Preveo sa ruskog i priredio: VOJIN PERUNIČIĆ

Još 2000. go­di­ne Bo­ris Jelj­cin je od­lu­čio da i for­mal­no ode u pen­zi­ju.
„Is­pra­ćaj u pen­zi­ju“ or­ga­ni­zo­van je u nje­go­voj re­zi­den­ci­ji, gdje su do­šli di­rek­tor Pen­zij­skog fon­da Zu­ra­bov i šef kre­malj­ske ad­mi­ni­stra­ci­je Alek­san­dar Vo­lo­šin. Uz pri­go­dan go­vor, Zu­ra­bov je bio za­du­žen da uru­či Jelj­ci­nu rje­še­nje za pen­zi­ju, a Vo­lo­šin rad­nič­ku knji­ži­cu. Či­tav ce­re­mo­ni­jal sni­mao je za isto­ri­ju lič­ni sni­ma­telj pr­vog pred­sjed­ni­ka Ru­si­je Alek­san­dar Ku­znje­cov. Pen­zi­ja mu je od­re­đe­na u vi­si­ni od 11 hi­lja­da ru­ba­lja i ne­što ma­lo vi­še. U tom tre­nut­ku su mu vi­dje­li čak su­ze u oči­ma.
1. fe­bru­a­ra 2001. go­di­ne Jelj­cin je na­vr­ša­vao ju­bi­lar­nu 70-tu go­di­nu ži­vo­ta. Bi­lo je ra­znih za­mi­sli i pred­lo­ga: ne­ki su pred­la­ga­li ve­li­ki broj go­sti­ju, a ne­ki, na­pro­tiv, da sve to tre­ba or­ga­ni­zo­va­ti skrom­no i u kru­gu po­ro­di­ce. Ci­je­la ru­ska štam­pa pri­pre­mi­la je član­ke i ese­je, uglav­nom, sa po­zi­tiv­nim ocje­na­ma po­stig­nu­tog u Jelj­ci­no­voj epo­hi. Ali, 30. ja­nu­a­ra Jelj­cin je do­ve­zen u Kli­nič­ki cen­tar sa di­jag­no­zom „akut­na re­spi­ra­tor­na vi­ru­sna in­fek­ci­ja“. Pr­vi pred­sjed­nik je mo­rao da bu­de pod ve­li­kim nad­zo­rom i pa­žnjom lje­ka­ra, a ne­dav­no mu je i ka­ta­rak­ta ski­da­na. Ju­bi­lej je mo­rao da sla­vi u bol­nič­koj so­bi, u ko­ju su do­zvo­li­li da uđu sa­mo nje­go­va že­na i kćer­ka. Iz­u­ze­tak je na­pra­vljen sa­mo za Vla­di­mi­ra i Ljud­mi­lu Pu­tin, ko­ji su do­šli sa bu­ke­tom cvi­je­ća i za­dr­ža­li se ne­ko­li­ko mi­nu­ta.
Naj­vi­še osu­da, upu­će­nih na adre­su Vla­di­mi­ra Pu­ti­na, do­la­zi­lo je od Va­len­ti­na Ju­ma­še­va, ko­ji je 2001. go­di­ne ože­nio Ta­tja­nu Dja­čen­ko, a ona je ta­da po dru­gi put mi­je­nja­la pre­zi­me. U to vri­je­me, dok su Jelj­ci­nu zva­nič­no uka­zi­va­li ve­li­ke po­ča­sti, na do ta­da sve­moć­nog Va­len­ti­na Ju­ma­še­va ni­ko ni­je obra­ćao pa­žnju, čak ni nje­go­vi rad­ni­ci, ko­ji su mu bi­li pot­či­nje­ni, a sa­da ra­de u no­voj ad­mi­ni­stra­ci­ji.
Sve oštri­je kri­ti­ke Pu­ti­nu su upu­ći­va­le frak­ci­je iz Du­me. Čak je Ser­gej Ju­šen­kov dao spe­ci­jal­nu iz­ja­vu za jav­nost i na­gla­sio da će već po­čet­kom 2002. go­di­ne „Jelj­ci­nov sta­ri tim“ bi­ti iz­ba­čen iz Kre­mlja i da će Vo­lo­šin, Ka­sja­nov i Ču­bajs mo­ra­ti da na­pu­ste svo­je ka­bi­ne­te. Po­seb­no mno­go ko­men­ta­ra iza­zva­le su pro­mje­ne u mi­ni­star­stvi­ma od­bra­ne i unu­tra­šnjih po­slo­va. Kad je Vla­di­mir Pu­tin ime­no­vao no­ve mi­ni­stre, mno­gi po­li­tič­ki ko­men­ta­to­ri su bi­li ubi­je­đe­ni da će Jelj­cin ima­ti ve­li­ke za­mjer­ke na no­va ime­no­va­nja. No, šta je mo­gao da mu pri­go­vo­ri pr­vi pred­sjed­nik? Vla­di­mir Ru­šaj­lo je bio pre­mje­šten na bo­lje mje­sto, jer je mje­sto se­kre­ta­ra Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, bo­lje mje­sto po ran­gu. Mar­šal Igor Ser­ge­jev je sko­ro is­pu­nio uslo­ve za pen­zi­ju i nje­go­vo ime­no­va­nje za po­moć­ni­ka pred­sjed­ni­ka, u ovom slu­ča­ju je iz­gle­da­lo sa­svim lo­gič­no. No­vi de­kret je ovog pu­ta pri­pre­mljen bez uče­šća Alek­san­dra Vo­lo­ši­na.
To­kom dru­ge po­lo­vi­ne 2001. i u 2002. go­di­ni Pu­tin i Jelj­cin su se sre­ta­li, ali ve­o­ma ri­jet­ko. Nji­ho­ve od­no­se, na­rav­no, ni­je mo­gla da po­pra­vi ni ostav­ka mi­ni­stra že­lje­znič­kog sa­o­bra­ća­ja Ni­ko­la­ja Ak­se­nen­ka, ko­je­ga su op­tu­ži­li za zlo­u­po­tre­bu po­lo­ža­ja i za­bra­ni­li mu iz­la­zak iz ze­mlje, dok je pod is­tra­gom. Ak­se­nen­ko je bio je­dan od Jelj­ci­no­vih fa­vo­ri­ta i 1999. go­di­ne Jelj­cin je čak raz­mi­šljao o nje­mu kao o mo­gu­ćem na­sled­ni­ku. Ali, Jelj­cin je i ovog pu­ta ot­ću­tao.
Rast Pu­ti­no­ve po­pu­lar­no­sti, o ko­joj Jelj­cin ni­je mo­gao ni da sa­nja, a ta­ko­đe i če­sta upo­re­đi­va­nja pr­vog i dru­gog pred­sjed­ni­ka Ru­si­je u do­ma­ćim i stra­nim sred­stvi­ma in­for­mi­sa­nja, ni­je­su mo­gla raz­ve­se­li­ti Bo­ri­sa Jelj­ci­na, ali on se tru­dio da ne po­ka­zu­je svo­je emo­ci­je. Ipak, sta­nje stva­ri je po­če­lo da se mi­je­nja to­kom lje­ta i po­čet­kom je­se­ni 2003. go­di­ne, ko­je se od­no­si na „slu­čaj Ho­dor­kov­skog“.
I Mi­ha­il Ka­sja­nov i Alek­san­dar Vo­lo­šin od­luč­no su se pro­ti­vi­li hap­še­nju Ho­dor­kov­skog.
Oni su da­va­li ne­ka­kva obe­ća­nja ovom oli­gar­hu i tra­ži­li po­dr­šku od Jelj­ci­na. U si­tu­a­ci­ji, ko­ja je bi­la slo­že­na, Bo­ris Jelj­cin je od­lu­čio da is­ka­že jav­no svo­ju „uz­ne­mi­re­nost“ i to je ura­dio pu­tem in­ter­vjua u no­vi­na­ma „Mo­skov­ske no­vo­sti“ u ok­to­bru 2003. go­di­ne. Ali su te no­vi­ne sa­da bi­le „port­pa­rol“ Ho­dor­kov­skog, jer je JU­KOS ku­pio kon­trol­ni pa­ket nje­nih ak­ci­ja po­čet­kom ok­to­bra 2003. go­di­ne. Dru­ge no­vi­ne ni­je­su ob­ja­vlji­va­le, ni­ti su ko­men­ta­ri­sa­le taj in­ter­vju. Alek­san­dar Vo­lo­šin je mo­rao da pod­ne­se ostav­ku. Vla­di­mir Pu­tin je pri­hva­tio tu ostav­ku, ma­da je od­lu­ku ru­ko­vo­di­o­ca svo­je ad­mi­ni­stra­ci­je na­zvao gre­škom.
Ko­na­čan pre­kid od­no­sa iz­me­đu Vla­di­mi­ra Pu­ti­na i Bo­ri­sa Jelj­ci­na do­go­dio se 12. fe­bru­a­ra 2004. go­di­ne, ka­da je Pu­tin or­ga­ni­zo­vao pr­vi i po­sled­nji jav­ni pred­iz­bor­ni skup, oku­piv­ši svo­je pri­sta­li­ce i po­vjer­lji­ve lju­de i vi­še od šest sto­ti­na no­vi­na­ra iz ci­je­le ze­mlje u zgra­di MGU-a (Mo­skov­ski dr­žav­ni uni­ver­zi­tet). Pred­sjed­nik Ru­si­je ni­je sa­mo ob­ja­snio pred­iz­bor­ni pro­gram i pod­nio iz­vje­štaj o ura­đe­nim po­slo­vi­ma, već je pr­vo pod­vr­gao oštroj kri­ti­ci Jelj­ci­nov re­žim, ali ipak, ni­je po­mi­njao ime pr­vog pred­sjed­ni­ka Ru­si­je.
(Na­sta­vi­će se)