Po­zna­ti Uži­ča­nin Pre­drag Ga­go Ko­va­če­vić, osni­vač pr­ve pri­vat­ne te­le­vi­zi­je u Za­pad­noj Sr­bi­ji – TV5, autor se­ri­ja­la tek­sto­va o sta­rom Uži­cu i ve­li­kog bro­ja dru­gih vri­jed­nih ru­ko­pi­sa, ras­po­la­že je­din­stve­nom zbir­kom fo­to­gra­fi­ja Uži­ca iz vre­me­na Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ovih da­na u Isto­rij­skom ar­hi­vu u Uži­cu otvo­re­na je iz­lo­žba fo­to­gra­fi­ja „Uži­ce 1941 – 1945” iz pri­vat­ne zbir­ke Pre­dra­ga Ko­va­če­vi­ća. Autor iz­lo­žbe Želj­ko Mar­ko­vić, di­rek­tor Isto­rij­skog ar­hi­va, ka­že da su se u vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta u Uži­cu ob­re­le voj­ske ra­znih uni­for­mi i sa raz­li­či­tim raz­lo­zi­ma bo­rav­ka u ovom mje­stu, i da su ove fo­to­gra­fi­je naj­bo­lje do­ča­ra­le taj cr­no-bi­je­li svet, rat i ra­za­ra­nja, ali i sva­ko­dnev­ni ži­vot u ra­tom za­hva­će­nom Uži­cu.
Ono što je po­seb­no zna­čaj­no, sva­ka od iz­lo­že­nih fo­to­gra­fi­ja sa­dr­ži po­dat­ke ko je autor, ka­da je sni­mlje­na, i ko se na njoj na­la­zi. Uz 13 por­tre­ta nje­mač­kih voj­ni­ka i ofi­ci­ra je sle­de­ći tekst: „Jed­nog da­na 1941. go­di­ne sto­jim pred svo­jom ber­ber­ni­com u be­lom man­ti­lu. Ne­ma sve­ta. Kad od­jed­nom je­dan ma­li par­ti­zan od 15 go­di­na spro­vo­di 10 za­ro­blje­nih Ne­ma­ca – voj­ni­ka. Ja ovom par­ti­za­nu ka­žem: 'Je li ho­ćeš da ih pu­stiš da ih ča­stim u ka­fa­ni?' On ka­že: 'Ho­ću'. Ja ula­zim u ka­fa­nu, za mnom par­ti­zan, a Nem­ci za njim. Že­na mo­ga dru­ga, ka­fe­dži­je, se upla­ši­la. Ja na­ru­čim da svi­ma do­ne­se po ra­ki­ju. Ona im na­to­či­la, pa no­si na tac­ni. Nem­ci se zbu­ni­li. Je­dan od njih pri­la­zi me­ni pred­sta­vlja­ju­ći se da je ber­be­rin, pi­ta­ju­ći ho­ću li do­zvo­li­ti da se ti za­ro­blje­ni Nem­ci oši­ša­ju i ob­ri­ju. Osim to­ga, re­kao mi je da ima vla­sti­tu rad­nju u Ber­li­nu i da će mi se re­van­ši­ra­ti na taj na­čin što će mi po­sla­ti ala­ta. Ja sa­mo go­vo­rim na to nje­go­vo iz­la­ga­nje 'gut', ѓut'. U tom mo­men­tu, po­što sam imao po­la dža­ka du­va­na 'Ba­ji­no­vac', da­jem im svi­ma po jed­nu ša­ku du­va­na u no­vi­ni jer ni­sam imao pa­pi­ra za ci­ga­re”.
Ovu gru­pu za­ro­blje­nih, a za­tim ured­no obri­ja­nih i oši­ša­nih nje­mač­kih voj­ni­ka, fo­to­gra­fi­sao je ču­ve­ni Uži­ča­nin Ili­ja La­zić u svo­joj fo­to­graf­skoj rad­nji „Vu­ko­sa­va”. Pre­drag Ko­va­če­vić za „Dan” pri­ča ka­ko su se ove i mno­ge dru­ge fo­to­gra­fi­je iz tog vre­me­na na­šle u nje­go­voj zbir­ci.
– Kao di­je­te sam čuo u po­ro­di­ci mno­go pri­ča iz sta­rog pred­rat­nog Uži­ca, i to je u me­ni iza­zva­lo sna­žnu vr­stu ra­do­zna­lo­sti pre­ma pro­šlo­sti rod­nog gra­da. Bio sam že­ljan pri­ča, i sve me je in­te­re­so­va­lo, sva­ka užič­ka ku­ća i ko je tu ži­vio. Ra­no sam shva­tio, imao sam 16 go­di­na, ka­ko da na­ve­dem sta­re Uži­ča­ne da mi is­pri­ča­ju po­ne­što iz pro­šlo­sti gra­da. Pr­vo bih od njih tra­žio sta­re fo­to­gra­fi­je, a za­tim ih po­ka­zi­vao pri­ja­te­lji­ma mo­je po­ro­di­ce, kom­ši­ja­ma, sta­rim Uži­ča­ni­ma, za­pi­su­ju­ći naj­za­ni­mlji­vi­je de­ta­lje. Moj otac Vlaj­ko se ba­vio fo­to­gra­fi­jom, a pr­va iz­lo­žba umjet­nič­ke fo­to­gra­fi­je u Uži­cu, 1958. go­di­ne, bi­la je nje­go­va. Do­sta mi je po­mo­gao pre­sni­ma­va­ju­ći i re­tu­ši­ra­ju­ći fo­to­gra­fi­je ko­je sam do­bi­jao na po­slu­gu. On se ve­o­ma ra­no, sa 16 go­di­na, kao uče­nik ču­ve­nog Ili­je La­zi­ća, po­čeo ba­vi­ti fo­to­gra­fi­jom. Do­sta fil­mo­va i fo­to­gra­fi­ja u mom Ate­ljeu 5, u ko­me se ba­vim is­tra­ži­va­njem mu­zič­ke pro­šlo­sti, osta­lo je od oca – pri­ča on.
Pre­drag Ko­va­če­vić je 1994. go­di­ne otvo­rio pr­vu pri­vat­nu TV5 u Uži­cu. Na­gla­ša­va­ju­ći da mu je ona po­mo­gla, kao naj­u­ti­caj­ni­ji me­dij užič­kog kra­ja, da po­pu­nja­va ko­lek­ci­ju i is­tra­žu­je pro­šlost Uži­ca i oko­li­ne, do­da­je: Da­nas imam vi­še od 20.000 fo­to­gra­fi­ja, do­sta ih je na sta­kle­nim plo­ča­ma, na fil­mo­vi­ma i u di­gi­tal­noj elek­tro­ni­ci, a mo­ji za­pi­si o Uži­cu pre­šli su broj­ku od 10.000 ku­ca­nih stra­ni­ca.
– Moj put je bio sli­čan oče­vom po upor­no­sti, ba­vlje­nju fo­to­gra­fi­jom i ra­dom na op­šte­ko­ri­snim stva­ri­ma za Uži­ce i Uži­ča­ne. On je bio ma­gi­star fi­zič­kog vas­pi­ta­nja, a ja mu­zič­ki ured­nik i di-džej u užič­kom Omla­din­skom klu­bu. Otac je sa svo­jim uče­ni­ci­ma na­pra­vio sta­di­on za ma­le spor­to­ve na Do­va­r­ju, a ja otvo­rio pr­vu užič­ku TV ko­ja je, iako pri­vat­na, bi­la de­kla­ri­sa­na kao „Užič­ka grad­ska te­le­vi­zi­ja”. E sa­da, kao pen­zi­o­ner na­pra­vio sam taj Ate­lje 5 ko­ji se ba­vi is­tra­ži­va­njem užič­ke pro­šlo­sti, i gdje se ba­vim i no­vi­nar­stvom i pi­šem za raz­ne no­vi­ne i ča­so­pi­se kao ko­lum­ni­sta i hro­ni­čar. Na­ža­lost, otac Vlaj­ko ni­je do­ži­vio pen­zi­ju. Umro je u 66. go­di­ni kao pro­fe­sor fi­skul­tu­re na užič­koj Pe­da­go­škoj aka­de­mi­ji – ka­že Pre­drag Ko­va­če­vić.
Ovaj sve­stra­ni Uži­ča­nin, mak­si­mal­no po­sve­ćen svom rod­nom gra­du, ču­va ori­gi­nal­ne fo­to­gra­fi­je bor­bi čet­ni­ka Fi­li­pa Aj­da­či­ća pro­tiv Če­tvr­tog do­bro­vo­ljač­kog pu­ka Hen­ri­ka La­ut­ne­ra („ljo­ti­ćev­ci”) i Nje­ma­ca u se­lu Se­ča Re­ka kod Ko­sje­ri­ća, kao i fo­to­gra­fi­je sa po­gre­ba po­gi­nu­log La­ut­ne­ra, u stva­ri po­kr­šte­nog Mi­lo­ša Voj­no­vi­ća, i nje­go­vih stra­da­lih sa­bo­ra­ca. U Isto­rij­skom ar­hi­vu su iz­lo­že­ne i fo­to­gra­fi­je raz­ru­še­nog Uži­ca i svih mo­sto­va na ri­je­ci Đe­ti­nji ko­je su Njem­ci ru­ši­li pri­li­kom po­vla­če­nja, kao i par­ti­zan­skih je­di­ni­ca ko­je, u de­cem­bru 1944. go­di­ne, mar­ši­ra­ju oslo­bo­đe­nim Uži­cem.
Vlaj­ko Ko­va­če­vić, le­gen­dar­ni užič­ki pro­fe­sor fi­skul­tu­re, bio je jed­na od naj­i­stak­nu­ti­jih lič­no­sti po­sli­je­rat­nog Uži­ca. To je, sva­ka­ko, stvo­ri­lo oba­ve­zu, ali i že­lju, da i Pre­drag na­sta­vi nje­go­vim pu­tem. O pi­sa­nom ma­te­ri­ja­lu ve­za­nom za na­sta­nak i raz­voj Uži­ca i ši­re, o felj­to­ni­ma na tu te­mu ko­ji su, svo­je­vre­me­no, iza­zva­li ve­li­ko in­te­re­so­va­nje Uži­ča­na, o upor­noj bor­bi za ljep­še i bo­lje Uži­ce Pre­drag Ko­va­če­vić na kra­ju ka­že:
– Do svo­je pe­de­se­te sam ob­i­šao do­sta, mi­slim na Evro­pu, a sa­da sam se po­sve­tio svom svi­je­tu i svom gra­du. Obič­no ka­žem da je moj svi­jet Uži­ce i Zla­ti­bor, i u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je to je za­i­sta ta­ko. Ni­je­sam, re­ci­mo, bio u Be­o­gra­du u po­sled­njih se­dam go­di­na, i ne osje­ćam po­tre­bu. Uz svoj svi­jet, to jest svoj grad i ovaj kraj, imam stva­ra­lač­ki mir sa ko­jim mo­gu da za­do­volj­nim svo­ju po­ve­li­ku ra­do­zna­lost. Tru­dim se da prav­da po­bi­je­di i da bu­dem od ko­ri­sti. Do­sad sam na­pi­sao vi­še od 20 ru­ko­pi­sa za raz­ne knji­ge iz sfe­re mo­jih in­te­re­so­va­nja, i ob­ja­vio sam jed­nu mo­ju knji­gu. Ima u mo­jim ru­ko­pi­si­ma ro­ma­na, pri­po­vje­da­ka, ese­ja, krat­kih mi­sli, pa čak i pje­snič­kih pok­ša­ja. Tu su i felj­to­ni „Uži­ce i Uži­ča­ni u 19. vi­je­ku”, „Uži­ce i Uži­ča­ni u Dru­gom svjet­skom ra­tu”, „Užič­ke še­zde­se­te”, „Užič­ke se­dam­de­se­te”, „Užič­ki fud­bal”, „Ur­ba­na ge­ri­la” (Isto­ri­jat užič­ke po­pu­lar­ne mu­zi­ke), pa neo­bja­vlje­ni ru­ko­pi­si „Tri­lo­gi­ja o Isu­su Hri­stu”, i zbir­ke ese­ja, uti­sa­ka to­kom pro­u­ča­va­nja isto­ri­je, fi­lo­zo­fi­je i psi­ho­lo­gi­je, ko­je pi­šem sva­ko­dnev­no. Mo­je Uži­ča­ne jav­no po­dr­ža­vam u svim do­brim ide­ja­ma, ali i gr­dim lo­še. Pri­hva­tio sam još pri­je če­ti­ri go­di­ne dru­štve­ne mre­že, i kre­i­rao svo­je pro­fi­le pre­ma lič­nim po­tre­ba­ma. Na Fej­sbu­ku imam stal­nu iz­lo­žbu ve­li­kog bro­ja fo­to­gra­fi­ja i tek­sto­va ko­je do­pu­nju­jem: „Uži­ce ko­ga vi­še ne­ma”, „Užič­ke pe­de­se­te” i „Užič­ke še­zde­se­te”. I sve je ve­o­ma po­sje­će­no i po­dr­ža­va­no od ne­ko­li­ko hi­lja­da lju­di. Moj pro­fil je ne­ka vr­sta užič­kog me­di­ja na ko­me oba­vje­šta­vam, hva­lim i gr­dim, mu­dru­jem i fi­lo­zo­fi­ram, za­to što užič­ki kraj ne­ma svo­ju dnev­nu no­vi­nu. Eto – ka­že na kra­ju Pre­drag Ko­va­če­vić – za­ba­vljam se že­sto­ko. Pen­zi­o­ner­ski.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić