Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić

Nad­mu­dri­ti, nad­gla­sa­ti, nad­i­gra­ti, nad­go­vo­ri­ti, na­di­la­zi­ti... Ka­kva je to čo­vje­ko­va na­su­šna po­tre­ba da nad­vla­da­va i pre­o­vla­da­va? A zna li taj čo­vjek se­be da sa­vla­da­va? Pod pla­štom de­mo­kra­ti­je, par­ti­to­kra­ta­ti­je, oli­gar­hi­je cilj je uvi­jek isti – ka­ko po­sta­ti auto­kra­ta. Ne auto­kra­ta ko­ji so­bom ovla­da­va već onaj ko­ji dru­ge pre­vla­da­va. Ka­ko po­sta­ti nat­čo­vjek? Ka­ko se de­i­fi­ko­va­ti? Ka­ko po­sta­ti nad­na­ra­van? To je čo­vje­ko­va pre­o­ku­pa­ci­ja. On si­li da bi do­bio, on oti­ma da bi imao, on pre­vas­ho­di da bi bio, on ka­že da bi re­kao. Da bi do­bio vi­še, imao vi­še, bio vi­še, re­kao vi­še. Nje­go­vo pre­vas­hod­stvo je nje­go­va eg­zi­sten­ci­ja. A ne zna li taj isti čo­vjek za div­nu sve­zu, an­ti­te­zu? Pu­sti da bi do­bio, ti­huj da bi re­kao, opu­sti se, čo­vje­če, ti si onaj ko­ji je­ste.
Ho­dio je ta­ko čo­vjek po svi­je­tu s ide­jom o kra­ti­ji. Spre­mao je is­pit za dr­žav­ni­ke. Pri­pre­mao se za jav­ni istup. Be­sjed­ni­štvo, go­vo­r­ni­štvo, de­ba­ta, me­di­ji, ah, ka­ko ga to sil­no uz­bu­đu­je! Da iz­ne­se svo­je mi­šlje­nje, svoj stav, jer on ga ima. I da ga ču­ju! I pre­po­ru­če. U zbor­ni­ci­ma je bi­rao pr­va mje­sta, za sto­lo­vi­ma za­če­lja, uvi­jek je imao ri­ječ vi­še. Ipak se tre­ba nad­gor­nja­va­ti. Ah, ta­ko sam mo­ćan, nad­mo­ćan, pre­mo­ćan, JA sam JA, mo­je uvje­re­nje je du­bo­ko. Pri­ča­lo se o nje­mu, ste­kao je re­pu­ta­ci­ju kre­di­bil­nog. Ostva­rio je kon­tak­te sa pra­vim lju­di­ma. Te­le­fon je zvo­nio, non-stop. Osno­vao je čo­vjek svo­ju par­ti­ju, sve u ci­lju de­mo­kra­ti­je. Me­si­ja, iz­ba­vi­telj na­ro­da. Daj­te mi šan­su, iz­ve­šću vas na pra­vi put. Bi­ću vaš vođ i po­ka­za­ću vam svje­tlo. Ho­di­te i po­klo­ni­te se! Ho­di­te i po­klo­ni­te se! JA znam šta či­nim. Za dr­ža­vu, za na­rod!
Po­sli­je na­por­nog da­na, čo­vjek se vra­ćao ku­ći. Na ula­zu ga je do­če­ka­la me­zi­mi­ca Bla­ta­ria, ona mu je bi­la že­na i lju­bav­ni­ca, sa­put­nik i sa­pat­nik, se­stra i brat. Us­pe­la mu se na no­gu, za­go­li­ca­la ga. To je bio njen na­čin, ta­ko mu je sa­lu­ti­ra­la. Na­smi­jao se. Po­ro­di­ca ga je odav­no na­pu­sti­la, s ro­di­te­lji­ma ni­je go­vo­rio. Pri­ja­te­lji, is­klju­či­vo pra­vi lju­di, u pra­vo vri­je­me, na pra­vom mje­stu, sve u ci­lju de­mo­kra­ti­je. Za­pa­lio je ci­ga­re­tu, po­pio an­ti­de­pre­siv. Sveo se na je­dan ‘’lo­ra­ze­pam’’ dnev­no. Še­sta ka­fa bi ga zbi­lja do­tu­kla. Gra­pu će ma­lo ka­sni­je. Na­ku­pi­lo se mno­go sme­ća, pri­dru­žio ga je kom­ši­ji­nom, ni­ko ni­je vi­dio. Ve­če­ra su mu bi­li si­noć­nji ot­pa­ci, po­di­je­lio ih je sa svo­jom dra­gom. Bla­ta­ria je od­še­ta­la do ku­hi­nje, ima­la je do­sta po­sla. Tre­ba­lo mu je sun­če­ve svje­tlo­sti, upa­lio je lam­pu. Pri­ča­lo mu se sa ne­kim, upa­lio je te­le­vi­zor. Ljup­ki gla­sić sa te­le­vi­zi­je ga je i uspa­vao. Vi­ru­si su se mno­ži­li, u gla­vi, u sr­cu, u sta­nu. Ali ne­ma ve­ze, odi­je­lo za sju­tra­šnji okru­gli sto je či­sto i ope­gla­no. Ipak, tre­ba bra­ni­ti do­mo­vi­nu! A on­da je jed­ne no­ći, dok mu je Bla­ta­ria ša­pu­ta­la na ja­stu­ku, usnio je­dan ču­dan san. Še­tao je Je­li­sej­skim po­lji­ma sa Ra­com, naj­bo­ljim dru­gom iz osnov­ne ško­le. Ra­co se, ina­če, opre­di­je­lio za mi­stič­ni po­ziv. A i uvi­jek je bio ne­ka­ko ču­dan! Ni­je­su se sre­li go­di­na­ma i je­di­no što zna o nje­mu je da slu­žbu­je na Ato­su. Še­ta­li su i raz­go­va­ra­li. Pri­čao mu je pri­ja­telj za­do­volj­no o svo­joj par­ti­ji. Ra­co je ću­tao. Pri­čao mu je o de­mo­kra­ti­ji. Ra­co je ću­tao. Pri­čao mu je o pra­vim lju­di­ma. Ra­co je ću­tao. A on­da je za­ću­tao. A Ra­co pro­go­vo­rio: ,,Pri­ja­te­lju, uozbi­lji se! Ni­je­si ti vi­še ma­li! Kar­ne­val u Ve­ne­ci­ji je odav­no za­vr­šen!“ Iz­go­vo­ri to, a pri­ja­telj se tr­že iz sna, zno­jem ob­li­ven. Usta­de iz kre­ve­ta, otre­se svo­ju lju­bi­mi­cu sa se­be, od­lo­ži per­so­nu i sje­ti se da ima po­sla u svom dvo­ri­štu, tra­va ni­je ko­še­na evo ima dvi­je go­di­ne. Te za­mah­nu rev­no­sno. Vi­dje ga kom­ši­ja ona­ko ra­di­nog pa ga po­hva­li. Te ta­ko čo­vjek po­sta­de re­vo­lu­ci­o­nar svo­je ba­šte. Par­ti­ju je ras­pu­stio. Ko­ro­vi, pli­je­vlje­nje, za­li­va­nje, umi­va­nje, pre­sa­đi­va­nje, ore­zi­va­nje, imao je pre­vi­še po­sla u svom dvo­ri­štu. Bla­ta­ria ga ni­je po­dr­ža­la, ne­što joj tu ni­je pa­so­va­lo, na­pu­sti­la ga je. Kod pri­ja­te­lja je iz­gu­bio kre­di­bi­li­tet, jer, ra­ču­na­li su na nje­ga. Sveo se na dvi­je ka­fe dnev­no. Ju­tar­nju je pio sa kom­ši­jom. Dru­gu, umje­sto ‘’lo­ra­ze­pa­ma’’. De­mo­kra­te je, po­ne­kad, gle­dao na te­le­vi­zi­ji.
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca
i knji­žev­ni­ca)