Pi­še: Mag­da PEter­nek


Na­slov da­na­šnje ko­lum­ne vje­ro­vat­no da pr­vo aso­ci­ra na fo­to­gra­fe i nji­ho­vo bla­go ''za­po­vi­je­da­nje'': ''Osmi­jeh­ni­te se, mo­lim''. Ja, ipak, ni­sam fo­to­graf, ni­ti imam na­mje­ru da ga da­nas pred­sta­vljam, ali imam že­lju i po­tre­bu da skre­nem pa­žnju i pod­sje­tim ko­li­ko je osmi­jeh va­žan u na­šim ži­vo­ti­ma. Ka­žu da ne ko­šta ni­šta, ali da mno­go da­je. Tač­no, ali na­ža­lost mno­gi ne mi­sle ta­ko. Ta­kvi vje­ru­ju (ili su pot­pu­no si­gur­ni) da se sa­mo ozbilj­nog, na­mr­go­đe­nog li­ca mo­že i mo­ra ko­ra­ča­ti uli­ca­ma ži­vo­ta. Ta­kvi su ubi­je­đe­ni da je osmi­jeh iz­raz čo­vje­ko­ve sla­bo­sti, na­iv­no­sti i la­ko­mi­sle­no­sti. Ta­kvi osmi­je­hu pri­pi­su­ju ne­zre­lost, ne­spo­sob­nost hva­ta­nja u ko­štac s pro­ble­mi­ma i ap­so­lut­nu od­sut­nost neo­p­hod­ne ži­vot­ne ozbilj­no­sti. E, pa ta­kvi de­fi­ni­tiv­no ni­su u pra­vu. ''Osmi­jeh­ni­te se s ma­lo gor­či­ne i mno­go tu­ge, opro­sti­te se­bi i svi­je­tu što ni­ste sa­vr­še­ni'', gla­si sjaj­na iz­re­ka ma­ga ži­vot­ne mu­dro­sti Du­ška Ra­do­vi­ća. Ko­li­ko div­ne isti­ne ima i u ovoj nje­go­voj du­bo­koj mi­sli. Kad god da je či­tam ili da je pi­šem, iza­zi­va mi bla­gi osmi­jeh na li­cu. Jer ima­ti spo­sob­nost sa­gle­da­va­nja svi­je­ta ko­ji nas okru­žu­je i za­gle­da­ti se u se­be osmje­hu­ju­ći se i smi­je­še­ći se, bi­ti svje­stan ljud­ske ne­sa­vr­še­no­sti i bi­ti svje­stan svog skrom­nog mje­sta pod ovim sun­cem, a opet, osmje­hi­va­ti se svim sr­cem, ve­li­ko je i umi­je­će i bo­gat­stvo.
Ne mo­gu, a da ne pod­sje­tim i se­be i vas na još jed­nu mu­dru iz­re­ku, ko­ju Ivo An­drić upu­ću­je i na­ma i ži­vo­tu: ''Tre­ba iz­dr­ža­ti s osmi­je­hom stju­ar­de­se ko­ja zna da na avi­o­nu ne­što ni­je u re­du''. Ka­ko smje­lo ove ri­je­či de­man­tu­ju one ''ne­vjer­ne To­me'', one ku­ka­vi­ce što u osmi­je­hu ne vi­de ni trun­ku hra­bro­sti. Jer, umje­ti se smi­ja­ti, zna­ti osmi­je­hom za­gr­li­ti ne­či­ju du­šu, raz­ve­dri­ti ne­či­je če­lo, oda­gna­ti obla­ke tu­ge-ve­li­ka je hra­br­ost, dra­gi moj pre­o­zbilj­ni svi­je­te!
Ne znam da li se uz Du­ška Ra­do­vi­ća i uz Iva An­dri­ća ''ukla­pa'' Mi­ro­slav Ilić, ali onaj re­fren nje­go­ve pje­sme-''Smej se smej, uvek se smej'' ne bih ni­ka­ko da iz­o­sta­vim. Pje­va, da­kle Mi­ro­slav, a i ja bo­ga­mi pje­vu­šim uz nje­ga ''osme­hom mi du­šu gre­ješ, naj­lep­ša si kad se sme­ješ''... I ta­ko je. Čo­vjek je naj­ljep­ši kad se smi­je, kad že­li da se smi­je i ka­da vje­ru­je da uvi­jek ima raz­lo­ga za smi­jeh. Me­đu­tim, vri­je­me u ko­me ži­vi­mo, umno­go­me je i u mno­gi­ma sa­tje­ra­lo osmi­jeh u ćo­šak, sta­vi­lo mu ša­pu na usta, ućut­ka­lo nje­go­ve do­bre na­mje­re. Vri­je­me u ko­me da­nas ži­vi­mo mu­či­telj je i ugnje­tač osmi­je­ha. Na­ža­lost, ovo je­ste ži­va isti­na, i mo­žda ova mo­ja da­na­šnja pod­stre­kač­ka i na­vi­jač­ka pje­sma mno­gi­ma iz­gle­da na­iv­no,ne­do­volj­no ubje­dlji­vo ili mo­žda pre­vi­še op­ti­mi­stič­no. Ka­ko god, ja si­gur­no ne­ću ustuk­nu­ti pred go­mi­lom tih na­mr­go­đe­nih ''fa­sa­da'', ni­ti ću ži­vot­nim pro­ble­mi­ma pla­ču­ći gle­da­ti u oči. Pr­ko­si­ću i bra­ni­ću se osmi­je­hom i uvi­jek ću vje­ro­va­ti da mi bo­lje oruž­je ap­so­lut­no ne­će bi­ti po­treb­no.
Osmi­jeh­ni­te se, mo­lim, vo­lje­la bih da pi­še na bil­bor­di­ma, na ula­sku u pro­dav­ni­cu, u po­štu, u ka­fa­nu. Pod­sje­ća­ti lju­de da se smi­ju, ni­je glu­pa, a ni sku­pa stvar. Na­pro­tiv, vr­lo je po­treb­na, do­bro­na­mjer­na i hu­ma­na. Mo­žda me, iz­me­đu osta­log, na ovu da­na­šnju te­mu pod­sta­kla i jed­na za­ni­mlji­vost ko­ju sam ne­dav­no pri­mi­je­ti­la u jed­nom pa­ri­skom kaf­feu. Na­i­me, na ula­zu je nat­pis: ''Ka­da na­ru­ču­je­te i ka­že­te sa­mo – ''jed­nu ka­fu''-ci­je­na je šest eura. Ako ka­že­te- ''mo­lim jed­nu ka­fu''-ci­je­na je tri eura. Ako bu­de­te ma­lo vas­pi­ta­ni­ji pa se obra­ti­te ko­no­ba­ru sa –''Go­spo­di­ne, mo­lim jed­nu ka­fu''-ci­je­na je je­dan euro. A ako sve to iz­go­vo­ri­te uz OSMI­JEH, ka­fa je bes­plat­na!
Pre­ma to­me, po­tvr­đu­je se ona pa­ro­la s po­čet­ka tek­sta da osmi­jeh ne ko­šta ni­šta, a da­je mno­go, pa i u ka­fa­ni. Či­ta­ju­ći i raz­mi­šlja­ju­ći o ovom pa­ri­skom nat­pi­su i sjaj­noj ide­ji, za­mi­slih na­še ne­lju­ba­zne ko­no­ba­re ši­rom dr­ža­ve ka­ko bi re­a­go­va­li na ovo lju­ba­zno i s osmi­je­hom obra­ća­nje nji­ho­voj ma­len­ko­sti. Ubi­je­đe­na sam da bi im to bi­lo ne­za­mi­sli­vo. Jer, za­što bi ne­ko bio lju­ba­zan i smi­je­šio se nji­ma ko­ji­ma ne­lju­ba­znost spa­da u opis rad­nog mje­sta. No, ne­ću pu­no o ne­lju­ba­zno­sti, pi­sa­la sam već o to­me, a i bo­jim se ne­sta­će mi osmi­jeh na li­cu.
Ho­ću još ko­ju da ''pro­zbo­rim'' o ovom da­na­šnjem vre­me­nu i o nje­go­voj si­ste­mat­skoj tor­tu­ri nad svim onim što iza­zi­va osmi­jeh. Da­kle, za­ro­bi­lo nas je ne­ma­šti­nom, po­gre­šnom, bo­lje re­ći pljač­ka­škom po­li­ti­kom, za­ve­za­lo nas je u čvor pri­mi­ti­vi­zma, za­tu­pi­lo nam emo­ci­je, za­vr­nu­lo sla­vi­ne pri­stoj­no­sti i do­sto­jan­stva. Za­tvo­ri­lo pro­la­ze zdra­voj ide­ji i hu­ma­noj na­di. Na­ru­ga­lo se isti­ni, iskre­no­sti i po­šte­nju. Oša­ma­ri­lo osmi­jeh. Ži­vje­ti u ta­kvom okru­že­nju, u toj ba­ri pu­noj šte­to­či­na, ni­je la­ko i iza­zi­va ve­li­ku bri­gu, ne­mir i raz­o­ča­re­nje. Te­ško da iza­zi­va osmi­jeh. Ali, mo­ra­mo se bo­ri­ti i vje­ro­va­ti da je s njim sve mno­go lak­še i po­zi­tiv­ni­je. Osmi­je­hom se otva­ra­ju mno­ga vra­ta, osmi­je­hom se ne za­tva­ra­ju ni­jed­na. Za­to, ''oka­či­te '' osmi­jeh na usne, smi­ja­će vam se i oči i du­ša. Vi­dje­će­te du­blje, da­lje i vi­še. Gri­ja­će­te dru­ge, smi­je­ši­će vam se lju­bav. Osmi­je­hom će­te ubla­ži­ti bol i uma­nji­ti tu­gu. Raz­ve­dri­će­te ne­bo. Ja om­si­jeh ne ski­dam s li­ca. Ni ja, ni moj bič. Jer lju­di bez osmi­je­ha su kič.
(Autor je pje­snik)