Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić


Pri­je ne­ki dan po­zvao me To­dor na ka­fu u naš omi­lje­ni ka­fić. Pri­hva­tio sam. Dok hi­tam pre­ma od­re­di­štu raz­mi­šljam. To­dor, ili To­šo je moj drug iz jed­nog su­sjed­nog se­la. Po­zna­jem do­bro tu fa­mi­li­ju. Đed mu je bio po­re­đar, slu­žio je pri­je dru­gog ra­ta kod se­o­skih ga­zda, ču­vao sto­ku i ra­dio te­ške se­ljač­ke po­slo­ve. Otac mu je po­sli­je ra­ta ra­dio po gra­đe­vi­na i hra­nio po­ro­di­cu. To­dor ni­je htio da uči, mi­slim da je za­vr­šio sa­mo osmo­ljet­ku. Ona­ko vi­spren, se­ljač­ki bi­star i od­va­žan ipak se sna­šao. Ba­vi se ne­kom tr­go­vi­nom, za­po­slio je čak dvo­je-tro­je fa­kul­tet­ski obra­zo­va­nih lju­di ko­ji ra­de za bi­jed­nu pla­tu. I ne­ka su, ta­ko im i tre­ba kad su to do­zvo­li­li. Ula­zim u ka­fić, a To­šo već sti­gao. Po­sli­je jed­no po­la sa­ta ća­ska­nja, To­šo kao da ne­će po­sta­vlja pi­ta­nje ci­ti­ram „ Iko, što je to TRAN­ZI­CI­JA“, vje­ro­vat­no že­le­ći da ču­je mo­je mi­šlje­nje. A ja na­sto­je­ći da se pri­ka­žem u što bo­ljem iz­da­nju poč­nem da ob­ja­šnja­vam, da je to pro­mje­na jed­nog si­ste­ma u dru­gi, pro­mje­na ka­pi­tal - od­no­sa, pro­mje­na si­ste­ma vri­jed­no­sti i poč­nem da ci­ti­ram Mark­sa i En­gel­sa. E, tu mi pu­če po­gi­bi­ja, To­šo upa­de u ri­ječ i na­sta­vi, ci­ti­ram, „Iko, da te mo­lim, osta­vi to­ga Mark­sa i to­ga En­gle­za, ne­go da ti ja ob­ja­snim na se­ljač­ki na­čin i po­če pri­ču. U mom se­lu, po­če To­šo, ži­vio je ne­ki MAR­TIN KR­PAN sa svo­jom fa­mi­li­jom. Te­ško je ži­vio ra­de­ći dan-noć da bi po­di­gao đe­cu ko­ja su već sta­sa­va­la. Mi­slim u se­bi, ni­je to valj­da onaj MAR­TIN KR­PAN iz one po­zna­te pri­po­vi­jet­ke a ne smi­jem da pi­tam da ne obr­šim kao sa Mark­som, i na kra­ju šta će mi to, on vje­ro­vat­no ni­je ni­ka­da pro­či­tao tu pri­po­vi­jet­ku, a i što će mu.To­šo na­sta­vi pri­ču za MAR­TI­NA. Od imo­vi­ne imao je ne­ko­li­ko ra­la po­sne ze­mlje, a za ob­ra­du ze­mlje kao i za pre­voz ko­ri­stio je ko­bi­lji­cu, ko­ja je vu­kla dr­ve­na ko­la. Sa ko­bi­lji­com je išao na ba­šti­nu, u va­roš na pa­zar, a po­ne­kad i na ža­lost i na ra­dost. Đe­ca išla u ško­lu, ne­ko za­vr­šio vi­še a ne­ko ma­nje, i ta­ko je vri­je­me pro­la­zi­lo. A od­jed­nom na­sta ne­ko čud­no vri­je­me, za­ra­ti se, na­rod ode na front a ta­mo ne­ko kr­va­ri a ne­ko šver­cu­je. U na­šem mje­stu, od­jed­nom na­sta bez­vla­šće, sve ti do­zvo­lje­no i da kra­deš i da ubi­jaš i da šver­cu­ješ, sa­mo ako ne­ćeš, i ako ti ga ne ba­sta. Šver­cu­je na­rod, šver­cu­je dr­ža­va, ne zna se ko vi­še. Pre­vo­ze go­ri­vo bar­ka­ma, na­to­če­no u bu­rad. Uklju­čih se i ja, na­sta­vi To­šo i pra­vo da ti ka­žem, ma­lo se oko­pir­kah, da ne bu­dem vi­še obič­ni go­ljo. Raz­mi­šljam,to je bi­la na­ša pr­vo­bit­na aku­mu­la­ci­ja ka­pi­ta­la, ali ne smi­jem To­šu to da sa­op­štim, tek bih on­da na­gra­bu­sio, pro­šao bih gr­đe ne­go sa En­gle­zom, bri­ga To­ša šta je to pr­vo­bit­na aku­mu­la­ci­ja ka­pi­ta­la, va­žno je bi­lo pre­ba­ci­ti što vi­še bu­ra­di go­ri­va. A šta bi sa KR­PA­NOM i nje­go­vom fa­mi­li­jom? Šta bi, moj Iko, na­sta­vi To­šo, uklju­či­še se u šverc, dan-noć. Po­če­še i dru­gi da ra­de za njih i da vi­diš, ni­ko­še vi­le sta­no­vi na pri­mor­ju, a tek ka­mi­o­ni i dži­po­vi, da ne vje­ru­ješ. Pro­la­ze i ju­re po­red te­be, ko si ti za njih, ni­ko i ni­šta. Ne­ka to, no ih i vlast pri­hva­ti kao sna­žne no­si­o­ce tran­zi­ci­je i de­mo­kra­ti­je. Oni što su do ta­da ne­što zna­li osta­še u za­peć­ku, vlast ob­ja­šnja­va - ni­je­su se sna­šli. A šta bi sa ko­bi­lji­com, upi­tah To­ša. Pre­svi­sla je od ža­lo­sti, i kao sim­bo­li­ka, sa­hra­nje­na je na oba­li je­ze­ra. A na gro­bu po­bi­je­na mot­ka sa nat­pi­som ,,BI­LA SI PR­VA ŽR­TVA TRAN­ZI­CI­JE“. Tu To­šo za­sta­de, ka­nu mu su­za iz oka, mi­slim žao mu ko­bi­lji­ce, pa od­mah na­sta­vi. U isto vri­je­me u se­lu je ži­vio je­dan bo­gat do­ma­ćin, po ime­nu RE­LjA. Imao je po­sjed od pre­ko sto­ti­nu ra­la ze­mlje. Pu­ne obo­re sto­ke, pu­ne am­ba­re ku­ku­ru­za i pše­ni­ce. Mno­go­čla­na vri­jed­na fa­mi­li­ja ra­di­la je dan i noć sa­mo da odr­ži bo­gat­stvo i sve sa­mo po­šte­nim ra­dom. Ni­su ni­kad po­mi­šlja­li na šverc a za to se ni­je ni zna­lo. Re­lja je go­di­na­ma za­po­šlja­vao nad­ni­ča­re i po­šte­no ih je pla­ćao. No, ka­ko na­stu­pi ono bez­vla­šće i šverc, do­ma­ći­ni za­ba­ta­li­še ima­nja. Re­lja je du­go odo­li­je­vao a na kra­ju se i on po­mi­ri s ta­kvom sud­bi­nom. Obo­ri sa sto­kom i am­ba­ri sa ži­tom se is­pra­zni­še a če­ljad, kud ko­ji, da ne vje­ru­ješ. Dok slu­šam ovo pri­ču od­mah aso­ci­ja­ci­ja na Ko­či­ća i nje­go­vu pri­po­vi­jet­ku ,,Kroz me­ća­vu“. I ta­mo je glav­ni ju­nak sta­ri Re­lja Kne­že­vić, ko­jeg je iz­gle­da bi­la za­de­si­la ista sud­bi­na kao ovog na­šeg Re­lju. Raz­li­ka je bi­la je­di­no u to­me što je Ko­či­ćev ju­nak ostao bez sto­ke usljed ra­znih bo­le­šti­na a naš Re­lja, zna se. Od­jed­nom To­šo za­sta­de i du­bo­ko uz­dah­nu. Pi­tam ga, šta bi sa Re­ljom i nje­go­vim bo­gat­stvom? Šta bi, na­sta­vi To­šo, Re­lja je ubr­zo umro, osta­la broj­na fa­mi­li­ja, na­sta­še te­ški da­ni. I opet To­šo za­sta­de, a ja zna­ti­že­ljan, ka­žem mu da pri­ča da­lje. To­dor me po­gle­da i kao da ne­će, sa­op­šti: ,,Ovo Iko ne­ćeš vje­ro­va­ti, Re­ljin unuk se za­po­slio kod Kr­pa­no­vih“ i za­vr­ši svo­ju pri­ču. Du­go je ću­tao i zu­rio ne­gdje kroz pro­zor a ja sa­mo pro­ko­men­ta­ri­sao, ipak je bo­lje što je ga­zda Re­lja umro ne­go da do­ži­vi ova­kvo po­ni­že­nje.