Pi­še: Vu­kić-Ga­ro Braj­ko­vić


Ne­bo je na­ša ku­ća. Sa ne­bom je na­ša vječ­nost i te­melj ku­će. Za­jed­no su uvi­jek i ne­bo i ku­ća. Ku­će ne­ma bez ne­ba. Sa ne­bom sve ima­mo, od ne­ba smo sve do­bi­li, od ne­ba do­bi­ja­mo sve za ku­ću. Ku­ća je ne­be­ska, i sve što ima­mo sa ku­ćom, i u ku­ći, i pred ku­ćom, i put je ne­be­ski. Sve što se kre­će je ne­be­sko, sve što vi­di­mo je ne­be­sko i čo­vjek je ne­be­ski.
A ko­li­ko se čo­vje­ku ne da da vi­di sve­ne­be­sko, da do­hva­ti sve­ne­be­sko, da sa­zna sve­ne­be­sko. A za­što se ne da da vi­di sve ne­be­sko (?), i ne da se, i ne­će se ni da­ti i ne tre­ba ni da se da. A to što je čo­vje­ku sve­ne­be­sko da­to i do­da­to zlo­u­po­tre­bio je i po­ka­zao ne­bu da je ostao ni­sko­zem­no – ma­li, ni­je do­ra­stao vje­ko­ve za sve­vje­ko­ve, za krov ku­će, i ka­da bi se čo­vje­ku do­pu­sti­lo sve­ne­be­sje, ku­ća bi osta­la bez kro­va, a ku­ća bez kro­va i ne mo­že bi­ti i ni­je ku­ća. Ku­ću je ne­bo da­lo, ku­ća, ku­ću gra­di sve­ne­be­sje, čo­vjek ne mo­že sa­gra­di­ti ku­ću bez ne­ba. Bez ne­be­skih po­ka­za­ni­ca ne­ma ni čo­vje­ka, ni ku­će, ima sve­ne­be­sko bu­đe­nje, ra­đa­nje i do­la­zi­šta. Ku­ća uvi­jek ima do­la­zi­šte, za sva­ki čas, za sva­ki dan, od ne­ba sti­že i od ku­će od­la­zi­šte ide ne­bu, ne­bo je sve­da­to i da­to i za ku­ću, od ku­će do ne­ba bi­va ne­bo čo­vje­ko­ub­stvo, ni­je ne­bo do­ni­je­lo čo­vje­ku bez­duš­je i ko­ga do­ne­se i ot­ku­da to do­đe i do­la­zi kod ku­će i još bez­na­đe, ne­zna­đe i ta­ma, za­tvo­ri­šta i otvo­ri­šta, ma­lo je re­ći zlo­kob­ni­štva od čo­vje­ka, do čo­vje­ka. Ne­be­ska ku­ća je i kod čo­vje­ka vi­đe­nje, ro­đe­nje, do­la­zi­šte i po­la­zi­šte. Či­nje­nje bez­ne­be­sko do­ne­se to što ima­mo i što smo ra­di­li ju­če i da­nas i to se vi­di i vi­di­mo, a to što ne vi­di­mo i tek što će do­ni­je­ti, do­ži­vje­će bez­ne­be­sje za ze­malj­ski svi­jet i tu za­vr­ši­će se bo­ra­vi­šte, bi­va­li­šte i zbo­ri­šte. Ne­bo će uze­ti svo­ju ku­ću, ne­be­ski svi­jet i cr­kvu. Ni­je da­to kod va­zda i za va­zda na ze­mlji čo­vje­ku od ne­ba sve­či­nje­no i uči­nje­no, do­la­zi po­ka­zni­ca ku­će, ne­be­sje za­glu­vje­će i osli­je­pi­će. Cr­kva od ne­ba i ku­ća kod ne­ba su oči i za put ko­ji je dat čo­vje­ku kod svje­tlo­sti du­še za spa­se­nje s ko­jom se hra­ni.
A čo­vje­ku je ovo­ze­malj­skog ma­lo po­treb­no za ži­vot, a ko­li­ko mu oči tra­že, a za ko­li­ko du­ša žu­di i po­tra­žu­je ne­pre­kid­no, s ma­lo ovo­ze­malj­skog da­va­nja mo­že čo­vjek bi­ti osre­ćen, no­si­ti i na­ći sre­ću. Što sve oči vi­de, a du­ša žu­di i čo­vjek se pre­pu­šta že­đi žud­nje i na­sta­je ne­red ovo­ze­malj­ski ko­je­mu ne­ma kra­ja, kod ne­re­da na­sta­ju ka­ta­stro­fe i ne­sre­će ko­je su sva­ki vi­jek na­šle i is­pra­ti­le. S ja­do­va­njem, tu­go­van­kom i mu­če­ni­štvom. Oči su pro­zor du­še, a du­ša oči­ma ku­ća, ne mo­že bi­ti ku­će bez pro­zo­ra, a ni čo­vje­ka bez du­še. Ka­da ku­ća osta­ne bez pro­zo­ra osta­je u ne­vi­đe­nju, u ne­vi­du, ne do­la­zi do svje­tlo­sti, a na­đe je be­ži­vot i ru­ši se. A ku­ća ka­da se ru­ši, du­ša od­la­zi u pro­sto­re ne­vi­đe­ne i na­đe sve­ne­be­sje ku­će. Ovo­ze­malj­sku ku­ću mo­že čo­vjek ima­ti osre­će­nu ka­da bi kod oči i du­še, s vi­dom i žud­njom, bla­go­dat­no bla­go ču­vao i pri­pa­zio za ovo­ze­malj­ski svi­jet i da­nas za sju­tra za ovaj vi­jek i sve vje­ko­va­nje. Čo­vječ­je bo­gom­da­no či­nje­nje i da­va­nje uvi­jek je ve­li­ko do­bro i do­no­si ne­vi­đe­nu sre­ću. A s ne­či­nje­njem bez­duš­ja zlo do­đe i sa uzi­ma­njem bez­du­šnim vi­đe­nog i ne­vi­đe­nog bla­go­dar­ja ve­li­ku ne­vo­lju i ne­sre­ću do­ne­se. Uvi­jek se osta­vlja mi­lost čo­vje­ku, dar po­ša­lje, da­ro­vi­ma ne no­si se inat i kob za čo­vje­ka i za ku­ću i ne­će do­ni­je­ti do­bro ni svi­je­tu. Inat i kob ne­vo­lju tra­ži i na­đe je i do­ne­se bre­me pat­nje ko­ja sti­ska i pri­ti­ska du­šu ljud­sku, du­ša sti­je­šnje­na bo­lu­je i mu­či se kod svi­je­ta od ni­sko­zem­nog zlo­vre­me­nog stvo­re­nja, a spa­sa­nje tra­ži i na­đe kod ne­be­ske cr­kve, kod ne­be­ske ku­će. Ne­be­sku ku­ću, ne­be­sku cr­kvu ni­sko­zem­no zlo­vre­me­no stvo­re­nje u ovo­ze­malj­skom svi­je­tu ni­je pre­po­zna­lo u po­ka­zni­ci i sve­ne­be­sje ne vi­đe i ne do­zva. Ni­sko­zem­no ovo­ze­malj­sko ču­do­vi­šte u li­ku ljud­skom do­ni­je­će još mno­go zla i ži­vi u ne­sre­ći sva­ko­dnev­noj ko­ju či­ni svi­je­tu. I na kra­ju ni­ka­da to ču­do­vi­šte ne­će mo­ći na­u­di­ti sve­ne­be­sju i ni do­ći do sve­vi­da, do cr­kve, do ku­će ne­be­ske i ovo­ze­malj­skog i do čo­vje­ka. A šta će sve­ne­be­sje i sve­be­sko uči­ni­ti stvo­re­nju ni­sko­zem­nom, zlo­vre­me­nom zna­će i do­ni­je­ti pra­ved­nu i od Bo­ga da­tu od­lu­ku. Ze­malj­ski svi­jet o to­me ne mo­že od­lu­či­va­ti. Ne mo­že se ni pret­po­sta­vi­ti, ni na­slu­ti­ti, a ka­mo­li vi­dje­ti sve­ne­be­sja či­sti­li­šta. I ne­bo osta­je ve­za­no za cr­kvu, a cr­kva uz ku­ću, a kod ku­će če­ka čo­vjek za sve­ne­be­sje. (Autor je pje­snik