„Po­li­ti­ka je po­sta­la to­li­ko sku­pa da je po­treb­no mno­go pa­ra i da se na iz­bo­ri­ma iz­gu­bi”, ri­je­či su jed­nog in­saj­de­ra ame­rič­ke sce­ne ko­ja je ovih da­na za­o­ku­plje­na ka­ko bor­bom pre­ten­de­na­ta za no­vog sta­na­ra Bi­je­le ku­će, ta­ko i stal­no de­žur­nom iz­bor­nom te­mom: ko­li­ko je nji­ho­va de­mo­kra­ti­ja - ko­rum­pi­ra­na.
To je uvjer­lji­vo po­ka­za­la pro­šlo­ne­djelj­na de­ba­ta iz­me­đu dva pre­o­sta­la kan­di­da­ta za pred­sjed­nič­ku no­mi­na­ci­ju De­mo­krat­ske par­ti­je, ko­ja se sma­tra ”li­je­vom” op­ci­jom ame­rič­ke po­li­ti­ke. Hi­la­ri Klin­ton i Ber­ni San­ders su, u de­ba­ti ”je­dan na je­dan”, na­i­me i for­mal­no po­tvr­di­li ono što je odav­no već oči­gled­no: da je ula­zni­ca za po­li­tič­ku are­nu ove go­di­ne ve­ća ne­go u svim pret­hod­nim iz­bor­nim ci­klu­si­ma.
Klin­to­no­va, ko­ja je fa­vo­rit iz­bor­ne tr­ke po­sta­la i pri­je ne­go što je tr­ka po­če­la, do­bi­la je pri­je ne­ki dan po­dr­šku ured­ni­štva ”Nju­jork taj­msa” kao je­dan od ”naj­kva­li­fi­ko­va­ni­jih pred­sjed­nič­kih kan­di­da­ta u no­vi­joj isto­ri­ji”. Njen ore­ol ve­li­kog fa­vo­ri­ta je me­đu­tim ne­što iz­bli­je­dio po­sle pr­vog iz­ja­šnja­va­nja par­tij­ske ba­ze pro­šlog po­ne­djelj­ka u dr­ža­vi Ajo­va, a tr­ka sa San­der­som je još ne­iz­vje­sni­ja uoči gla­sa­nja u uto­rak u Nju Hemp­ši­ru.
Biv­ša pr­va da­ma, biv­ša se­na­tor­ka i če­ti­ri go­di­ne Oba­mi­na še­fi­ca di­plo­ma­ti­je i da­lje je ve­li­ki fa­vo­rit, ali u oči­gled­noj de­fan­zi­vi pred iza­zo­vom sa­mo­zva­nog ”so­ci­ja­li­ste” San­der­sa ko­ji, kao i Oba­ma pri­je osam go­di­na, bi­ra­či­ma po­ru­ču­ju da je vri­je­me ne za ko­zme­tič­ke po­prav­ke si­ste­ma, ne­go za nje­gov kom­ple­tan re­mont. Ne li­bi se pri­tom da za to upo­tri­je­bi i ri­ječ ”re­vo­lu­ci­ja”.
Klin­to­no­va, ne­sum­nji­va mi­lje­ni­ca esta­bli­šmen­ta par­ti­je – nje­nu kan­di­da­tu­ru u ovom mo­men­tu po­dr­ža­va 12 gu­ver­ne­ra, 39 se­na­to­ra i 151 kon­gre­smen iz Pred­stav­nič­kog do­ma – ima, na­i­me, ve­li­ki pro­blem: ka­ko da pro­sječ­nog bi­ra­ča uvje­ri da je na nje­go­voj stra­ni, dok isto­vre­me­no uzi­ma ve­li­ke pa­re od u jav­no­sti naj­o­mra­že­ni­jeg seg­men­ta ame­rič­ke eko­no­mi­je: ban­ka­ra i me­na­dže­ra spe­ku­la­tiv­nih fon­do­va iz cen­tra fi­nan­sij­ske in­du­stri­je, Vol­stri­ta.
Odan­de je do­sad di­rekt­no za nje­nu kam­pa­nju pri­lo­že­no 21,4 mi­li­o­na do­la­ra, a in­di­rekt­no, pre­ko spe­ci­jal­nih ”po­li­tič­kih ak­ci­o­nih ko­mi­te­ta” ko­ji je po­dr­ža­va­ju, mno­go vi­še. Sve u sve­mu, za svo­ju kan­di­da­tu­ru Klin­to­no­va je do­sad sa­ku­pi­la oko 158 mi­li­o­na, pre­ma 75 mi­li­o­na ko­li­ko je do­ni­ra­no kam­pa­nji San­der­sa.
Kao jed­na od naj­po­zna­ti­jih po­li­tič­kih po­ro­di­ca Ame­ri­ke, brač­ni par Bil i Hi­la­ri Klin­ton pri­pa­da i klu­bu je­dan od­sto naj­bo­ga­ti­jih Ame­ri­ka­na­ca. Kad su se, po­sle osam go­di­na bo­rav­ka, ise­li­li iz Bi­je­le ku­će, tvr­di­li su da su ”švorc”, da bi u go­di­na­ma ko­je su usli­je­di­le zgr­nu­li oko 250 mi­li­o­na do­la­ra. I to te­škim ra­dom: dr­že­ći go­vo­re pred oda­bra­nom do­ma­ćom i stra­nom pu­bli­kom.
Sa­mo od jed­ne ban­kar­ske ku­će, ”Gold­man sak­sa”, Hi­la­ri Klin­ton je za tri go­vo­ra in­ka­si­ra­la 675.000 do­la­ra. Kad joj je­dan no­vi­nar ne­dav­no po­sta­vio pi­ta­nje ni­je li to pre­vi­še, ona je jed­no­stav­no od­go­vo­ri­la da su joj ”to­li­ko po­nu­di­li”.
Te­o­ret­sko pi­ta­nje da li bi pri­hva­ti­la ”25 do­la­ra i sen­dvič” osta­lo je bez od­go­vo­ra, ali je uti­sak da je ri­ječ o te­škom po­li­tič­kom pod­mi­ći­va­nju ostao. Ono što je vo­de­ća ku­ća Vol­stri­ta ”po­nu­di­la” u stva­ri je stan­dard­na ta­ri­fa Klin­to­no­vih, a to­li­ke pa­re si­gur­no se ne da­ju da bi ban­ka­ri iz nji­ho­vih usta ču­li ne­što što ni­su zna­li. Te pa­re su u stva­ri svo­je­vr­sna po­li­sa osi­gu­ra­nja da će, use­li li se po­no­vo u Bi­je­lu ku­ću, Klin­to­no­va bi­ti ”ko­o­pe­ra­tiv­na”.
Ko­rist od ovog od­no­sa ko­ji se nje­gu­je već mno­go go­di­na obo­stra­na je. Va­lja se, na­i­me, pod­sje­ti­ti da je po­hle­pa Vol­stri­ta 2008. iza­zva­la ve­li­ku svjet­sku kri­zu od ko­je se mno­gi dje­lo­vi svi­je­ta još ni­su opo­ra­vi­li – a da zbog to­ga ni­ko ni­je oti­šao u za­tvor. Šta­vi­še, po­sr­nu­lim ve­li­kim ban­ka­ma u po­moć je pri­te­kla dr­ža­va, jer su bi­le ”su­vi­še ve­li­ke da bi pa­le”.
San­ders je za­to za­i­grao na kar­tu ne­za­do­volj­stva ve­li­kog bro­ja bi­ra­ča ne to­li­ko tre­nut­nim sta­njem – ame­rič­ka eko­no­mi­ja je u ovom mo­men­tu naj­so­lid­ni­ja u dru­štvu raz­vi­je­nih ze­ma­lja, ne­za­po­sle­nost je na prak­tič­nom mi­ni­mu­mu od 4,9 od­sto – ko­li­ko si­ste­mom, ko­ji go­to­vo sav pro­fit raz­vo­ja sli­va na ra­ču­ne po­me­nu­tih je­dan od­sto me­na­džer­ske, fi­nan­sij­ske, a u slu­ča­ju po­ro­di­ce Klin­ton, i po­li­tič­ke eli­te.
Is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da tri če­tvr­ti­ne Ame­ri­ka­na­ca sma­tra da je nji­ho­va vla­da ko­rum­pi­ra­na, njih 85 od­sto je uvje­re­no da no­vac ima pre­ve­li­ki uti­caj na po­li­tič­ki si­stem. Oba­ma je 2008. uz­le­tio na obe­ća­nji­ma da će pro­mi­je­ni­ti si­stem, ali je re­zul­tat bio da je si­stem pro­mi­je­nio nje­ga.
Ame­ri­kan­ci su ne­sum­nji­vo gnjev­ni zbog to­ga što taj si­stem kon­tro­li­šu in­saj­de­ri ko­ji­ma moć do­no­si pa­re – ili pa­re moć. Otu­da po­pu­lar­nost iza­zi­va­ča tom si­ste­mu kao što je San­ders i ne­iz­vje­snost oko ”ne­iz­bje­žnog kan­di­da­ta” kao što je Klin­to­no­va. Iz­ne­na­đe­nja su za­to mo­gu­ća, ali ni­su baš iz­vje­sna.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke”)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić