Ko ka­že da su oni iz­daj­ni­ci, ma, šta vam je, lju­di? Je­ste li pri se­bi, za ime Bo­ga? Ne­moj da vam ja ka­žem da vi tu ne­što tu­pi­te, a ne oni. Ka­ko to mi­sli­te da su iz­da­li? I ko­ga, i šta su iz­da­li? Zbi­lja ovaj na­rod ne­ma ni­ma­lo mje­re. Pa sve i da je­su, i ako je­su, a ne ni­je­su. Ni­je­su ba­rem Mon­te­ne­gro, ni­je­su ni Ka­ra­dag, pa sve i ako je­su Cr­nu Go­ru. Ka­ko ne shva­ta­te da Cr­na Go­ra već po­o­dav­no ni­je u Cr­noj Go­ri? Ka­ko je on­da ne­ko mo­že iz­da­ti? I što ste on­da na­va­li­li sa svih stra­na, i iz ze­mlje i s ne­ba, i pre­ci i po­tom­ci – iz­daj­ni­ci pa iz­daj­ni­ci! Osta­vi­te če­sti­te lju­de na mi­ru. Ne lju­de, no ro­do­lju­be. Sja­ši­te vi­še s mr­tvih ži­vo­ta! Pa sve i da su ta­kvi, ne­ka ih nek ži­ve ona­kvi ka­kvi je­su. Ta­kvi se ro­di­li, ta­kve će ih i isto­ri­ja lju­lja­ti. Što se to te­be ti­če, po­bo­gu na­ro­de? Ne mi­sliš valj­da da im ne­što mo­žeš na­u­di­ti. Pa sve i da mo­žeš, nji­ma se iona­ko ne bi ni­šta po­zna­lo. A ne­ka i ne bi, alal im vje­ra ro­do­lju­bi­va. Ima­ju lju­di pe­tlju, ko­me to sad sme­ta, aman, lju­di?!
Zar vam sve tro­je (Pa­jo, Azra i Tu­po­nja) ni­je li­je­po i naj­i­skre­ni­je ob­ja­sni­lo (ja im vje­ru­jem, a vi ka­ko god oće­te) da oni ni­kad ne bi po­dr­ža­li Mi­la da im ni­je lju­te bri­ge za Cr­nu Go­ru. Što se ne­ko od vas ta­ko i to­li­ko ne za­bri­ne? Bi li ko od vas ta­ko ne­se­bič­no pod­re­dio lič­ni in­te­res i se­be to­li­ko uz­vi­še­nom ne­be­skom ci­lju? Ako ne bi­ste, što ma­kar nji­ma ne za­vi­di­te? Oni ni­je­su ža­li­li se­be, ni­ti se jed­nog tre­na dvo­u­mi­li, sa­mo da Cr­nu Go­ru ne pre­pu­ste slu­ča­ju. Jes’, pa da ih po­sli­je pi­ta­ju pre­ci što ne sa­ču­va­še Cr­nu Go­ru i ovu ša­ku Cr­no­go­ra­ca.
Ova­ko će oni, a ne ti, ne­zna­ve­ni na­ro­de, bi­ti ti zbog ko­jih će se „vi­le gra­bit’ kroz vje­ko­ve da im vi­jen­ce do­stoj­ne sa­ple­tu“. Ne, ne, ni­je­su oni htje­li da ri­zi­ku­ju i igra­ju se s Cr­nom Go­rom. I hva­la im, i gdje ču­li i ne ču­li. Bog ih čuo i vi­dio! Sva­ka nji­ma čast uz­vi­še­na. A šta je tre­ba­lo da ura­de? Da pre­pu­ste Cr­nu Go­ru nje­go­šev­sku, ne dao ja­ki Bog, ka­kvom ma­ni­tom Sr­bi­nu, pa da joj utre i trag i ko­ri­jen. Bo­že, ubra­ni i sa­ču­vaj, i od po­mi­sli a ka­mo­li da se de­si. Taj bi je istog ča­sa pre­se­lio u Sr­bi­ju.
A zar i Fi­ćo ni­je ne­dav­no za­ko­je­vi­te­zao što ni­je bi­lo NA­TO pak­ta osam­na­e­ste? Ne bi se de­si­lo što se de­si­lo, pa on­da on i Mi­lo mo­ra­li 2006. da je ju­nač­ki is­tr­žu iz tih kr­vo­loč­nih kan­dži oku­pa­tor­skih. A još da ni­je bi­lo onog „zlo­sreć­nog“ Ga­vri­la što če­tr­ne­ste uvu­če Cr­nu Go­ru u ve­li­ki rat i ude­si da se „na Ce­ti­nju kraj Or­lo­va kr­ša za­sta­va nje­mač­ka za­le­pr­ša“, mo­žda Cr­na Go­ra da­nas ne bi tr­ča­la i zi­je­va­la za NA­TO pak­tom, već bi uče­stvo­va­la u nje­go­vom stva­ra­nju. Za­mi­sli­te sa­mo to bla­go­sta­nje u pri­je­sto­ni­ci Be­ču…, za­mi­sli­te da su na­ši kra­lje­vi, voj­sko­vo­đe i di­vi­zi­ja­ri umje­li da raz­mi­šlja­ju „po­zi­tiv­no“ kao ju­na­ci na­še­ga do­ba, gdje bi nam kraj bio. Za­mi­sli­te sa­mo da su ovi na­ši da­na­šnji „bi­če­vi tir­ja­nah“ bi­li u Glav­nom šta­bu i Vr­hov­noj ko­man­di, ka­kva bi da­nas ma­pa Evro­pe bi­la?!
A vi se na njih ža­li­te i ova­ko ih bez­du­šno sa­le­tje­li, umje­sto da bu­de­te sreć­ni što ih ima­mo i što ova­ko zdu­šno i žr­tve­nič­ki bri­nu o na­ma i Cr­noj nam Go­ri. Stvar­no pre­tje­ru­je­te. I šta tu ima ne­ga­tiv­no kad svi na­la­zi po­ka­zu­ju da su po­zi­tiv­ni? Ka­ko da ne, vi mi­sli­te da su po­zi­tiv­ni na iz­da­ju. Je­su, vra­ga! Još vi ne zna­te šta je kod njih po­zi­tiv­no, a šta ne­ga­tiv­no. To je „po­ko­lje­nje za pje­smu stvo­re­no“, ja vam ka­žem. Vi mi­sli­te da voć­ka ko­ja se če­sto pre­sa­đu­je ne da­je ro­da. Grd­no se va­ra­te. Ka­dri su oni i sti­ći i ute­ći i na sva­kom mje­stu po­sto­ja­ti. Što god do­đe, nji­ma je na­red­no. Ni­šta vi ne bri­ni­te. Ni­je­su oni kao onaj Jo­van Klja­ko kod Ma­ta­vu­lja, što je pre­vje­rio za oku ži­ta i upi­sao se u „po­ga­ni­ju“. Nji­ma bi i sam Pi­li­pen­da, što je vi­še vo­lio da sa­ču­va du­šu, ne­go tr­buh, za­vi­dio. A tek ka­ko bi im onaj Ko­či­ćev ko­čo­per­ni Da­vid Štr­bac, sa onim svo­jim bla­go­dar­nim us­hi­će­njem, us­klik­nuo ono svo­je „o div­ne li ca­re­vi­ne, krst joj lju­bim“.
Ta­ko se kli­če i za­vi­di ro­do­lju­blju, a ne kao vi što ho­će­te da im pri­pi­še­te ka­ko im pri­li­či ona Nje­go­še­va pje­sma o or­lu i svi­nji i ka­že­te im, kao voj­vo­da Dra­ško (Mle­ča­ni­ma) „da su Bož­ju grd­no pre­stu­pi­li“ i po­ru­či­te „da će im car­stvo br­zo po­gi­nu­ti i u ru­ke bo­lji­ma ulje­sti“. Mo­že bi­ti da i to ču­do ne­ko do­če­ka. Ze­man ku­le po Pri­mor­ju gra­di… Po­ko­lje­nja dje­la su­de.
Ovo je mo­li­tva po­ro­blje­nih i očaj­nih, jed­na­ko pro­tiv svih onih ko­ji do­no­se zlo, oti­ma­ju hljeb naš na­su­šni i pi­ju krv sop­stve­nom na­ro­du.
Sva­ka po­du­dar­nost (osim na ni­vou lič­nog pre­po­zna­va­nja i pro­na­la­že­nja ) je slu­čaj­na. Tvor­če zla, ko­ji si pod ne­be­si­ma, da se cr­ni ime Tvo­je; da pro­đe Car­stvo Tvo­je; da bu­de pro­past tvo­ja ja­ko i na ne­bu i na ze­mlji; hljeb naš opljač­ka­ni vra­ti nam, lu­pe­žu, i osta­vi nas da skrom­no ži­vi­mo, kao što i mi osta­vlja­mo Te­be, zlo­tvo­re; i ne uvo­di nas vi­še u bez­na­đe, no se be­str­vi, bez­bo­žna so­to­no gre­šna. Jer je Tvo­je zlo­čin­stvo, Oca i Si­na i Bra­ta, sa­da i ni­kad vi­še, u vje­ko­ve vje­ko­va – amin!

Pi­še: Mak­sim Dra­ško­vić