Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ

Oni se na­šli da nas če­pa­ju po gla­vi? Za­pa­lo ih sad, u ovom in­ter­reg­nu­mu. Oni shva­ti­li da je ovo in­ter­reg­num? Pa ho­će da nam uz­ja­šu za vrat. Ali sa­mo na ri­je­či­ma. Pu­sti­mo ih ma­lo, ne­ka iz­ven­ti­li­ra­ju svo­je ne­pro­vje­tre­ne du­še i mo­zgo­ve. Ne­ka pa­la­ca­ju otrov­nom i ne­moć­nom je­zi­či­nom. Mi smo je­zi­ku od­u­ze­li vlast u Cr­noj Go­ri. Pa ni­je­smo tek ta­ko zba­ci­li iz se­dla srp­ski je­zik? I srp­ski um? A ti­me i cr­no­gor­sko mit­sko vi­te­štvo. Mi smo sad vi­te­zo­vi dru­go­ga ti­pa. Tre­ba da ura­di­mo br­zi i vru­ći po­sao. Da po­ču­pa­mo ko­ri­jen sva­koj mit­skoj za­mi­sli. I da ubi­je­mo u gla­vu sva­kog ko još ta­ko ne­što po­mi­šlja. E, za­to nam tre­ba cr­no­gor­ski je­zik. Na kom se ne mi­sli ne­go dje­la. (Ni­je cr­no­gor­ski je­zik – je­zik, to je na­čin dje­la­nja). Ne­ka se je­zi­ča­ri oko to­ga ko­lju, nad­me­ću, nad­mu­dru­ju, bi­ju, mr­če, tur­če, a mi ra­di­mo svoj po­sao.
Ne­ka oni jed­ni dru­gi­ma us­ka­ču u ri­ječ, ne­ka jed­ni dru­ge vu­ku za je­zik, ne­ka te­gle jed­ni dru­gi­ma je­zi­či­ne, a mi ra­di­mo svoj po­sao. Ba­ci­li smo im ko­sti, a mi je­de­mo me­so. Hva­le se da su pa­met­ni, a mi smo im da­li po­sao pre­ma nji­ho­voj pa­me­ti.
Re­če­no nam je ja­sno da Cr­na Go­ra ne tre­ba ni­šta vi­še da mi­sli, ne­go sa­mo da spro­vo­di već smi­šlje­no.
Od­mo­ri­te se ma­lo, Cr­no­gor­ci, od va­ši­jeh du­bo­kih mi­sli. Do­sta ste mi­sli­li za cio svi­jet. Do­sta ste mi­sli­li da ste mi­sli­li. Ni­je se la­ko vra­ća­ti u re­al­nost, ali mo­ra­će­te. Sad za vas svi­jet mi­sli. Ta­ko je svi­jet do­bar za vas.
Od vas se vi­še ni­šta ne tra­ži. Ne­go da vas ne­ma. Sve vam je već smi­šlje­no. Svi zna­ju da je ta­ko, osim mo­žda ko­ji Cr­no­go­rac. Mi smo tu da to spro­ve­de­mo. Ali nas još po­ma­lo uz­ne­mi­ra­va­ju ovi na­ši ne­sreć­ni­ci. Ko­ji mi­sle da su Cr­noj Go­ri još po­treb­ni slo­bod­ni lju­di. Ni­ko još ne zna šta je to slo­bo­dan čo­vjek? Onaj ko­ji sa­mo mi­sli da je? Ni­ko ni­ko­me ne sme­ta da mi­sli, šta god ho­će. Ali šta ima od to­ga? Nek pra­vi pri­red­bu o svom tro­šku. Tr­pi­mo još ma­lo tu pri­red­bu po na­šim uli­ca­ma. Pro­vo­ka­to­ri i bes­po­sli­ča­ri još ima­ju ma­lo na­dah­nu­ća. Zna­mo mi njih. Ko­li­ko mo­gu i šta mo­gu. Ne­ma­ju dru­gog po­sla ne­go da nam če­pa­ju po gla­vi. Oni mi­sle da če­pa­ju, ali ne mo­gu da če­pa­ju. Mi ži­vi­mo i ra­di­mo kao da njih ne­ma. Kao što ih i ne­ma. Sa­mo oni do­pu­šta­ju se­bi tu za­blu­du – da ih kao ima. I da mo­gu da nam če­pa­ju po mo­zgu.
A mi smo po­če­pa­li po gro­bu toj Cr­noj Go­ri, ko­ju oni još dr­že u gla­vi. Ras­tu­ri­li smo je kao Nje­go­še­vu ka­pe­lu. Sta­vi­li smo pod nju di­na­mit no­vog, prag­ma­tič­nog uma. Ni­je­smo mi to ura­di­li, ne­go su to ura­di­li oni ko­ji mo­gu. Ali, ura­di­li su to pre­ko nas. Vi­dje­li smo, druk­či­je se vlast u ša­ke ne mo­že dr­ža­ti. Ra­di­te šta ho­će­te, sa­mo nas osta­vi­te na vla­sti. Ta­ko smo re­kli na­šim še­fo­vi­ma. Mi će­mo ura­di­ti sve što vi tra­ži­te od nas. Na­pra­vi­će­mo fik­ci­ju od Cr­ne Go­re, ako tre­ba. Uni­šti­će­mo joj isto­ri­ju, epos i etos. Ono što va­ma naj­vi­še sme­ta. Ono što ste vi osu­di­li, kao ne­po­tre­ban pri­mi­ti­vi­zam. I za ci­vil­no dru­štvo, ne­pod­no­šljiv ira­ci­o­na­li­zam. Sve to tre­ba da po­ni­šti­te, a pri­je to­ga da sa­mi sve to op­tu­ži­te kao udes ko­ji vam je do­no­sio ne­sre­ću, re­kli su nam. Oči­sti­te se od sve­ga svo­ga, da biste na­no­vo po­če­li. Mo­ra­te po­če­ti od svo­je – ta­bu­la ra­za. Pa će­mo mi upi­si­va­ti na tu pra­znu ta­blu ono što va­ma i na­ma tre­ba. Smi­sli­li smo spas za vas sa­me, da ne­ma tog bo­ga da vam u ovom pre­lom­nom mo­men­tu smi­sli bo­lji spas. Smi­sli­li smo vam opi­pljiv, mjer­ljiv i odr­živ spas. A ne da­le­ki i ne­pro­vjer­lji­vi. Na ko­ji ste na­u­či­li u va­šoj ja­do­i­sto­ri­ji, da se pri­ča i pri­po­vi­je­da, a da se ni­kad ni­šta ne ostva­ru­je.
Eto, ta­ko smo se do­go­vo­ri­li s na­šim pri­ja­te­lji­ma. Ko­ji zna­ju šta ra­de. Mi sad če­pa­mo po gla­vi Cr­nu nam Go­ru, sve po usta­vu i za­ko­nu. Ta­kav smo ustav do­ni­je­li, da je usta­vi­mo u nje­nom lu­di­lu. Pa ona je bi­la naj­lu­đa ze­mlji­ca na Bal­ka­nu, a sad je li­der evrop­skog ra­ci­o­na­li­zma i prag­ma­ti­zma. A ne bi mo­gla bi­ti da je do­bro ni­je­smo po­če­pa­li po gla­vi. Na­rav­no, uz po­moć na­ših pri­ja­te­lja. Či­je su se či­zme već ja­sno usli­ka­le u mo­zgo­ve mno­gih na­ro­di­ća. Jer­bo se druk­či­je u svom lu­di­lu ni­je­su mo­gle za­u­sta­vi­ti. Ta­kav smo za­kon do­ni­je­li - če­pa­mo po gla­vi Cr­noj Go­ri, i do­bro joj či­ni­mo. Ubi­ja­mo je u gla­vu, ali je spa­sa­va­mo od nje sa­me. Ta­kva je nje­na lu­da gla­va bi­la. Ubi­ja­mo je u gla­vu, da je jed­nom već opa­me­ti­mo od srp­skog i ko­sov­skog lu­di­la. A ovi uli­ča­ri nas če­pa­ju po gla­vi van sva­kog za­ko­na. Raz­u­la­re­ni kao raz­bi­je­na voj­ska. Či­ji mo­zgo­vi ki­pe či­stim lu­di­lom. Kad bi se nji­hov na­um ostva­rio, Cr­na bi Go­ra u lu­di­lu eks­plo­di­ra­la.
I ne bi bi­lo vi­še struč­nja­ka da je sa­be­re na jed­no mje­sto.
(Autor je knji­žev­nik)