Do­no­še­nje Za­ko­ni­ka Da­ni­la, pr­vog knja­za i go­spo­da­ra slo­bod­ne Cr­ne Go­re i Br­dah, obi­lje­ži­lo je vri­je­me knja­že­vog za­ko­no­dav­nog ra­da, od­no­sno vri­je­me ak­tiv­nog dje­lo­va­nja na nor­ma­tiv­noj nad­grad­nji dr­žav­nog po­ret­ka. Za­ko­nik je do­ne­sen na Ce­ti­nju 1855, a nje­gov iz­vor­nik sa pe­ča­tom i pot­pi­som knja­za Da­ni­la i knja­že­vog se­kre­ta­ra Mi­lo­ra­da Me­da­ko­vi­ća, da­nas se (uz vre­men­ske pre­ki­de - ka­da se tekst Za­ko­ni­ka na­la­zio van Cr­ne Go­re) ču­va na Ce­ti­nju. Po­sli­je usva­ja­nja na skup­šti­ni gla­va­ra 23. apri­la/ 5. ma­ja 1855, iste go­di­ne Za­ko­nik je štam­pan u No­vom Sa­du. Od ka­kvog je zna­ča­ja bi­lo nje­go­vo do­no­še­nje za na­sta­nak mo­der­ne dr­ža­ve Cr­ne Go­re, po­tvr­đu­je ocje­na sva­ka­ko jed­nog od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca prav­ne isto­ri­je Cr­ne Go­re, aka­de­mi­ka Bran­ka Pa­vi­će­vi­ća, da se taj ko­rak „mo­že sma­tra­ti kao za­vr­šni čin jed­nog dru­štve­no-eko­nom­skog pro­ce­sa ko­ji je u Cr­noj Go­ri za­hva­lju­ju­ći po­seb­noj dru­štve­no-eko­nom­skoj struk­tu­ri i na­ro­či­tom me­đu­na­rod­nom po­lo­ža­ju, tra­jao bli­zu sto­ti­nu go­di­na”. O zna­ča­ju Za­ko­ni­ka iz ugla me­đu­na­rod­nih od­no­sa i spolj­ne po­li­ti­ke Cr­ne Go­re, raz­go­va­ra­mo sa dr Ra­do­sla­vom Ras­po­po­vi­ćem, na­uč­nim sa­vje­ti­kom u Isto­rij­skom in­sti­tu­tu Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re.
– Za­ko­nik je po­seb­nu pa­žnju po­sve­tio stva­ra­nju unu­tra­šnjih uslo­va za iz­la­zak dr­ža­ve na me­đu­na­rod­nu sce­nu. Osim za­šti­te pri­vat­ne svo­ji­ne, jed­na­ko­sti svo­jih gra­đa­na i za­šti­te lič­no­sti stra­na­ca, u Za­ko­ni­ku je po­seb­na pa­žnja po­sve­će­na odr­ža­va­nju re­da i mi­ra na gra­ni­ci. Pr­vi put je je­dan za­kon­ski tekst u Cr­noj Go­ri iz­ri­či­to za­bra­nji­vao pljač­ka­ške upa­de i osve­tu na osman­skoj te­ri­to­ri­ji. Sva­ka­ko da je to bio je­dan od do­pri­no­sa Za­ko­ni­ka za stva­ra­nje unu­tra­šnjih uslo­va za iz­la­zak dr­ža­ve na me­đu­na­rod­nu sce­nu, tj. me­đu­na­rod­no pri­zna­nje ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re, če­mu je sna­žno te­žio knjaz Da­ni­lo. Osim za­šti­te pri­vat­ne svo­ji­ne, jed­na­ko­sti svih gra­đa­na i za­šti­te lič­no­sti stra­na­ca, po­seb­na pa­žnja je po­sve­će­na odr­ža­va­nju re­da i mi­ra na gra­ni­ci. Za­ko­nik je, da­kle, pra­tio pre­ra­sta­nje cr­no­gor­ske dr­ža­ve od „te­o­krat­ske” u svje­tov­nu, a pre­ma po­da­ci­ma ko­je je sa­op­štio dr To­mi­ca Nik­če­vić: „na pri­pre­ma­ma Za­ko­ni­ka ra­đe­no je još 1852. go­di­ne”. Da­kle, u pi­ta­nju je go­di­na pro­gla­še­nja Cr­ne Go­re za knja­že­vi­nu. No, rat sa Tur­skom, tj. bor­ba sa voj­skom Omer – pa­še La­ta­sa (1852-1853), kao i sna­ga opo­zi­ci­je u ze­mlji, od­lo­ži­le su rad na Za­ko­ni­ku do kra­ja 1854.
● Po­zna­to je i to da oko raz­li­ka iz­me­đu sa­ču­va­nog ori­gi­nal­nog ru­ko­pi­sa i pu­bli­ko­va­ne no­vo­sad­ske ver­zi­je Za­ko­ni­ka, me­đu na­uč­ni­ci­ma odav­no po­sto­je spo­ro­vi?
– Pi­scem Za­ko­ni­ka sma­tra se Mi­lo­rad Me­da­ko­vić, ma­da su u nje­go­vom sa­sta­vlja­nju uče­stvo­va­li i cr­no­gor­ski pr­va­ci, a vi­še od svih knjaz Da­ni­lo. Ono što je po­seb­no in­tri­gi­ra­lo prav­ne te­o­re­ti­ča­re je­ste či­nje­ni­ca da je ru­ko­pis Za­ko­ni­ka bio sa­ču­van sa­mo u jed­nom pri­mjer­ku, i da je osim ma­nu­skrip­ta, tj. ori­gi­nal­nog tek­sta ko­ji se ču­va u Na­rod­nom mu­ze­ju na Ce­ti­nju, mo­rao po­sto­ja­ti „ma­kar pre­pis sa ko­ga je za­ko­nik štam­pan”. O to­me je u svo­joj stu­di­ji „Za­ko­nik knja­za Da­ni­la” pi­sao po­zna­ti isto­ri­čar dr Jo­van Bo­jo­vić. Ob­ja­vlju­ju­ći „ori­gi­nal­ni ru­ko­pis”, dr Bo­jo­vić je iz­re­kao i tvrd­nju da u na­u­ci „do sa­da ni­je po­znat ni­je­dan pre­pis Za­ko­ni­ka”. U vri­je­me kad je ova stu­di­ja dr Bo­jo­vi­ća ob­ja­vlje­na – 1982. go­di­ne – ta­ko je za­i­sta i bi­lo. No, sa­da smo u pri­li­ci da sop­šti­mo da je pro­na­đen još je­dan ma­nu­skript ko­ji smo na­zva­li „Bu­gar­ski pre­pis Za­ko­ni­ka”, i on se ču­va u Na­uč­nom ar­hi­vu Bu­gar­ske Aka­de­mi­je na­u­ka u So­fi­ji.
● Šta ot­kri­će tog pre­pi­sa do­no­si no­vo, i da li on mi­je­nja do­sa­da­šnja na­uč­na sa­zna­nja?
– Na osno­vu uvi­da u sa­dr­žaj ovog ar­hiv­skog do­ku­men­ta, mo­že se za­klju­či­ti da je on na­pi­san „istom ru­kom”, da­kle od stra­ne Me­da­ko­vi­ća. Raz­li­ka je na pr­vim stra­ni­ca­ma, gdje je u ori­gi­nal­nom tek­stu, uz vrp­cu sa pe­ča­ti­ma, na na­slov­noj stra­ni na­pi­sa­no: „Za­ko­nik Da­ni­la Pr­vog, Knja­za i Go­spo­da­ra slo­bod­ne Cr­ne­go­re, Usta­no­vljen 1855 god. 25. apri­la na Ce­ti­nju”. Na na­slov­noj stra­ni „Bu­gar­skog pre­pi­sa” to­ga ne­ma. Sto­ji sa­mo: „Za­ko­nik Cr­no­gor­ski”, pri če­mu je na­slov Za­ko­ni­ka iz­mi­je­njen u od­no­su na onaj u tek­stu ori­gi­na­la „Da­ni­lo Pr­vi Knjaz i Go­spo­dar slo­bod­ne Cr­ne­go­re i Br­dah” je uni­jet u nje­gov tekst na na­red­noj stra­ni, ali je ra­di raz­li­ko­va­nja od nor­ma­tiv­nog di­je­la ko­ji ga pra­ti pod­vu­čen. Raz­li­ka je i u to­me što su čla­no­vi Za­ko­ni­ka u „Bu­gar­skom pre­pi­su” obi­lje­že­ni arap­skim bro­je­vi­ma. Na po­sled­njoj stra­ni pre­pi­sa, Za­ko­nik je „pot­pi­san” od stra­ne knja­za Da­ni­la i dr­žav­nog se­kre­ta­ra Mi­lo­ra­da Me­da­ko­vi­ća, ali ne svo­je­ruč­no, već is­pi­si­va­njem nji­ho­vih ime­na. Kao ni na­slov­na, ni ova stra­na ne­ma pe­čat. Osta­li dio tek­sta „Bu­gar­skog pre­pi­sa” je iden­ti­čan sa tek­stom štam­pa­nog no­vo­sad­skog iz­da­nja. Da­kle, ri­ječ je o pre­pi­su re­di­go­va­ne ver­zi­je ori­gi­nal­nog tek­sta, ko­ji je po­slu­žio kao osnov za no­vo­sad­sko iz­da­nje iz 1855. Ono što je po­seb­no za­ni­ma­lo na­uč­ni­ke je­ste raz­li­ka u for­mu­la­ci­ji čl. 92. u „ori­gi­nal­nom ru­ko­pi­su”, u od­no­su na ono što je bi­lo sa­dr­ža­no u iz­da­nju pu­bli­ko­va­nom u No­vom Sa­du. Naj­va­žni­ji, tj. „spor­ni član” u ori­gi­nal­nom tek­stu gla­si: „I ako u ovoj ze­mlji ne­ma ni­ka­kve dru­ge na­rod­no­sti i ni­ka­kve dru­ge vje­re do je­di­ne pra­vo­slav­ne is­toč­ne, to opet sva­ki ino­ple­me­nik i ino­vje­rac mo­že slo­bod­no sa­mo ako ima o čem u na­šoj ze­mji slo­bod­no ži­vje­ti i onu slo­bo­du i onu do­ma­ću na­šu pra­vi­cu uži­va­ti ka­ko i sva­ki Cr­no­go­rac i Br­đa­nin što uži­va”. U tek­stu pu­bli­ko­va­nom u No­vom Sa­du, pak sto­ji: „I ako u ovoj ze­mlji ne­ma ni­ka­kve dru­ge na­rod­no­sti do je­di­no srp­ske i ni­ka­kve dru­ge vje­re do je­di­no pra­vo­slav­ne is­toč­ne, to opet sva­ki ino­ple­me­nik i ino­vje­rac mo­že slo­bod­no ži­vi­ti i onu slo­bo­du i onu na­šu do­ma­ću pra­vi­cu uži­va­ti ka­ko i sva­ki Cr­no­go­rac i Br­đa­nin što uži­va”.
Pri­rod­no je da su ta i dru­ge raz­li­ke iza­zva­le di­le­me u po­gle­du raz­lo­ga zbog ko­jih su one ne­sta­le, kao i pi­ta­nje za­što se pu­bli­ko­va­na ver­zi­ja Za­ko­ni­ka raz­li­ku­je od tek­sta ori­gi­na­la. Zbog zna­ča­ja sa­dr­ža­ja ovog čla­na, ovo pi­ta­nje je iz­la­zi­lo iz do­me­na dr­žav­no-prav­ne isto­ri­je, i do­bi­ja­lo di­men­zi­je na­me­ta­nja „srp­skog iden­ti­te­ta Cr­no­gor­ci­ma”.
No­vi­na ko­ju „Bu­gar­ski pre­pis” do­no­si ti­če se da­va­nja od­go­vo­ra na pi­ta­nje ve­za­no za sa­dr­žaj ko­nač­ne ver­zi­je Za­ko­ni­ka, pu­bli­ko­va­ne u No­vom Sa­du. Po­ka­zu­je se da bi „Bu­gar­ski pre­pis” mo­gao bi­ti osnov tog iz­da­nja. Čl. 92 ovog tek­sta po­du­da­ra se sa ver­zi­jom istog čla­na u tek­stu Za­ko­ni­ka štam­pa­nog u No­vom Sa­du. Pro­na­la­zak po­me­nu­tog pre­pi­sa na­vo­di na za­klju­čak da je naj­vje­ro­vat­ni­je ri­ječ o do­ku­men­tu ko­ji je po­slu­žio kao ko­nač­na ver­zi­ja za štam­pa­nje no­vo­sad­skog iz­da­nja. U pro­na­đe­nom „Bu­gar­skom pre­pi­su” Za­ko­ni­ka, po­sto­je broj­ne tek­sto­lo­ške raz­li­ke u od­no­su na ori­gi­nal­ni sa­dr­žaj Za­ko­ni­ka, uklju­ču­ju­ći i one u ve­zi čl. 92. One su iden­tič­ne sa oni­ma što či­ni sa­dr­žaj no­vo­sad­skog iz­da­nja.
● Na kra­ju, ka­kav za­klju­čak mo­že­mo iz­ve­sti po­vo­dom ovog ot­kri­ća?
– Ne upu­šta­ju­ći se u do­no­še­nje bi­lo ka­kvih br­zo­ple­tih ocje­na, mo­že­mo za­klju­či­ti da je „Bu­gar­ski pre­pis Za­ko­ni­ka” sva­ka­ko va­žno na­uč­no ot­kri­će, i da mo­že pod­sta­ći da­lju ras­pra­vu i is­tra­ži­vač­ki rad o na­stan­ku ko­nač­ne, pu­bli­ko­va­ne no­vo­sad­ske ver­zi­je tek­sta Za­ko­ni­ka. Ka­ko „Bu­gar­ski pre­pis” u cje­li­ni od­go­va­ra štam­pa­noj no­vo­sad­skoj ver­zi­ji Za­ko­ni­ka, kao lo­gi­čan se na­me­će za­klju­čak da je po tom pre­pi­su štam­pan za­ko­nik u No­vom Sa­du, a po­tom i u pre­vo­du u dru­gim ze­mlja­ma: Fran­cu­skoj, Nje­mač­koj, Ita­li­ji itd. No, to još ni­su ko­nač­ni sta­vo­vi i ne mo­ra zna­či­ti da je sa­dr­žaj re­di­go­va­nog „Bu­gar­skog pre­pi­sa” bio po­znat knja­zu. Ali, još te­že je po­vje­ro­va­ti, a ka­mo­li do­ka­za­ti, ne­u­pu­će­nost knja­za u sa­dr­žaj ove re­di­go­va­ne ver­zi­je ru­ko­pi­sa Za­ko­ni­ka, po­seb­no ako je sa nje, što se sa­da na­me­će kao je­di­ni lo­gi­čan za­klju­čak, Za­ko­nik i od­štam­pan da­le­ke 1855, a on­da ostao na sna­zi za sve vri­je­me knja­že­ve vla­sti. Pred na­uč­ni­ci­ma je do­sta otvo­re­nih pi­ta­nja u ve­zi sa ovim Za­ko­ni­kom, a ona sva­ka­ko pod­ra­zu­mi­je­va­ju da­lja is­tra­ži­va­nja.R.K.


I­den­ti­čan sa­dr­žaj u ve­zi sa čl. 92

● Ka­ko su raz­li­ke iz­me­đu dvi­je ver­zi­je na­sta­le?
– Go­vo­ri­ti o to­me ka­ko su raz­li­ke iz­me­đu po­me­nu­tih ver­zi­ja na­sta­le bi­lo bi hi­po­te­tič­kog ka­rak­te­ra. Za­go­va­ra­nje sta­va da je pro­mje­ne u „Bu­gar­skom pre­pi­su”, kao i u pu­bli­ko­va­noj no­vo­sad­skoj ver­zi­ji, iz­vr­šio Mi­lo­rad Me­da­ko­vić, mi­mo zna­nja knja­za Da­ni­la, ma­lo je vje­ro­vat­no. Pro­na­đe­ni „Bu­gar­ski pre­pis” ne sa­mo da ima iden­ti­čan sa­dr­žaj u ve­zi sa čl. 92, već tekst Za­ko­ni­ka u cje­li­ni od­go­va­ra ver­zi­ji štam­pa­noj u No­vom Sa­du. Za­to se na­me­će za­klju­čak da je u re­di­go­va­nje za­vr­šne ver­zi­je knjaz Da­ni­lo mo­rao ima­ti uvid. Ne­po­sred­nih do­ka­za za ta­kav za­klju­čak ne­ma­mo, ali na raz­mi­šlja­nje u tom prav­cu upu­ću­ju sta­vo­vi do­brih po­zna­va­la­ca lič­no­sti knja­za Da­ni­la, kao na pri­mjer aka­de­mi­ka Bran­ka Pa­vi­će­vi­ća. Nje­mu je do naj­sit­ni­jih po­je­di­no­sti bio po­znat ap­so­lu­ti­stič­ki ka­rak­ter vla­sti knja­za, i upra­vo za­to je i iz­re­kao tvrd­nje da je: „do­bro po­zna­ta či­nje­ni­ca da se u Cr­noj Go­ri ni­je mo­gla do­ni­je­ti ni jed­na va­žni­ja mje­ra bez knja­že­va zna­nja i odo­bre­nja”, što bi sa­svim iz­vje­sno pod­ra­zu­mi­je­va­lo i mo­guć­nost pri­stu­pa­nja re­di­go­va­nju ru­ko­pi­sa usvo­je­nog tek­sta Za­ko­ni­ka.