Se­dam­de­set­še­sto­go­di­šnji Bo­ži­dar Da­ni­lo­vić i nje­go­va go­di­nu da­na mla­đa su­pru­ga Dra­gi­ca ju­če su uz čla­no­ve po­ro­di­ce, ku­mo­ve, ro­đa­ke i pri­ja­te­lje na po­ro­dič­nom ima­nju u mo­rač­kom se­lu Đu­đe­vi­na pro­sla­vi­li še­zde­set go­di­na bra­ka. Uz stru­ne gu­sa­la, Bo­ži­dar je dje­cu, unu­čad i pra­u­nu­čad pod­sje­tio da je naj­va­žni­je u ži­vo­tu bi­ti po­šten čo­vjek, da čast i obraz ni­ko­me ne da­ju i da du­bo­ku sta­rost do­če­ka­ju, da se sla­žu i jed­no dru­go brat­ski po­ma­žu jer će im ta­ko na­pre­dak ići. Dje­ci je po­ru­čio da nje­ga i nje­go­vu Dra­gi­cu ne ža­le kad odu na vječ­ni po­či­nak. Re­kao je i da je sve to na­pi­sao u svo­joj knji­zi, ko­ju su oni već pro­či­ta­li i za­pam­ti­li, pa ih sa­mo mo­li da se to­ga i pri­dr­ža­va­ju.
–Od tu­đe­ga ni­ka­da ni­šta ne po­že­li­te jer od tu­đe­ga tu­ga va­zda bi­je – is­ta­kao je Da­ni­lo­vić.
Na­po­me­nuo je da vi­še od po­la nje­go­vog po­tom­stva ži­vi u Sr­bi­ji, u toj „na­šoj se­stri naj­mi­li­joj“. Uz stru­ne gu­sa­la pod­sje­tio je dje­cu, unu­čad i pra­u­ni­čad da je i nje­gov otac vo­lio Sr­bi­ju i ve­li­ku Ru­si­ju, te da se ko­ri­je­ni ni­ka­da ne za­bo­ra­vlja­ju.
– Pri­je de­set go­di­na, mo­ja že­na i ja smo pra­vi­li na istom mje­stu ve­li­ku zlat­nu svad­bu i po­sli­je pe­de­set go­di­na bra­ka vjen­ča­li se i u cr­kvi u ma­na­sti­ru Mo­ra­ča. Da­nas, na­kon de­set go­di­na, po­že­le­li smo da opet oku­pi­mo na­šu dje­cu, unu­čad i pra­u­nu­čad i da im na­zdra­vi­mo – ka­zao je Bo­ži­dar.
On je po­seb­no na­zdra­vio su­pru­zi Dra­gi­cu, sa ko­jom je, ka­ko ka­že, di­je­lio i do­bro i zlo.
–Ni­je me stid da joj pred svi­ma va­ma od sr­ca za­hva­lim što je mno­go šta žr­tvo­va­la da bi na­ša dje­ca bi­la bo­lja, zdra­vi­ja i ve­se­li­ja. Iskre­no, ča­sno i po­šte­no slu­ži­la je dom Bo­ži­da­ra Dra­gi­ši­na pu­nih še­zde­set go­di­na. Hva­la ti, dra­ga mo­ja su­pru­go. Bog da ti da ona­ko ka­ko si za­slu­ži­la, a je­si do­sta do­bro, i da na­ša dje­ca ži­ve sa­mo u sre­ći, na­pret­ku i ve­se­lju – po­že­leo je Bo­ži­dar Da­ni­lo­vić.
Na­kon nje­go­vih ri­je­či, ko­je su odi­sa­le po­što­va­njem, lju­ba­vlju i za­hval­no­šću pre­ma Dra­gi­ci, ma­lo ko je ostao rav­no­du­šan. Su­ze ra­do­sni­ce oba­sja­le su li­ca nji­ho­ve dje­ce, se­dam kće­ri i dva si­na.
–Pri­je 60 go­di­na, sve je iz­gle­da­lo div­no. Bi­li smo mla­di i li­je­pi, ja­či i sreć­ni­ji, ma­da iskre­no mo­ram da ka­žem sret­ni smo i da­nas jer su nam dje­ca ži­va i zdra­va. Pro­šlo je tih 60 go­di­na, ne uvi­jek ta­ko sjaj­no i bez­bol­no, sve­ga je bi­lo, ali ni­kad se ni­smo ža­li­li ni­ko­me i, što bi re­kli sta­ri, va­zda nam je Bog po­ma­gao – re­kao je Da­ni­lo­vić.
On je do­dao da su se su­pru­ga i on do­sta kroz ži­vot mu­či­li, ali „ka­ko nam je Bog da­vao dje­cu re­dom, ta­ko nas je sva­ko di­je­te slu­ša­lo, po­ma­ga­lo, pa­zi­lo”.
–Da­nas se mo­že­mo po­hva­li­ti da od njih de­ve­to­ro ima­mo 45 unu­ča­di i pra­u­nu­ča­di, sve ži­vo i zdra­vo. Ra­du­je­mo se sva­kom nji­ho­vom do­la­sku. Vi­še od po­la njih je u Sr­bi­ji, ali mi ih uvi­jek če­ka­mo sa že­ljom i do­bro­do­šli­com – is­ta­kao je Bo­ži­dar.
Pi­ta­li smo ga šta bi na dan ka­da pro­sla­vlja šest de­ce­ni­ja za­jed­nič­kog ži­vo­ta sa svo­jom su­pru­gom po­ru­čio mla­di­ma.
–Mla­di da­nas kao da se pla­še da se mla­di ože­ne i uda­ju. Ja sam se ože­nio sa ne­pu­nih 16 go­di­na, a mo­ja Dra­gi­ca ni­je ima­la još ni pet­na­est. Sa­ču­va­li smo brak do da­na­šnjeg da­na, a ako Bog da, mo­žda će­te pi­sa­ti i o pro­sla­vi 70 go­di­na na­šeg bra­ka – re­kao je Bo­ži­dar. On je po­ru­čio mla­di­ma da tre­ba da za­vr­še ško­lu, a na­ro­či­to da slu­ša­ju ro­di­te­lje jer, ka­ko ka­že, ne­ma ro­di­te­lja ko­ji će na ne­što lo­še upu­ti­ti svo­je di­je­te.
–A ka­da za­vr­še ško­lu da se od­mah že­ne i uda­ju, da od­mah pra­ve za­jed­nič­ki dom, da svi­ju za­jed­nič­ko gni­je­zdo i da im Bog da sre­ću, ve­se­lje i na­pre­dak. Te­ško je ubi­je­di­ti mla­de u to, ali ja bih ih za­mo­lio da to pri­hva­te od sr­ca i ja im ga­ran­tu­jem svo­jom sta­rom gla­vom da se ne­će po­ka­ja­ti – po­ru­čio je Bo­ži­dar Da­ni­lo­vić mla­di­ma, uz na­po­me­nu da je taj­na du­go­vječ­nog bra­ka u po­što­va­nju, ra­zu­mi­je­va­nju i bez­u­slov­noj lju­ba­vi.
Na kra­ju je po­že­lio da se za de­set go­di­na po­no­vo svi oku­pe u Đu­đe­vi­ni 28. ma­ja i da za­jed­no, „ako Bog da sa još broj­ni­jim po­tom­stvom”, pro­sla­ve 70 go­di­na bra­ka.
Dra­gi­ca ka­že da su bi­la dru­ga vre­me­na ka­da se ona uda­la za Bo­ži­da­ra.
–Ne­ma tu ne­ke po­seb­ne taj­ne za du­go­vječ­ni brak. Jed­no­stav­no ne tre­ba se od­mah lju­ti­ti, me­đu­sob­no ra­zu­mi­je­va­nje odr­ža­va ku­ću. Mla­de že­ne da­nas se br­zo na­lju­te. Ni­je to do­bro za po­ro­di­cu. Zbog dje­ce va­lja ne­kad i pre­ću­ta­ti, sve se to sre­di, a raz­bi­je­ni kr­čag se ne sa­sta­vi – is­ta­kla je Dra­gi­ca.
Ona je na­gla­si­la da ne­ma ve­će sre­će ne­go ka­da vi­di svo­ju dje­cu na oku­pu zdra­vu i sret­nu.
_ To je naj­ve­će bo­gat­stvo ko­je imam i ko­je ni­ka­da i ni za šta na ovom svje­tu ne bih pro­mi­je­ni­la – po­ru­či­la je Dra­gi­ca Da­ni­lo­vić.J.Šće­pa­no­vić


Ku­mo­va če­stit­ka

U čast svo­jih ku­mo­va zdra­vi­cu je odr­žao Bran­ko Ba­to Kr­go­vić.
–Po­di­žem zdra­vi­cu i čast mi je da mo­jim ku­mo­vi­ma če­sti­tam še­zde­set go­di­na bra­ka. Ži­vje­li su sret­no i evo da­nas ima­ju broj­nu po­ro­di­cu na oku­pu. Dva si­na i sna­he, ze­to­vi i se­dam kće­ri. Svi jed­nom du­šom di­šu i ta­ko se po­ro­dič­na lju­bav mje­ri – re­kao je Kr­go­vić i po­že­lio ku­mo­vi­ma da po­ži­ve još du­go i da ih pra­te zdra­vlje i sre­ća.


Za­hval­nost dje­ce

U ime de­ve­to­ro dje­ce, ocu Bo­ži­da­ru i maj­ci Dra­gi­ci, na sve­mu što su im pru­ži­li, na ne­se­bič­noj lju­ba­vi, sna­zi i is­traj­no­sti, za­hva­li­la je nji­ho­va tre­ća po re­du kćer­ka Ran­ka. Ona je pro­či­ta­la sti­ho­ve ko­je su im po­sve­ti­la nji­ho­va dje­ca.
–Dra­gi na­ši ro­di­te­lji, bi­li ste ta­ko mla­di ka­da ste se uhva­ti­li za ru­ke, a ni slu­ti­li ni­ste kroz ka­kve će­te pro­ći mu­ke. Da va­ša lju­bav ni­je bi­la to­li­ko ja­ka, ne bi­ste iz­ve­li na put de­ve­to­ro đa­ka. To da­nas, na­ža­lost, ne­ma­ju mno­go ško­le, a i ma­lo je onih ko­ji se to­li­ko vo­le. Ne­kom je 60 da­na sa ne­kim mno­go bi­ti, a vas dvo­je će­te da­nas 60 go­di­na pro­sla­vi­ti. Ta­kvih bra­ko­va da­nas ri­jet­ko ima i za­to ste po­nos i dje­ci i svi­ma. Svi su vam ži­vi, Bo­gu hva­la, na­ša je maj­ka dje­cu ra­đa­la, mu­či­la se, kao i ti, ta­ta, da ne po­ku­ca ni na či­ja vra­ta. Ne zna­mo šta bi­smo po­že­lje­li dru­go sa­mo da nam ži­vi­te još du­go i du­go –po­ru­či­la je Ran­ka ro­di­te­lji­ma u ime svo­je bra­će i se­sta­ra.
Ona ka­že da joj su­ze sa­me idu od sre­će ka­da vi­di ova­ko za­jed­no svo­je ro­di­te­lje na­kon ci­je­lih 60 go­di­na za­jed­nič­kog ži­vo­ta.
–Še­zde­set go­di­na za­jed­nič­kog ži­vo­ta, de­ve­to­ro dje­ce, 45 unu­ča­di i pra­u­nu­ča­di, a ni­jed­nom ne za­pla­ka­ti ni za jed­nim, to je ne­što fan­ta­stič­no i hva­la Bo­gu za to. Sva­ko ko ovo do­ži­vi tre­ba i ima za­što da se ve­se­li – ka­za­la je Ran­ka.