Već u to­ku pr­ve bit­ke ko­ja se vo­di­la kra­jem osam­de­se­tih i po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka za od­bra­nu Mo­ra­če od po­to­pa, is­po­sta­vi­lo se da Mo­ra­ča ima iz­u­zet­nu pri­rod­no ci­vi­li­za­cij­sku ba­šti­nu u ko­ju ne sa­mo da ne tre­ba di­ra­ti, već je tre­ba sta­vi­ti pod za­šti­tu Une­ska. I bi­lo se na pu­tu da se ura­di pro­je­kat, od­no­sno ela­bo­rat o to­me. Čak je Cr­na Go­ra pro­gla­še­na eko­lo­škom dr­ža­vom, a Mo­ra­ča na­zva­na nje­nom ži­lom ku­ca­vi­com.
Me­đu­tim, vlast ko­ja se ubr­zo do­ko­pa­la sud­bi­ne Cr­ne Go­re i ko­ja joj i da­lje tu sud­bi­nu kro­ji, za­u­sta­vi­la je taj pro­ces i po­vam­pi­ri­la pro­pa­li pro­je­kat elek­tra­na na Mo­ra­či, pot­pu­no se oglu­šiv­ši o mje­ro­dav­ni glas do­ma­će i stra­ne jav­no­sti! Od ta­da ni­je pre­sta­la da is­tra­ja­va u svom kob­nom na­u­mu, očaj­nič­ki tra­že­ći stra­ne in­ve­sti­to­re ka­ko bi se, uz bla­go­slov ta­ko­đe stra­nih obi­la­to pla­će­nih sa­vjet­ni­ka, pri­stu­pi­lo, na si­lu Bo­gu i lju­di­ma, po­to­pu Mo­ra­če. Pritom su upor­no ig­no­ri­sa­na al­ter­na­tiv­na rje­še­nja na ko­ja su struč­nja­ci uka­zi­va­li, na pri­mjer na Ko­mar­ni­ci, Lju­ti­ci i Će­ho­ti­ni ili, pak, na po­te­zu Bi­leć­ko je­ze­ro – Ri­san gdje bi se do­bi­la, bez ika­kve šte­te, da­le­ko ve­ća ko­li­či­na en­re­gi­je u po­re­đe­nju sa onom od oko se­dam sto­ti­na mi­li­o­na ki­lo­va­ta stru­je ko­ja ho­će da se do­bi­je po ci­je­nu ve­li­ke ka­ta­stro­fe na Mo­ra­či. Osim to­ga, Cr­na Go­ra, kao ju­žno pod­ne­blje, ima sve uslo­ve za ko­ri­šće­nje sun­če­ve ener­gi­je, što se već uve­li­ko či­ni u ne­kim ze­mlja­ma, a za­što cr­no­gor­ska vr­hu­ška upor­no ne­će da zna, ne­go na­sta­vlja da se ostr­vlju­je na Mo­ra­ču!
Da pod­sje­ti­mo na ono što je re­če­no bez­broj pu­ta, pr­vo što se ti­če pri­rod­nog na­sle­đa, bi­la bi za­u­vi­jek utam­ni­če­na slo­bo­dar­ska Mo­ra­ča, ju­na­ki­nja Mo­rač­ke epo­pe­je, ali i naj­či­sti­ja i naj­ra­spje­va­ni­ja ri­je­ka na evrop­skom kon­ti­nen­tu; bio bi po­to­pljen njen ve­li­čan­stve­ni ka­njon, kao i ne­kud još ču­de­sni­ji ka­njon pri­to­ke joj Mr­tvi­ce, oba sta­ra de­se­ti­na­ma mi­li­o­na go­di­na ta­ko da se u nji­ho­vim li­ti­ca­ma mo­že či­ta­ti po­vi­jest pla­ne­te; bio bi po­to­pljen i za­u­vi­jek za­ni­je­mio huč­ni, naj­vi­so­či­ji i naj­slav­ni­ji cr­no­gor­ski vo­do­pad Sve­ti­go­ra ko­jim se otva­ra Mo­rač­ko ko­lo kra­lja Ni­ko­le; po­top bi ta­ko­đe pro­gu­tao ar­he­o­lo­ška na­la­zi­šta, od­no­sno sta­ni­šta u broj­nim pe­ći­na­ma pre­i­sto­rij­skog čo­vje­ka od pri­je 120 hi­lja­da go­di­na; na­šlo bi se pod vo­dom iskon­sko ta­ko­zva­no en­dem­sko bi­lje ko­je ne ra­ste ni­gdje dru­gdje na pla­ne­ti osim na oba­la­ma Mo­ra­če i nje­nih pri­to­ka; osta­le bi bez svo­jih sta­ni­šta ja­ta pti­ca ko­je se pri se­o­bi gni­je­zde u ka­njo­ni­ma; usled je­ze­ra for­mi­ra­nog u pod­nož­ju mo­rač­kih stra­na, pro­ra­di­la mno­ga kli­zi­šta, po­seb­no kli­zi­šte Đu­đe­vi­na–Ba­re Ra­do­vi­ća, naj­ve­će u Di­na­ri­di­ma; zbog pre­ki­da bra­na­ma do­to­ka iskon­ske me­di­te­ran­ske stru­je uz do­li­nu Mo­ra­če, do­šlo bi do dra­stič­ne pro­mje­ne kli­me u dvi­je Mo­ra­če i Rov­ci­ma, što bi se po­gub­no od­ra­zi­lo na flo­ru i fa­u­nu či­ta­ve obla­sti...
Slič­na bi sud­bi­na za­de­si­la ljud­ska do­bra i uop­šte ci­vi­li­za­cij­sko na­sle­đe Mo­ra­če. Pri­je sve­ga, po­ta­pa­njem pu­ta ka­njo­nom Mo­ra­če ko­ji Mo­ra­ču i Rov­ca po­ve­zu­je sa svi­je­tom, ti bi kra­je­vi ko­nač­no obez­lju­di­li i za­pu­stje­li, umje­sto da se po­ljo­pri­vred­no i tu­ri­stič­ki raz­vi­ja­ju za što ima­ju ide­al­ne uslo­ve. Va­žno je pod­sje­ti­ti da je ovaj put, je­dan od naj­ži­vo­pi­sni­jih u Evro­pi, na­pra­vljen uz naj­ve­će žr­tve i na­po­re pri­je po­la vi­je­ka, pa bi ga sa­mo zbog to­ga tre­ba­lo po­šte­dje­ti. Na­rav­no da bi po­ta­pa­njem mo­rač­ko-ro­vač­ke ze­mlje bi­la žpo­to­plje­na, u sva­kom slu­ča­ju obe­smi­šlje­na slav­na isto­ri­ja ko­ja se tu vje­ko­vi­ma od­vi­ja­la, a za ko­ju je ve­li­ki ru­ski is­tra­ži­vač Je­gor Ko­va­ljev­ski re­kao da je pra­va ho­me­rov­ska po­e­ma, i kao ta­kva pri­sut­na u isto­ri­ji svi­je­ta. Tim pri­je što je pre­sto­ni­ca Mo­ra­če i Ro­va­ca hram Us­pe­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, svjet­ski po­znat svo­jim ne­i­mar­stvom i sli­kar­stvom, u pr­vom re­du fre­skom Ga­vran hra­ni pro­ro­ka Ili­ju, iz­u­zet­nim ostva­re­njem te vr­ste u či­ta­voj hri­šćan­skoj umjet­no­sti. S dru­ge stra­ne, Že­nid­ba Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća, jed­na od naj­ve­ćih po­e­ma svih na­ro­da i svih vre­me­na, ka­ko je oci­je­nio ve­li­ki Adam Mic­ki­je­vić, na­sta­la je na oba­la­ma Mo­ra­če.
Me­đu­tim, do­vo­đe­njem je­ze­ra u te­me­lje mo­rač­ke la­vre, ona bi bi­la smrt­no ugro­že­na po­što bi se vla­ga uvu­kla u pje­šča­nu te­ra­su sta­ru po­la mi­li­o­na go­di­na na ko­joj je sa­gra­đe­na, a ti­me ušla i u ma­na­stir­ske zi­do­ve i sta­la da ih ras­ta­če. Osim to­ga, ako bi jed­nog da­na, na šta ge­o­lo­zi uka­zu­ju, pro­ra­di­lo kli­zi­šte se­la Đu­đe­vi­ne sa su­prot­ne stra­ne i sur­va­le se ogrom­ne ko­li­či­ne ze­mlje u je­ze­ro, ni­vo ovo­ga bi se po­peo to­li­ko da bi u nje­mu ne­sta­lo ma­na­sti­ra. Tim pri­je što od stra­ne se­la Osre­da­ka, na de­snoj oba­li Mo­ra­če, ta­ko­đe po­sto­je kli­zi­šta. Ta­ko da se zbog ve­li­kih ki­ša, je­se­ni 1979. go­di­ne, sur­vao u Mo­ra­ču za­se­ok De­be­li lug ko­jom pri­li­kom je usmr­će­na jed­na po­ro­di­ca, a ve­li­ko cvjet­no ima­nje pre­tvo­re­no u obič­no pr­lo.
To bi naj­kra­će bi­la zla ko­ja bi sna­šla bla­go­slo­ve­nu ze­mlju Mo­ra­ču i pre­tvo­ri­la je u ukle­tu ze­mlju. Me­đu­tim, zlo bi se ta­ko­đe i nad­ni­je­lo na do­njom ze­mljom od­no­sno nad Pod­go­ri­com i či­ta­vom Zet­skom rav­ni­com. Na­i­me mi­li­jar­da­ma ku­bi­ka vo­de u aku­mu­la­ci­ja­ma uz­vod­no od Pod­go­ri­ce, u je­ze­ri­ma Zla­ti­ca, Mi­lu­no­vi­ći, Ra­slo­vi­ći, An­dri­je­vo, bio bi nad­ne­sen pra­vi Da­mo­klov mač nad glav­nim gra­dom Cr­ne Go­re ko­ji bi, u slu­ča­ju pro­va­le bra­na, usled ze­mljo­tre­sa ili ra­ta, uža­sno stra­dao, ako ne bio zbri­san sa li­ca ze­mlje. Opa­snost je tim pri­je ve­ća što se Cr­na Go­ra na­la­zi na tru­snom pod­ruč­ju ko­je ide od Ira­na, pa pre­ko Bal­ka­na i Ja­dra­na ka Ita­li­ji. A što se ti­če ra­ta, ri­zik je uto­li­ko ozbilj­ni­ji što se NA­TO, u či­ji za­gr­ljaj vla­sto­drž­ci hr­le da pre­da­ju Cr­nu Go­ru, uve­li­ko spre­ma na rat pro­tiv Ru­si­je u ko­me će na­rav­no Cr­na Go­ra bi­ti uče­sni­ca na stra­ni zlo­tvor­ske ali­jan­se i ti­me jed­no od po­pri­šta su­ko­ba. Me­đu­tim, upr­kos tim zli­ma, re­al­nim i po­ten­ci­jal­nim, upr­kos to­li­kim ar­gu­men­ti­ma iz­ne­se­nim od stra­ne naj­mje­ro­dav­ni­jih lič­no­sti iz ra­znih obla­sti, ge­o­gra­fa, ge­o­lo­ga, ener­go­pro­jek­ta­na­ta, isto­ri­ča­ra, isto­ri­ča­ra umjet­no­sti, in­te­lek­tu­a­la­ca, knji­žev­ni­ka, umjet­ni­ka... za­stu­plje­nih u mo­joj obim­noj knji­zi – Od­bra­na Mo­ra­če od po­to­pa, ob­ja­vlje­noj 2002. u Pod­go­ri­ci, a do­stup­noj na in­ter­ne­tu, vlast upor­no is­tra­ja­va u svom ne­sreć­nom po­to­pi­telj­skom na­u­mu! Na­kon ne­ko­li­ko pro­pa­lih te­ne­de­ra od ko­jih je po­sled­nji onaj sa ita­li­jan­skom kom­pa­ni­jom A2A , ina­če vla­sni­kom Elek­tro­pri­vre­de Cr­ne Go­re, gdje se ne­dav­no ot­kri­la te­ška zlo­u­po­tre­ba, sa­da vla­sto­drž­ci na­mje­ra­va­ju da da­ju Mo­ra­ču ki­ne­skoj elek­tro-ener­get­skoj ažda­ji No­rin­ko! Ja­sno je da će, ako do­đe do pot­pi­si­va­nja ugo­vo­ra sa No­rin­kom i kre­ne se, ne daj Bo­že, u zlo­čin nad Mo­ra­čom, to pred­sta­vlja­ti za ovu ne­man obi­čan za­lo­gaj, bu­du­ći da ta­kve ki­ne­ske kom­pa­ni­je mo­gu da po­di­žu vje­štač­ka ostr­va u mo­ru ili za­rav­nju­ju pla­ni­ne, što su već po­ka­za­le na dje­lu. Ka­žu da bi ula­skom No­rin­ka u po­sao, ne­ka cr­no­gor­ska pred­u­ze­ća do­bi­la po­sla za šest go­di­na ko­li­ko bi tra­ja­lo umor­stvo Mo­ra­če, ali bi do­bi­la mno­go vi­še, ako bi se No­rin­ku po­nu­di­lo da, na pri­mjer, srav­ni Dur­mi­tor i na­pra­vi ve­li­ki NA­TO aero­drom či­me bi se Mon­te­ne­gro, kao no­vi član, do­ka­zao i do­pri­nio osva­ja­nju svi­je­ta od stra­ne Za­pa­da, od­no­sno Ame­ri­ke, a ti­me uče­stvo­vao u nje­go­voj di­o­bi. Na­rav­no, ako bi, na­kon ra­ta, išta osta­lo od svi­je­ta.
Me­đu­tim, po­red na­ve­de­nih, po­sto­ji još je­dan bi­tan raz­log ko­ji se pro­ti­vi po­to­pu Mo­ra­če: to je či­nje­ni­ca da Mo­ra­ča sa nje­nom ba­šti­nom ni­je sa­mo cr­no­gor­sko već i evrop­sko, da­kle uni­ver­zal­no do­bro. I za­i­sta ne­ma ni­jed­ne dru­ge obla­sti u Cr­noj Go­ri, a vje­ro­vat­no ni na Bal­ka­nu o ko­joj se u Evro­pi to­li­ko po­hval­no pi­sa­lo ko­li­ko o Mo­ra­či. Zna­me­ni­ti evrop­ski i ru­ski auto­ri iz ra­znih obla­sti, ge­o­gra­fi, pri­rod­nja­ci, eko­lo­zi, isto­ri­ča­ri, pu­to­pi­sci, is­tra­ži­va­či, knji­žev­ni­ci, re­kli su naj­vi­še ri­je­či o Mo­ra­či, što do­no­sim u mom op­se­žnom bo­ga­to ilu­stro­va­nom ra­du – Mo­ra­ča u oči­ma evrop­skih auto­ra XIX i XX vi­je­ka, do­stup­nom na srp­skom i fran­cu­skom je­zi­ku na In­ter­ne­tu. Tu su, iz­me­đu osta­lih, pje­sni­ci Ge­te i Mic­ki­je­vić i sa nji­ma ve­li­ki sla­vi­sta Ger­hard Ge­ze­man te isto­ri­čar Fran­soa Le­nor­man ko­ji do ne­ba hva­le – Že­nid­bu Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća; ge­o­graf Kurt Ha­sert ko­ji je za­di­vljen ve­li­čan­stvi­nim ka­njo­ni­ma Mo­ra­če i Mr­tvi­ce te nje­nim šu­ma­ma što se pe­nju uz pla­nin­ske stra­ne da­ju­ći Mo­ra­či iz­gled ogrom­nog ve­le­lep­nog par­ka; je­dan dru­gi ge­o­graf Ber­nhard Švarc, ko­ji je za­ču­ćen da usred ve­li­ke di­vlji­ne po­sto­ji je­dan spo­me­nik ci­vi­li­za­ci­je u vi­du ta­ko sklad­nog zda­nja kao što je ma­na­stir mo­rač­ki, na­zvav­ši ga bi­se­rom Cr­ne Go­re; sli­kar, pi­sac i pro­fe­sor Lu­dvik Ku­ba ko­ji je odu­še­vljen pre­bo­ga­tim pri­zo­rom mo­rač­kih šu­ma i pla­ni­na i zda­njem ma­na­sti­ra u toj ve­li­čan­stve­noj dje­vi­čan­skoj pri­ro­di; bo­ta­ni­čar An­to­nio Bal­da­či ko­ji go­vo­ri o pre­bo­ga­toj flo­ri Mo­ra­če ve­li­koj, a o sa­moj ri­je­ci kao naj­va­žni­joj u Cr­noj Go­ri na či­joj se oba­li, po iz­la­sku iz ve­li­čan­stve­nog ka­njo­na, uz­di­že pre­div­ni hram što, ka­ko ve­li, na­pa­ja du­šu; ofi­cir i di­plo­ma­ta Je­gor Ko­va­ljev­ski i isto­ri­čar, ge­o­graf i et­no­log Pa­vle Ro­vin­ski ko­ji sla­ve u isti mah mo­rač­ku pri­ro­du i isto­ri­ju, a Ro­vin­ski sa­op­šta­va da je autor po­e­me o Mak­si­mu Sta­rac Mi­li­ja Mo­ra­ča­nin; pi­sac i no­vi­nar Šarl Iri­jart ko­ji u svo­joj knji­zi Oba­le Ja­dra­na i Cr­na Go­ra ka­že da se ep­ska po­e­zi­ja ko­ja ka­zu­je na­ci­o­nal­nu isto­ri­ju, sa­ču­va­la u svo­joj pr­vo­bit­noj či­sto­ti upra­vo u Mo­ra­či; vi­zan­to­lo­zi Ga­bri­jel Mi­je, Ni­ko­laj Oku­njev i Di­mi­tri­je Obo­len­ski ko­ji uka­zi­ju na os­bi­tost mo­rač­kog hra­ma, ka­ko sli­kar­stvom ta­ko ne­i­mar­stvom, u hri­šćan­skoj umjet­no­sti; naj­ve­ći eko­log na­šeg do­ba Franc Ve­ber ko­ji ka­njon Mo­ra­če na­zi­va ka­te­dra­lom vječ­no­sti, a sa­mu ri­je­ku Mo­ra­ču Be­to­ve­no­vom sim­fo­ni­jom.
I ta­ko na bez­broj stra­ni­ca, no u svje­tlo­sti iz­ne­se­nog, što tek da­je po­jam o li­ter­tu­ri o Mo­ra­či, na­da­ti se da će cr­no­gor­ski gla­va­ri na če­lu sa Mi­lom Đu­ka­no­vi­ćem, kad već u svo­joj osi­o­no­sti naš glas ne slu­ša­ju, ču­ti ovaj glas Evro­pe o Mo­ra­či, uto­li­ko pri­je što se ne­pre­sta­no ku­nu u Evro­pu i što na­sto­je, sa­svim s raz­lo­gom, bar se u to­me sla­že­mo, da Cr­na Go­ra uđe u Evro­pu? Tim pri­je što se, ima već ne­ko­li­ko go­di­na, Eko­lo­ška sek­ci­ja Ko­mi­si­je u Bri­se­lu ne­dvo­smi­sle­no iz­ja­sni­la sa ne­ko­li­ko stra­nih eko­lo­ških or­ga­ni­za­ci­ja, pro­tiv kob­nog pro­jek­ta hi­dro­e­lek­tra­na na Mo­ra­či.
I za­i­sta, vje­ro­vat­no da ni­kad i ni­gdje u isto­ri­ji grad­nje hi­dro­e­lek­tra­na ni­je bi­lo to­li­ko pro­tiv­nih raz­lo­ga ko­li­ko ih ima po pi­ta­nju pro­jek­ta hi­dro­lek­tra­na na Mo­ra­či. Sto­ga je ja­sno kao sun­ce, da tre­ba od nje­ga od­u­sta­ti i ski­nu­ti, na­kon vi­še od po­la vi­je­ka, pro­klet­stvo s Mo­ra­če i Mo­ra­ču pro­gla­si­ti na­ci­o­nal­nim par­kom i neo­d­lo­žno je kan­di­do­va­ti za Une­sko za što su se ste­kli svi uslo­vi, ka­ko bi se Mo­ra­ča na­šla, na naš ve­li­ki po­nos, me­đu naj­ve­ćim do­bri­ma čo­vje­čan­stva.
Kom­nen Be­ći­ro­vić