Pa­žnju jav­no­sti ovih da­na pri­vu­kla je knji­ga iz pe­ra Bo­ri­sa­va Jo­vi­ća ,,Ka­ko su Sr­bi iz­gu­bi­li vek” či­ji pod­na­slov ,,Tra­gič­na sud­bi­na Sr­ba u za­jed­nič­koj dr­ža­vi” do­ča­ra­va sa­dr­žaj ovog iz­da­nja. Knji­ga je pro­mo­vi­sa­na u iz­da­vač­koj ku­ći ,,Slu­žbe­ni gla­snik”, ko­ji je uz ,,Adria-me­diu” i njen iz­da­vač. Ne­ka­da­šnji po­li­tič­ki funk­ci­o­ner, pred­sjed­nik Pred­jesd­ni­štva SFRJ (1990-1991), uče­snik i svje­dok mno­gih ključ­nih do­ga­đa­ja de­ve­de­se­tih go­di­na, pro­go­vo­va­ra u svo­joj knji­zi o pro­hu­ja­lom dva­de­se­tom vi­je­ku, o tra­gič­noj sud­bi­ni srp­skog na­ro­da i to­me ka­ko i za­što nas je ona za­de­si­la.
Da pre­ki­ne ,,za­vjet ću­ta­nja” i pro­go­vo­ri o mno­gim zna­nim i ne­zna­nim do­ga­đa­ji­ma iz na­še no­vi­je isto­ri­je, na­šeg sa­go­vor­ni­ka je po­ta­kla, ka­ko ka­že, že­lja da dok je živ svo­joj na­ci­ji ka­že šta ima i šta se de­ša­va­lo dok je on bio na vla­sti.
- Pi­sa­nje ove knji­ge je pri­je sve­ga stvar mo­je unu­tra­šnje po­tre­be. Oče­ki­vao sam sve ovo vri­je­me da će o ovo­me pro­go­vo­ri­ti isto­ri­ča­ri, jer je to stvar sa­vre­me­ne isto­ri­je od sud­bin­skog in­te­re­sa za srp­ski na­rod, za nje­go­vu bu­duć­nost. Ni­ko ni­je pro­go­vo­rio o tom pi­ta­nju i ja sam sma­trao da tre­ba da uči­nim šta mo­gu, sa onim što znam. Ni­ka­ko ne mo­gu da se slo­žim sa tim da dje­ca na ča­so­vi­ma isto­ri­je uče ono što ni­je isti­na. Ova knji­ga tre­ba da do­ve­de do to­ga da isto­ri­ča­ri do­bro pro­vje­re o če­mu se ra­di pa da to pro­mi­je­ne, jer, ako su od­lu­ke AV­NOJ-a bi­le isto­rij­ske i u ko­rist srp­skog na­ro­da, to je jed­no, a ako su pod­va­la srp­skom na­ro­du, to je krup­na stvar. Ov­dje ima to­li­ko či­nje­ni­ca nad ko­jim srp­ski isto­ri­ča­ri tre­ba da se za­mi­sle, a srp­ki na­rod da ko­nač­no do­zna isti­nu na ko­ju ima pra­va. Mi smo pre­va­re­ni kao maj­mu­ni! Uklju­če­ni smo da ra­di­mo pro­tiv sa­mih se­be to­li­ko go­di­na i la­ga­li smo sa­mi se­be da je sve to što ra­di­mo u na­šem in­te­re­su. Mi smo ima­li glu­po ru­ko­vod­stvo ko­je je vje­ro­va­lo. Srp­ski po­li­ti­ča­ri su svo­jim če­sto po­gre­šnim i ne­do­volj­no pro­mi­šlje­nim od­lu­ka­ma i po­na­ša­njem u kri­tič­nim si­tu­a­ci­ja­ma od osni­va­nja do ras­pa­da za­jed­nič­ke dr­ža­ve, sa­mo olak­ša­li ne­pri­ja­te­lji­ma srp­skog na­ro­da da ostva­re svo­je mrač­ne ci­lje­ve.
● Ka­ko ste se Vi od­no­si­li pre­ma auto­ri­te­ti­ma, sa­rad­ni­ci­ma, sa­vjet­ni­ci­ma?
- Ja ni­je­sam ta­kav čo­vjek da vi­še vje­ru­jem ovo­me go­re ili ovo­me do­lje, vi­še ne­go sa­mom se­bi. Osla­njao sam se na sa­mog se­be i zbog to­ga sam bio u si­tu­a­ci­ji da ne­ri­jet­ko uda­rim gla­vom o zid, ali, to je pi­ta­nje ka­rak­te­ra, men­ta­li­te­ta. Ti­to je oku­pio oko se­be pol­tro­ne ko­ji su mu po­mo­gli. To je isto­ri­ja Sr­bi­je.
● Šta je oko­sni­ca Va­še knji­ge?
- Pri­je sve­ga, ona iz­no­si na vi­dje­lo či­nje­ni­ce ko­je raz­ja­šnja­va­ju ulo­gu po­je­di­nih fak­to­ra u ras­pa­du Ju­go­sla­vi­je i gra­đan­skom ra­tu de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka u ko­me je srp­ski na­rod, iako je je­di­ni iskre­no že­lio da se Ju­go­sla­vi­ja sa­ču­va, naj­go­re pro­šao, a uz to sa svih stra­na op­tu­žen za naj­ve­ćeg kriv­ca. Ras­pad Ju­go­sla­vi­je je bio smi­šlje­no pla­ni­ran i iz­ve­den ali, nje­go­vi ide­o­lo­zi i re­a­li­za­to­ri moć­nom pro­pa­gan­dom po­ku­ša­li su da zlo­čin pri­pi­šu srp­skom na­ro­du. Ono što se u Ju­go­sla­vi­ji do­go­di­lo de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka je po­slje­di­ca po­li­tič­kih zbi­va­nja ko­ja su pret­ho­di­la i to u du­žem vre­men­skom pe­ri­o­du. Mo­ja knji­ga na­sto­ji da us­po­sta­vi tu uzroč­nu ve­zu i da olak­ša re­al­no ra­zu­mi­je­va­nje do­ga­đa­ja. Ova knji­ga će ima­ti smi­sla sa­mo ako po­tak­ne na raz­mi­šlja­nje, ako do­ve­de do ras­pra­ve, ako bu­de ospo­ra­va­na i odo­bra­va­na, ako u ve­zi sa jed­nim, za srp­ski na­rod krup­nim pi­ta­njem pre­sta­ne neo­bja­šnji­vo ću­ta­nje. Sa­mo u tom slu­ča­ju knji­ga mo­že po­mo­ći da bu­du­će ge­ne­ra­ci­je ko­je će upra­vlja­ti ovom ze­mljom ne na­pra­ve gre­ške slič­ne oni­ma u ko­je je za­pa­da­la srp­ska na­ci­ja u dva­de­se­tom vi­je­ku.
● Ako smo dva­de­se­ti vi­jek iz­gu­bi­li, ka­ko ocje­nju­je­te naš hod kroz dva­de­set pr­vi vi­jek, bu­du­ći da smo do­bra­no za­šli u nje­go­vu dru­gu de­ce­ni­ju?
- Či­nje­ni­ca je da smo dva­de­se­ti vi­jek iz­gu­bi­li i to op­šte po­zna­ta. Te­ma mo­je knji­ge je, me­đu­tim, ka­ko je i za­što do to­ga do­šlo. Na­da­sve do to­ga da smo iz­gu­bi­li dr­ža­vu, te­ri­to­ri­je na ko­ji­ma su Sr­bi vje­ko­vi­ma ži­vje­li, za­tim na­ci­o­nal­no je­din­stvo i mo­guć­nost da od­lu­ču­je­mo kao na­ci­ja. Da­kle, ima­mo za re­zul­tat či­nje­ni­cu da smo da­nas ras­cjep­ka­ni, uz to, zna­mo i da smo bom­bar­do­va­ni, da su nam ru­še­ni mo­sto­vi, in­fra­struk­tu­ra. Zna­mo da smo na­za­do­va­li, ona­ko, ljud­ski upro­pa­šće­ni. Kad sku­pi­te sve te či­nje­ni­ce, ja­sno je da je Sr­bi­ja iz­gu­bi­la sve to što je iz­gu­bi­la.
● Me­đu na­sto­ja­nji­ma da u ovom vi­je­ku ma­kar di­je­lom po­vra­ti­mo iz­gu­blje­no, ima­mo i re­fe­ren­dum u Re­pu­bli­ci Srp­skoj. Ka­kav stav ima­te po pi­ta­nju ove ini­ci­ja­ti­ve?
- Na tu te­mu ne bih imao ne­što po­seb­no da ka­žem, na­da­sve jer ni­sam do­volj­no upu­ćen u tu si­tu­a­ci­ju, ali, mi­slim da tre­ba bi­ti opre­zan i pri­bli­ži­ti se re­al­no­sti. Na­rod ne bi smio da pla­ća ni za ka­kve po­te­ze po­li­ti­ča­ra.
● Ja­sno je da da smo za do­bar dio iz­gu­blje­nog to­kom pro­te­klih de­ce­ni­ja sa­mi kri­vi, me­đu­tim, ima­mo i či­nje­ni­cu da smo tu gdje je­smo – iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da, vje­ko­vi­ma ras­tr­za­ni i u ži­ži in­te­re­sa i pre­ten­zi­ja od te­ri­to­ri­jal­nih pa do svih dru­gih. Šta je to što mo­že­mo da pro­mi­je­ni­mo u ovom ča­su?
- Ne­će­mo pro­mi­je­ni­ti ni­šta. Jed­ni su na is­to­ku, dru­gi na za­pa­du, a mi smo oni ko­ji su u cen­tru. I to je na­ša sud­bi­na.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Da nam se isto­ri­ja ne po­no­vi

● Spo­me­nu­ste sa­vre­me­ne isto­ri­ča­re i nji­ho­vu, uslov­no re­če­no, iner­ci­ju po pi­ta­nju ra­da na to­me da sa­vre­me­ni svi­jet uva­ži re­al­ne či­nje­ni­ce ko­je će znat­no iz­mi­je­ni­ti sli­ku o na­ma kao o agre­so­ri­ma pri­je sve­ga. Šta je to što tre­ba da na­u­či­mo iz svo­je isto­ri­je ko­ja se po­na­vlja­la i po­na­vlja­la, čak tri pu­ta u vi­je­ku ko­ji smo ka­ko ka­že­te-iz­gu­bi­li?
- Mi­slim da iz na­še isto­ri­je mo­ra­mo da na­u­či­mo ono naj­va­žni­je, da ne do­pu­sti­mo da nam se po­no­vi. To je za me­ne bio ve­li­ki pod­sti­caj u pi­sa­nju ove knji­ge i da će ta­kva bi­ti na ko­rist ovom na­ro­du.