Knji­žev­na ma­ni­fe­sta­ci­ja „Pje­snič­ka ri­ječ na iz­vo­ru Pi­ve” u Plu­ži­na­ma me­đu ri­jet­kim je na pro­sto­ru biv­še So­ci­ja­li­stič­ke Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je (SFRJ) ko­ja je i da­nas op­sta­la. Ove go­di­ne piv­ski knji­žev­ni su­sre­ti obi­lje­ži­li su 46 go­di­na po­sto­ja­nja, a broj­ni pje­sni­ci i knji­žev­ni­ci dva da­na su se dru­ži­li u Plu­ži­na­ma, či­ta­li po­e­zi­ju, ko­men­ta­ri­sa­li dje­la svo­jih ko­le­ga. Me­đu­tim, ka­ko go­di­ne pro­la­ze sve ma­nje je onih ko­ji do­đu da ču­ju no­ve sti­ho­ve, i pod­sje­te se na ne­ke sta­re, ili na­gra­de apla­u­zom mla­de stva­ra­o­ce ko­je ma­ni­fe­sta­ci­ja sva­ke go­di­ne pro­mo­vi­še. Ti­me je po­seb­no ne­za­do­vo­ljan ute­me­lji­vač su­sre­ta, knji­žev­nik, isto­ri­čar i piv­ski pam­ti­ša Ko­sta Ra­do­vić. Sma­tra da se mo­ra na­ći na­čin da se ma­ni­fe­sta­ci­ja pri­bli­ži gra­đa­ni­ma Plu­ži­na, ali i dru­gih gra­do­va, ne sa­mo Cr­ne Go­re već i okru­že­nja, ko­ji su ne­ka­da sva­kog ju­la do­če­ki­va­li i is­pra­ća­li pje­sni­ke.
- Ma­ni­fe­sta­ci­ja tra­je, ali se pla­šim da se gu­bi at­mos­fe­ra „Su­sre­ta” ko­ja je ve­o­ma va­žna. Mo­ra­mo ima­ti pu­bli­ku, a ona da­nas ne do­la­zi na ova­kve do­ga­đa­je tek ta­ko. Tre­ba je pri­do­bi­ti, re­ci­mo, kao što smo to ne­kad ra­di­li, u sva­ku ku­ću u Pi­vi po­sla­ti po­ziv­ni­cu, a i u dru­ge gra­do­ve, po­zva­ti lju­de ko­je po­zna­je­mo da do­đu, re­kao je Ra­do­vić.
Dru­gi raz­log ko­ji, ka­ko sma­tra, ne pri­vla­či po­sje­ti­o­ce, je či­nje­ni­ca što se ma­ni­fe­sta­ci­ja aka­de­mi­zu­je. Te­me su, ka­zao je Ra­do­vić, od­go­va­ra­ju­će, ali u nji­ma do­mi­ni­ra aka­dem­ski raz­go­vor.
- To pa­ra­li­še onu osnov­nu ide­ju „Su­sre­ta” ko­ji su osno­va­ni kao pje­snič­ki i kao na­rod­ni sa­bor. Tre­ba, kao ne­kad, da bu­du du­hov­na i stva­ra­lač­ka po­ja­va. Kon­cep­ci­ja pro­gra­ma, ko­ja je pot­pu­no ista kao pr­ve go­di­ne ma­ni­fe­sta­ci­je, mo­ra se uskla­di­ti da­na­šnjim slu­ša­o­ci­ma ka­ko bi se oži­vje­la du­hov­na po­tre­ba po­e­zi­je, ka­že Ra­do­vić.
Da­le­ke 1970. go­di­ne, pri­sje­tio se Ra­do­vić, ka­da je po­kre­nuo ini­ci­ja­ti­vu za knji­žev­nu ma­ni­fe­sta­ci­ju u Pi­vi, u tom kra­ju bio je osu­đi­van od stra­ne pri­pad­ni­ka ta­da­šnje po­li­ti­ke ko­ji su sma­tra­li da tre­ba­ju bi­ti pi­ta­ni da li na­ro­du tre­ba ta­kvo ne­što. A Ra­do­vić, kao mlad pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti u ško­li u Sta­rim Plu­ži­na­ma, bio je oča­jan što će nje­go­va Pi­va bi­ti po­to­plje­na. Tra­žio je, ka­že, na­čin da pre­va­zi­đe taj bol i ap­surd ko­ji je sa­da­šnjim je­ze­rom po­krio du­hov­nost, isto­ri­ju i ne­vje­ro­vat­ne pri­rod­ne lje­po­te jed­nog gra­di­ća pod Dur­mi­to­rom.
- Su­o­čio sam se sa jed­nom tra­ge­di­jom-po­to­pom ko­ji se pri­bli­ža­vao i tre­ba­lo je sve da ode pod vo­du, prir­doa, isto­ri­ja, sta­ri Piv­ski ma­na­stir, gro­blje, ma­na­sti­ri­šta. Po­što sam ro­đen iz­me­đu tri ri­je­ke - Pi­ve, Sinj­ca i Ko­mar­ni­ce, ni­je­sam to mo­gao da shva­tim, ni um­no, ni emo­tiv­no, ni­ti sam mo­gao na­ći oprav­da­nje za ta­kav po­top. Kad sam se su­ko­bio sa tim ču­dom, ap­sur­dom, on­da mi je je­di­no pre­o­sta­ja­lo ili da se ubi­jem ili da ne­što stvo­rim. Ne­što što će pam­ti­ti ono što je po­to­plje­no. I ta­ko su na­sta­li „Su­sre­ti”, pri­sje­tio se Ra­do­vić ka­ko je pri­je 46 go­di­na osno­vao knji­žev­ne su­sre­te.
Na­pra­vio je kon­cep­ci­ju ma­ni­fe­sta­ci­je i na sta­roj ko­pir ma­ši­ni-ša­pi­ro­gra­fu, uz po­moć sa­da po­koj­nog Šo­ša Bla­go­je­vi­ća ko­ji je ta­da bio di­rek­tor plu­žin­ske ško­le, od­štam­pa­li su hi­lja­de po­ziv­ni­ca ko­je su oti­šle na­ro­du u Pi­vi, Nik­ši­ću, Gac­ku, Fo­či.
-U tom pi­smu pi­sa­lo je da ih po­zi­va­mo da do­đu na knji­žev­no ve­če na iz­vo­ru Pi­ve, ko­ji je bio oko tri ki­lo­me­tra is­pod mje­sta gdje se da­nas na­la­zi Ma­na­stir Pi­va. Te­ško je sa­da za­mi­sli­ti ka­ko je sve to išlo, ako u Plu­ži­na­ma ni­je bi­lo ce­ste, go­to­vo ni­šta, bes­pu­će. Imao sam sre­ću te je u to vri­je­me po­če­lo gra­di­li­šte na bra­ni Mra­ti­nje i sva­ki rad­nik je do­bio po­ziv­ni­cu. Ta­ko smo na iz­vo­ru, ko­jeg vi­še ne­ma, pr­ve go­di­ne oku­pi­li tri hi­lja­de lju­di, pod ve­drim ne­bom i u an­tič­koj pri­ro­di, sa sje­tom se sje­ća Ra­do­vić.
B.Bra­šnjo


Po­bu­na par­ti­je, šu­ma­ra i pu­ta­ra

Ka­da se u Pi­vi pro­ču­lo da ta­mo ne­ki na­stav­nik u plu­žin­skoj ško­li, že­li i ho­će da oku­pi, opet, ta­mo ne­ke pje­sni­ke, ko zna oda­kle i za­što, od­mah je usli­je­dio ot­por. Ra­do­vić is­ti­če da je ta­da­šnja par­ti­ja, a bi­la je jed­na je­di­na, od­mah za­ka­za­la sa­sta­nak, ne bi­lo ko­ji, ne­go par­tij­ski.
- Imao sam ot­por stra­šni, par­ti­ja je ne­ka­ko u to gur­nu­la šu­ma­re i pu­ta­re. Sa­sta­nak je tra­jao tri da­na, šta će i ka­ko će sa mnom jer ih ni­je­sam pi­tao. Pu­stio sam ih da se is­pri­ča­ju a on­da im re­kao da će­mo se la­ko do­go­vo­ri­ti, od­no­sno da oni me­ni da­ju šu­mar­ske klu­pe da do­zna­ču­jem bu­kve i pu­tar­ske lo­pa­te da ure­đu­jem ce­ste, a oni ne­ka uzmu „Su­sre­te” i ne­ka pi­šu knji­ge. Ta­ko sam tu pri­ču za­vr­šio, na­gla­ša­va Ra­do­vić.


Stva­ra­o­ci od Tri­gla­va do Đer­da­pa

„Su­sre­ti” su uvi­jek, ka­zao je Ra­do­vić, oku­plja­li zna­čaj­ne uče­sni­ke, stva­ra­o­ce sa svih pro­sto­ra SFRJ. Te­ško da je ko mo­gao od­bi­ti po­ziv za uče­šće na jed­noj ma­ni­fe­sta­ci­ji ko­ja je u tom vre­me­nu bi­la, za­jed­no sa knji­žev­nom ma­ni­fe­sta­ci­jom u ma­ke­don­skoj Stru­gi, pr­va te vr­ste u za­jed­nič­koj dr­ža­vi.
-Uče­sni­ci Piv­skih su­sre­ta bi­li su De­san­ka Mak­si­mo­vić, Ste­van Ra­ič­ko­vić, Vas­ko Po­pa, Pe­tar Sa­rić ko­jem je ove go­di­ne po­sve­ćen sim­po­zi­jum kri­ti­ke. Do­la­zi­li su nam iz Ma­ke­do­ni­je Bla­žo Ko­ne­ski, iz Hr­vat­ske Ve­sna Pa­run, a on­da i broj­ni dru­gi iz Slo­ve­ni­je, Cr­ne Go­re, mal­te­ne od Tri­gla­va do Đev­đe­li­je. Pri­re­đi­va­li smo sim­po­zi­ju­me Me­ši Se­li­mo­vi­ću, Ivu An­dri­ću, Mi­ha­i­lu La­li­ću, Ra­do­va­nu Zo­go­vi­ću... A na iz­vo­ru Pi­ve, bez mo­der­ne teh­ni­ke, ču­la se sva­ka iz­go­vo­re­na ri­ječ u ta­da­šnjem iskon­skom, pri­rod­nom am­bi­jen­tu, re­kao je Ra­do­vić.