Pi­še: Sla­vi­ca Bu­la­jić


Sta­ra na­rod­na iz­re­ka ka­že: „ Na­da zad­nja umi­re“. Da, la­ko je re­ći ne­što ta­ko, ako ima uslo­va da na­da i vje­ra op­sta­nu i ako po­sto­ji po­vod za op­ti­mi­zam. A šta ako je sve u de­struk­tiv­nom sta­nju? Šta ako su op­ti­mi­zam i vje­ra u bo­lje sju­tra to­li­ko bli­je­di i ne­pri­mi­jet­ni, u ni­šta­vi­lu ko­je nas okru­žu­je? On­da nam je­di­no pre­o­sta­je da se i sa­mi uto­pi­mo u te bo­je tmur­ne sva­ko­dnev­ni­ce, u dru­štvu ko­je je uni­šte­no i ra­zo­re­no oruž­jem ne­mo­ral­nih i ne­ča­snih vri­jed­no­sti. Da­nas smo svje­do­ci to­ga, da ako že­liš da bu­deš „ ne­ko i ne­što“ , u dru­štvu, dr­ža­vi, gra­du, mo­raš da po­seg­neš za naj­ja­čim oru­đem, ko­je ne mo­ra uvi­jek bi­ti do­zvo­lje­no. Cilj ne bi­ra sred­stva. Sve je u igri. Va­žno je sa­mo, po­sje­do­va­ti naj­ja­če i do­bit­ne kar­te, od­no­sno vjer­ne pi­ju­ne. Igra bez gra­ni­ca, u ko­joj po­bje­đu­je onaj, ko­ji ne­ča­sno igra. Jed­no­stav­no su nam na­met­nu­ta ta­kva pra­vi­la i pu­to­ka­zi. Oni se kao za­ra­zna bo­lest ši­re kroz dru­štva, a na­rod, po­go­to­vu omla­di­na, ih kao sun­đer upi­ja. Po­sta­je­mo upi­ja­ju­ći umo­vi. Ali umo­vi ko­ji re­gi­stru­ju sa­mo in­for­ma­ci­je i či­nje­ni­ce ko­je do­pri­no­se uni­šte­nju ljud­ske vr­ste. Do­šlo je ta­kvo vri­je­me, da ako si iole mo­ra­lan, po­šten, kul­tu­ran, ne vri­je­diš. Ne pra­tiš igru, ni­je­si do­bro pro­či­tao uput­stva. Tre­ba da slu­šaš gla­ve­ši­ne u svo­joj dr­ža­vi, da kon­sta­tu­ješ me­di­je, jed­no­stav­no da se uto­piš u ma­su. Ne smi­ješ da mi­sliš, da iz­no­siš svoj stav, jer to ni­je tvo­je pra­vo. Sa­mo tre­ba da slu­šaš, ne i da go­vo­riš. Slo­bo­da je ogra­ni­če­na.
Vi­še ni­je osnov­no ljud­sko pra­vo. Ti si sa­mo je­dan od pi­ju­na na ogrom­noj ša­hov­skoj ta­bli, ko­je po­kre­ću „glav­ni lju­di“. A upra­vo oni, „ gla­ve­ši­ne“, su do­ve­li do to­ga da se čo­vjek iz­gu­bi u svi­je­tu ko­ji je upra­vo zbog nje­ga stvo­ren. Oni su na­met­nu­li ta­kva na­če­la, da se po­no­siš ako si kri­mi­na­lac, lo­pov, pro­sti­tut­ka, ako si sve ono če­ga bi se u nor­mal­nim ži­vot­nim uslo­vi­ma, čo­vjek s ra­zu­mom tre­bao sti­dje­ti. Svo­jom se­bič­no­šću i am­bi­ci­jom, čo­vjek je čo­vje­ka do­veo do ivi­ce pro­pa­sti. Do sa­mog dna. Ako po­ku­šaš da se iz­bo­riš i usta­neš, oni te opet od­gur­nu do sa­me ivi­ce. Ti si ma­li i tre­ba da po­stu­paš ka­ko oni že­le. Ne­ma mje­sta za ra­zum i pro­mi­šlja­nje, po­go­to­vu za bor­bu. Ali, i po­red op­šteg ne­do­stat­ka na­de i vje­re u bo­lje sju­tra, tre­ba se bo­ri­ti za po­vra­tak dru­štva i dr­ža­ve u ko­joj čo­vjek za­slu­žu­je da ži­vi kao čo­vjek.