Mi­ni­star za rad, za­po­šlja­va­nje, bo­rač­ka i so­ci­jal­na pi­ta­nja Alek­san­dar Vu­lin po­ru­čio je da Sr­bi­ja, nad ko­jom je stra­šnim bom­bar­do­va­njem iz­vr­šen po­sled­nji ve­li­ki gri­jeh 20. vi­je­ka, ne mo­že da se za­ku­ne da ra­to­va vi­še ne­će bi­ti, ali mo­li i že­li da se, po­sle hi­lja­du go­di­na, ro­di je­dan na­ra­štaj ko­ji ni­kad ne­će upo­zna­ti rat.
-Red je i obi­čaj na ova­kvim mje­sti­ma da se da ve­li­ko obe­ća­nje - da se za­ku­ne­mo da vi­še ne­će bi­ti ra­to­va. Sr­bi­ja tu ri­ječ pred va­ma ne mo­že da da- re­kao je mi­ni­star, ko­ji je pred­vo­dio dr­žav­nu ce­re­mo­ni­ju u čast pa­lim ju­na­ci­ma na So­lun­skom fron­tu, na srp­skom voj­nič­kom gro­blju Zej­tin­lik u So­lu­nu.
Vu­lin je is­ta­kao da Sr­bi­ja ni­je že­lje­la ni vo­di­la Pr­vi i Dru­gi svjet­ski rat, ni­je tra­ži­la ra­to­ve de­ve­de­se­tih, pa ne mo­že re­ći da ra­to­va ne­će bi­ti i da se za­ku­ne da će svi­jet ži­vje­ti u mi­ru.
-Ne mo­že Sr­bi­ja, nad ko­jom je uči­njen stra­šan, ve­li­ki gri­jeh, gri­jeh ko­ji od­zva­nja či­ta­vim svi­je­tom, da se za­ku­ne da će svi­jet ži­vje­ti u mi­ru. Ali, na­rod slo­bo­de i na­rod stra­dal­ni­ka, ka­kvi Sr­bi je­su, mo­že da tra­ži ri­ječ od ve­li­kih i moć­nih da svi­jet za­i­sta ži­vi u mi­ru. A mi će­mo tu ri­ječ za­hval­no pri­mi­ti i mo­li­ti se da se odr­ži za­u­vi­jek. Ne da­ju nam mr­tvi da ih obru­ka­mo. Ne da­ju nam mr­tvi da svo­jim ži­vo­tom ne do­ka­že­mo nji­ho­vu vri­jed­nost. Za­to, u ime na­ših si­no­va i unu­ka, od ve­li­kih i moć­nih tra­žim da Sr­bi­ma is­pu­ne jed­nu je­di­nu že­lju ko­ju sa­nja­ju hi­lja­du go­di­na – da ro­di­mo sa­mo je­dan na­ra­štaj ko­ji će pro­ho­da­ti, po­ra­sti, ži­vje­ti i umri­je­ti i da ne za­ra­ti. Sa­mo je­dan. Sa­mo jed­nom u hi­lja­du go­di­na. To je na­ša mo­li­tva, to je naš dug- re­kao je Vu­lin na obi­lje­ža­va­nju 98. go­di­šnji­ce pro­bo­ja So­lun­skog fron­ta.
Vu­lin je po­ru­čio da sva­ki na­rod ima ne­ko mje­sto ko­me se vra­ća, mje­sto ho­do­ča­šća pred ko­je do­đe da se po­klo­ni i da se iz­mje­ri, da vi­di da li je do­sto­jan onih ko­ji su ko­ra­ča­li pri­je nje­ga i da li će osta­vi­ti uspo­me­nu za one ko­ji do­la­ze po­sle nje­ga.
-Sva­ki na­rod ko­ji za­slu­žu­je ta­ko da se zo­ve ima jed­no par­če ze­mlje pred ko­jim se po­klo­ni, po­lju­bi i ću­ti. Zej­tin­lik je to mje­sto. Na ovom par­če­tu sve­te grč­ke ze­mlje po­sve­će­ne i na­šim ko­sti­ma, 100 go­di­na je pro­šlo, a mi pam­ti­mo- re­kao je mi­ni­star.
Pre­ma Vu­li­no­vim ri­je­či­ma, ma­lo je 100 go­di­na da Sr­bi­ja za­bo­ra­vi ka­ko je bi­lo i ka­ko su grč­ka, fran­cu­ska, ru­ska, bri­tan­ska, ita­li­jan­ska i ru­mun­ska bra­ća sa srp­skim na­ro­dom di­je­li­la hljeb i krv.
-Ma­lo je 100 go­di­na da za­bo­ra­vi­mo ko je gdje bio, jer ni­su svi isti. Žr­tve su svu­da iste, ali bor­ba za slo­bo­du ni­je. S na­šom bra­ćom mi smo umi­ra­li za slo­bo­du svog na­ro­da, ali i sva­kog dru­gog na­ro­da- re­kao je Vu­lin.
M.Nj.- (RTS)


Sr­bi­ja ne­će za­bo­ra­vi­ti

Vu­lin je po­ru­čio da Sr­bi­ja ne­će za­bo­ra­vi­ti, ni­ti do­pu­sti­ti da ne­ko dru­gi svo­jom že­ljom pro­mi­je­ni isti­nu «s kim smo se bo­ri­li i za šta smo se bo­ri­li».
Vi­jen­ce na Zej­tin­li­ku po­lo­ži­le su de­le­ga­ci­je Mi­ni­star­stva od­bra­ne i Voj­ske Sr­bi­je, zva­nič­ni­ci Re­pu­bli­ke Grč­ke, di­plo­mat­ski pred­stav­ni­ci Fran­cu­ske, Bri­ta­ni­je, Ru­si­je, Ita­li­je i pred­stav­ni­ci udru­že­nja gra­đa­na.