PLAV – U or­ga­ni­za­ci­ji Epar­hi­je bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke i brat­stva Ste­še­vić, kod Hra­ma Sv. Ki­ri­ka i Ju­li­te u Ve­li­ci odr­žan je se­dam­de­set­dvo­go­di­šnji po­men žr­tva­ma nezapamćenog zločina u Ve­li­ci.
Sve­tu arhi­je­rej­sku li­tur­gi­ju i po­men ne­vi­no stra­da­loj dje­ci, že­na­ma i star­ci­ma slu­žio je nje­go­vo vi­so­ko­pre­o­sve­šten­stvo mi­tro­po­lit Cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je sa epi­sko­pom bu­di­mljan­sko-nik­šić­kim Jo­a­ni­ki­jem.
– Da­nas je po­seb­no bo­go­u­god­no da nam je do­šao vi­so­ko­pre­o­sve­šte­ni mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski go­spo­din Am­fi­lo­hi­je ko­ji je i za­po­čeo ovu cr­kvu i ob­no­vio spo­men sve­tih mu­če­ni­ka ve­lič­kih, a do­kle se nji­ho­va žr­tva ne sa­gle­da iz du­hov­ne per­spek­ti­ve, ni­smo baš mno­go uči­ni­li – re­kao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je.
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je is­ta­kao da su bez­br­oj­na sve­ta mje­sta gdje su sve­ti bož­ji mu­če­ni­ci po­stra­da­li, a jed­no od ta­kvih sve­tih mje­sta, mje­sta mu­če­ni­štva i stra­da­nja, pro­li­ve­ne kr­vi na prav­di bo­ži­joj, za vječ­no i ne­pro­la­zno car­stvo ne­be­sko, je­ste i Ve­li­ka.
– Do­bro su na­ši Pa­u­no­vi­ći na­pi­sa­li da je Ve­li­ka ve­li­ka po stra­da­nju i po pat­nji, ve­li­ka po ras­pe­ću i jed­no od naj­zna­čaj­ni­jih mje­sta, ne u Cr­noj Go­ri ovoj ma­loj av­no­jev­skoj, ne­go na Bal­ka­nu, u Evro­pi, u či­ta­voj va­se­lje­ni jed­na od naj­sve­ti­jih, naj­ču­de­sni­jih, naj­stra­dal­ni­jih, naj­o­svje­će­ni­jih mje­sta. Osve­šta­na ime­nom bož­jim, mu­če­ni­štvom sve­to­ga Ki­ri­ka i Ju­li­te ko­ji u pro­sla­vlja­ni na da­na­šnji dan, i on­da ču­dom bož­jim i zna­me­njem osve­šta­na i kr­vlju ove dje­ce po­kla­ne i po­bi­je­ne na da­na­šnji dan ov­dje u ovim ur­vi­na­ma ve­lič­kim is­pod Ča­ko­ra – po ovim po­to­ci­ma, nji­va­ma, li­va­da­ma, ras­pi­nja­ni na dr­ve­će, va­đe­ni iz utro­be ma­te­ri­ne. Ko­ji su po­stra­da­li u stra­šnom zlo­či­nu Princ Eugen i Sken­der beg di­vi­zi­je, što su pret­hod­ni­ci onih ko­ji su ne­dav­no Mu­ri­no bom­bar­do­va­li, isti je to duh de­mon­ski. Ka­ko se sje­ća­mo ve­lič­kih mu­če­ni­ka, ve­lič­kih dje­vo­ja­ka, ve­lič­ke dje­ce, sje­ća­mo se i Ja­se­nov­ca, Ja­dov­na, Pri­bi­lo­va­ca, Do­la piv­skih pu­nih bo­la – is­ta­kao je Am­fi­lo­hi­je.
On je su­ge­ri­sao da sta­ra zgra­da ško­le u Ve­li­ci, pre­ko pu­ta Hr­ma sve­tih Ki­ri­ka i Ju­li­te, ko­ja je osta­vlje­na pro­pa­da­nju, da se pre­tvo­ri u spo­men Dom ve­lič­kih mu­če­ni­ka.
– Ako­bog­da da poč­ne­mo da je gra­di­mo od idu­će go­di­ne. Ne znam ko­me to sa­da pri­pa­da, oče­vid­no čim ova­ko pro­pa­da pri­pa­da Ve­li­ci i tra­ži ob­no­vu, a idu­će go­di­ne ka­da bu­dem ov­dje do­šao da bu­de pod kri­vom – re­kao je mi­tro­plit.
U ime do­ma­ći­na skup je po­zdra­vio Vo­jo Ste­še­vić. On je za­hva­lio oku­plje­ni­ma ko­ji su, ka­ko je re­kao, do­šli da se oda za­jed­nič­ki po­men žr­tva­ma ge­no­ci­da u Ve­li­ci ko­ji se zbio 28. ju­na 1944. go­di­ne.
– Tu smo da se pri­sje­ti­mo tog ne­za­pam­će­nog zlo­či­na ka­da su pri­pad­ni­ci zlo­gla­sne Princ Eugen SS di­vi­zi­je i Sken­der­beg, pot­po­mog­nu­ti šip­ta­ri­ma sa Ko­so­va i na­šim kom­ši­ja­ma pri­pad­ni­ci­ma mu­sli­man­ske mi­li­ci­je iz Pla­va, Gu­si­nja i Pet­nji­ce, na pre­va­ru, zvjer­ski sa­mo za dva sa­ta, ko­li­ko smo po­pi­sa­li, ubi­li 428 ve­lič­ke ne­ja­či i još tri sto­ti­ne ne­moć­nih ži­te­lja u Gor­njoj Rža­ni­ci, Kri­va­ča­ma, Ma­šni­ci, Mu­ri­nu, pa sve do An­dri­je­vi­ce. O ovom do­ga­đa­ju ka­da je Ve­li­ka, za­hva­lju­ju­ći kr­vo­loč­nim dže­la­ti­ma, osta­la go­to­vo bez tre­ći­ne svog sta­nov­ni­štva, pr­vi je jav­no pro­go­vo­rio naš kom­ši­ja iz Gra­ča­ni­ce, knji­žev­nik Velj­ko Mi­jo­vić ko­me du­gu­je­mo ne­iz­mjer­nu za­hval­nost što je svo­jim ro­ma­nom „Cr­ni vje­tar” po­čeo da ski­da veo za­bo­ra­va sa vje­či­te ve­lič­ke ra­ne. On je za ži­vo­ta go­vo­rio da je to sa­mo dio nje­go­vog du­ga pre­ma žr­tva­ma. Is­ti­cao je da ro­ma­nom ni­je htio da na­vu­če mr­žnju po­to­ma­ka žr­ta­va na po­tom­ke zlo­či­na­ca, već sa­mo da upo­zo­ri na zlo­čin ko­ji je ne­ko že­lio da pri­kri­je ma­glom ću­ta­nja i za­bo­ra­va. Ko­li­ko nas bo­le ra­ne ve­lič­kih stra­dal­ni­ka ko­ji su sa hlje­bom i so­lju po­ku­ša­li da ura­zu­me krv­ni­ke, to­li­ko nas bo­li to što su ko­lja­či ko­ji su ži­vu dje­cu i že­ne u va­tru ba­ca­li i na no­že­ve na­bi­ja­li, umje­sto naj­stra­šni­je osu­de čak i na­gra­đi­va­ni broj­nim po­vla­sti­ca­ma i pri­vi­le­gi­ja­ma – na­gla­sio je Ste­še­vić.
Is­ta­kao je da bo­li i to što se no­si­o­ci ta­da­šnjeg po­ret­ka ni­je­su po­tru­di­li da ve­lič­kim žr­tva­ma do­sto­jan spo­me­nik po­dig­nu.
– Umje­sto to­ga, na­slo­ži­li su 1984. go­di­ne go­mi­lu be­to­na ov­dje is­pred sta­re ško­le mi­sle­ći da su na taj na­čin opra­li svo­je gre­ho­ve. Za­to po­zi­vam mo­je Ve­li­ča­ne da taj be­ton, ili na­zo­vi spo­me­nik, što pri­je uklo­ni­mo i ve­lič­kim stra­dal­ni­ci­ma po­dig­ne­mo obi­ljež­je vri­jed­no nji­ho­ve žr­tve. To ka­ko su se dr­žav­ne vla­sti od­no­si­le pre­ma ve­lič­kim žr­tva­ma ne­ka im slu­ži na čast, a mi mo­ra­mo na­sta­vi­ti da se sva­ke go­di­ne oku­plja­mo ov­dje ka­ko bi uz mo­li­tve do­zva­li vječ­ni spo­koj na­šim ne­vi­no ubi­je­nim Ve­li­ča­ni­ma i po­ku­ša­li da za na­še po­tom­stvo obez­bi­je­di­mo mir­ni­ju bu­duć­nost i bo­lje sju­tra – po­ru­čio je Ste­še­vić.
Po­me­nu su pri­su­stvo­va­li i pred­sjed­nik op­šti­ne i SO Be­ra­ne Dra­go­slav Šće­kić i Go­ran Ki­ko­vić, kao i An­dri­ja Man­dić, pred­sjed­nik No­ve srp­ske de­mo­kra­ti­je i li­der De­mo­krat­skog fron­ta.
Dio kr­snog ko­la­ča da bu­du do­ma­ći­ni na­red­nog sku­pa pri­hva­ti­lo je brat­stvo Pa­u­no­vić.
U du­hov­no-kul­tur­nom pro­gra­mu uče­stvo­va­li su Cr­kve­ni hor „Sve­ta Ma­ti Ana­sta­si­ja“, glu­mac Dra­gan Ra­čić, pje­sni­ci Da­vid La­lić i Dar­ko Jo­vo­vić, gu­sla­ri Slo­bo­dan Fe­mić i Mi­lun To­mo­vić i re­ci­ta­tor­ka An­dri­ja­na Ru­dić.
N.Vu­ja­čić


Po­zdra­v iz ne­be­ske Pi­ve

Mi­le Cic­mil, ko­ji je sa svo­jim Pi­vlja­ni­ma do­šao da uče­stvu­ju u ve­lič­kom ne­pre­bo­lu, ka­zao je da ni­je la­ko ša­ki uz­dig­nu­tog pra­ha iz mu­če­nič­ke Pi­ve da se da­nas ov­dje obra­ti po ko zna ko­ji put, da opet za­jed­no bu­du u mo­li­tvi oni­ma ko­ji su na naj­stra­šni­ji na­čin, ne­mo­že se re­ći lju­di, na­pu­šti­li ovaj svi­jet.
– Ni­je la­ko go­vo­ri­ti iz Pi­ve ko­ja je­ste sve­ta, za­i­sta sve­ta ze­mlja, da ni­šta dru­go no če­ti­ri srp­ska pa­tri­jar­ha: Ma­ka­ri­ja, An­to­ni­ja, Ge­ra­si­ma, Sa­va­ti­ja, sa­mo ne pre­sko­či­ti ni jed­no­ga od sve­šte­no mu­če­ni­ka, od No­va, Jo­va, Jo­ka, Ga­vri­la i Fi­la­ri­o­na, igu­ma­na piv­sko­ga ko­ji je stra­dao slič­no kao vi Ve­li­ča­ni za­jed­no sa svo­jom pa­stvom sa­go­rev­ši u Pi­vi. Ka­da bi ve­li­ki Go­spod Bog dao da ova­kvih da­na i ova­kvih pra­zni­ka u du­ša­ma na­ši­ma bu­de što vi­še i vi­še. Vi­še mi tre­ba­mo ve­lič­ke i piv­ske mu­če­ni­ke ne­go što oni tre­ba­ju nas. Do sko­ro smo se mo­li­li za njih pre­klo­nje­ni, a od da­nas mo­li­mo njih da bu­du za­stup­ni­ci i pred pre­sto­lom Bo­ga ži­vo­ga da po­me­nu nas gre­šne. Još že­lim da ka­žem da sam ne­do­sto­jan da vam pre­ne­sem po­zdra­ve od one ne­be­ske Pi­ve ko­ja je pu­no vi­ša od ove ze­malj­ske, da je sva­ki onaj Pi­vlja­nin ko­ji se kr­sti, ko­ji se is­to­ku okre­će i mo­li da­nas za­jed­no sa va­ma u Ve­li­ci – ka­zao je Cic­mil.