ko­van Or­de­nom ju­na­ka so­ci­ja­li­stič­kog ra­da i dru­gim vi­so­kim cr­no­gor­skim, ju­go­slo­ven­skim i me­đu­na­rod­nim pri­zna­nji­ma i od­li­ko­va­nji­ma, pod­sje­tio je Mir­ja­čić.
L.N.


Oži­vje­li ga kroz na­uč­ne ra­do­ve

Želj­ko Drin­čić je is­ta­kao da pr­vi dio zbor­ni­ka či­ne ra­do­vi ko­ji su sa­op­šte­ni na sve­ča­noj aka­de­mi­ji ko­ja je odr­ža­na 31. ok­to­bra 2015. go­di­ne u Nu­do­lu u pro­sto­ri­ja­ma Osnov­ne ško­le „Dra­gan Ko­va­če­vić”. Tu su ra­do­vi Slo­bo­da­na Ba­ta Mir­ja­či­ća, Ra­do­va­na Da­mja­no­vi­ća, Vu­ka Dra­ga­še­vi­ća, Ve­li­mi­ra Vu­ji­či­ća, Ra­do­va­na Pa­pi­ća i Na­de Vu­jo­vić Zo­to­vić.
U dru­gom di­je­lu zbor­ni­ka su ra­ni­je ob­ja­vlje­ni ra­do­vi Bo­ža Pr­pi­ća, Mi­le­ne Šo­tre Ga­ći­no­vić i Đu­ra Đu­ra­ško­vi­ća, u ko­ji­ma oni iz­no­se sje­ća­nja na Ni­ko­lu Ko­va­če­vi­ća i nji­hov za­jed­nič­ki rad u emi­gra­ci­ji u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma i Ka­na­di.