Pi­še: Če­do­mir An­tić

Srp­ska vla­da još uvi­jek ni­je iza­bra­na, a već su otvo­re­ne sve krup­ne te­me na­red­nog man­da­ta. Jed­na od njih je no­vo ustav­no ure­đe­nje, i (ri­jet­ki spo­mi­nju) iden­ti­tet­sko od­re­đe­nje Sr­bi­je. Na če­lo od­bo­ra za re­for­mu usta­va do­šao je Zo­ran Ba­bić, po­li­tič­ki od­ba­če­ni na­pred­njač­ki funk­ci­o­ner op­te­re­ćen ko­mič­nim ga­fo­vi­ma. Me­ho Ome­ro­vić, po­sla­nik So­ci­jal­de­mo­krat­ske par­ti­je Ra­si­ma Lja­ji­ća, pred­lo­žio je da „Dan bor­be pro­tiv fa­ši­zma“ bu­de 4. jul. Pri­je če­tr­na­est go­di­na, u vri­je­me re­for­mi­sa­nja SR Ju­go­sla­vi­je u dr­žav­nu za­jed­ni­cu Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra, po­sla­nik SNP-a obra­zla­gao je pred­log za­ko­na dr­žav­nih pra­zni­ka za­jed­ni­če dr­ža­ve u ko­me je kao „Dan ot­po­ra“ bio na­zna­čen ta­ko­đe 4. jul. Bi­la je to per­fid­na osve­ta na­to­id­nim be­o­grad­skim ot­po­ra­ši­ma, ali i čud­no vra­ća­nje na sta­ru, tek od­ba­če­nu ide­o­lo­gi­ju.
Šta je to što na­še eli­te, pri­pad­ni­ke do­mi­nant­ne na­ci­o­nal­ne lje­vi­ce, a po­seb­no nje­nih ge­o­graf­skih pe­ri­fe­ri­ja, ta­ko čvr­sto ve­zu­je za 4. jul 1941. go­di­ne? Ka­kav je to zna­čaj sa­stan­ka vođ­stva Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je, ka­da su u vi­li na De­di­nju od­lu­či­li da po­dig­nu usta­nak i re­vo­lu­ci­ju u ras­ko­ma­da­noj Ju­go­sla­vi­ji? Baš tog da­na, ko­ji što se ti­če ko­mu­ni­sta (upr­kos svim pat­nja­ma Sr­ba i dru­gih ju­go­slo­ven­skih na­ro­da), ne bi osva­nuo ni­ka­da, da si­le Oso­vi­ne ni­su na­pa­le So­vjet­ski Sa­vez. Ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti su u šu­mu oti­šli po­što su nji­ho­vi še­fo­vi pre­va­re­ni u sa­ve­zu sa na­ci­stič­kom Nje­mač­kom. Ra­tu­ju­ći od 1941. do 1945. ni­su se sa­mo bo­ri­li pro­tiv star­nih oku­pa­to­ra već i pro­tiv srp­ske eli­te, pro­tiv je­din­stva srp­skog na­ro­da u Ju­go­sla­vi­ji, pro­tiv kra­lja, pri­vat­ne svo­ji­ne, Cr­kve... Po­sle­di­ca 4. ju­la bio je pre­ra­ni usta­nak u Sr­bi­ji. U nje­mu je po­gi­nu­lo 34.000 sta­nov­ni­ka cen­tral­ne Sr­bi­je. Po­sle­di­ca je i gra­đan­ski rat me­đu Sr­bi­ma, osta­li ju­go­slo­ven­ski na­ro­di ni­su ima­li dva an­ti­fa­ši­stič­ka po­kre­ta, pa ti­me ni­su ni osu­di­li se­be na ta­kav bra­to­u­bi­lač­ki rat. Do­daj­mo to­me po­sle­rat­no obes­pra­vlji­va­nje Sr­ba u Cr­noj Go­ri, Ma­ke­do­ni­ji, na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, Hr­vat­skoj...
Ka­da su iz SNP-a bra­ni­li „Ma­ša­no­vu Ju­go­sla­vi­ju –onu ko­je ne­ma ali će je bi­ti...“, sa či­jim su se pre­i­me­no­va­njem već bi­li sa­gla­si­li, ni­su zna­li da će se po­sle­di­ca­ma 4. ju­la ba­vi­ti i srp­sko pra­vo­su­đe. Ka­sni­jih go­di­na je­dan okru­žni sud je raz­ma­trao mol­bu da bu­de re­ha­bi­li­to­van Bog­dan Lon­čar, žan­darm ko­ji je pre­ma me­đu­na­rod­nom pra­vu mo­gao i smio da slu­žbu­je u oku­pi­ra­noj ze­mlji, ko­ga je tri da­na po­sle sud­bo­no­sne od­lu­ke od 4. ju­la muč­ki ubio ko­mu­ni­stič­ki in­ter­na­ci­o­na­lac Ži­ki­ca Jo­va­no­vić Špa­nac. Sud je do­nio pre­su­du da je pr­vi čin re­vo­lu­ci­je, po­sle ko­ga je po­ro­di­ca ubi­je­nog žan­dar­ma po­la vi­je­ka bi­la jav­no ostra­ko­va­na i pro­kle­ta, u stva­ri bio su­ro­vo ubi­stvo mo­ti­vi­sa­no ide­o­lo­škim po­bu­da­ma.
Me­ho Ome­ro­vić je vje­ro­vat­no sen­ti­men­ta­lan pre­ma So­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji. To je, na­rav­no, nje­go­vo pra­vo. Vje­ro­vat­no mu je ta­kav man­dat dao i na­rod ko­ji je gla­sao za nje­go­vu stran­ku. Ipak, čud­no je da me­đu osta­lim ju­go­slo­ven­skim na­ro­di­ma - ko­ji­ma je ko­mu­ni­zam us­kra­tio mno­go to­ga što je oteo i Sr­bi­ma, ali im je omo­gu­ćio stva­ra­nje mo­der­nih na­ci­ja, uje­di­nje­ne re­pu­bli­ke i put ka dr­žav­noj ne­za­vi­sno­sti - ne­ma ta­kvih po­li­tič­kih ten­den­ci­ja. Za­ni­mlji­vo je da Lja­ji­ćev SDP za­stu­pa uklju­či­va­nje Sr­bi­je u Evrop­sku uni­ju, što opet pod­ra­zu­mi­je­va vla­da­vi­nu pra­va i či­tav niz vri­jed­no­sti - a pr­ko­si od­lu­ka­ma su­da de­mo­krat­ske dr­ža­ve... Ka­ko je on­da mo­gu­će kao dan bor­be pro­tiv fa­ši­zma oda­bra­ti pra­znik dru­ge dr­ža­ve (biv­še Ju­go­sla­vi­je, umje­sto Sr­bi­je), po­ve­zan sa to­ta­li­tar­nom ide­o­lo­gi­jom, su­ko­bi­ma u sa­mom na­ro­du... Da ne go­vo­ri­mo o po­slije­rat­nim pro­go­ni­ma. Slo­ve­ni­ja i Hr­vat­ska su mno­go do­bi­le od so­ci­ja­li­zma, ali ne za­bo­ra­vlja­ju pro­go­ne. Ti pro­go­ni su u Sr­bi­ji bi­li bru­tal­ni­ji i vje­ro­vat­no su bi­li ši­ri ob­u­hva­ta­ju­ći vi­še ne­vi­nih oso­ba ne­go ka­sni­ja ma­sov­na ubi­stva na za­pa­du Ju­go­sla­vi­je.
Ka­kvo je to iden­ti­tet­sko lu­ta­nje ko­je op­te­re­ću­je Sr­be? Šta to pre­po­ru­ču­je uspo­me­nu na so­ci­ja­li­zam baš kod na­šeg na­ro­da? Da li po­slije sve­ga tre­ba ne­pre­kid­no da pro­la­zi­mo kroz iste te­me, sa­mo da bismo oprav­da­li ra­ni­je po­li­tič­ke gre­ške ili da se uklo­pi­mo u ste­re­o­tip­ne ka­lu­pe Bri­se­la i Ber­li­na?! Pre­ma tim tum­če­nji­ma, Sr­bi­ja ako ima ne­ke od­go­vor­no­sti za tu­đe ne­sre­će – ima je... Ali bi sa­ma uvi­jek bi­la na stra­ni zla, pa i na­ci­zma, sa­mo da ni­je bi­lo spolj­ne si­le da je za­šti­ti. Bez ko­mu­ni­sta, par­ti­za­na i Cr­ve­ne ar­mi­je srp­ski na­rod bi, pre­ma tim in­ter­pre­ta­ci­ja­ma, iza­brao da uče­stvu­je u Ho­lo­ka­u­stu, pa ma­kar to bio put ka sa­mo­u­ni­šte­nju... Iz­lo­žbe ko­je ovo do­ka­zu­ju da­nas po­sta­vlja­ju u be­o­grad­skim usta­no­va­ma, ta­kve po­ru­ke nam ša­lju pri­pad­ni­ci ne­vla­di­nog sek­to­ra fin­si­ra­nog iz ino­stran­stva, o to­me sa na­ma raz­go­va­ra­ju sa­go­vor­ni­ci iz EU...
Stok­holm­ski sin­drom, me­đu­tim, ni­je za­vla­dao Sr­bi­jom i Sr­bi­ma ne­dav­no – od 2012. ili 2000. go­di­ne... On već de­ce­ni­ja­ma ru­ko­vo­di mno­ge srp­ske vla­de i eli­te... Mi­lo­še­vić ni­je že­lio da mi­je­nja dr­žav­ni grb i po­re­dio je NR Sr­bi­ju iz 1945. sa Pr­vom re­pu­bli­kom u Fran­cu­skoj iz 1789. go­di­ne. Nje­go­vi pret­hod­ni­ci su tvr­di­li da su Sr­bi u NDH ubi­ja­ni kri­vi­com ve­li­ko­srp­ske bur­žo­a­zi­je iz Be­o­gra­da. U Cr­noj Go­ri kao pri­ja­te­lje Sr­bi­je i pro­srp­ske po­li­ti­ča­re pre­po­zna­va­li smo čla­no­ve par­ti­je i voj­ni­ke ar­mi­je ko­ji su ru­ši­li ka­pe­lu na Lov­će­nu, uzi­ma­li dje­voj­či­ce za ta­o­ce i ubi­ja­li ge­ne­ra­le i ba­no­ve u sve­tom ma­na­sti­ru.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)