S vre­me­na na vri­je­me, a na­ro­či­to uoči iz­bor­ne utak­mi­ce, ču­je­mo i či­ta­mo o neo­p­hod­noj po­tre­bi sva­ko­ja­ke ho­mo­ge­ni­za­ci­je. U prin­ci­pu ho­mo­ge­ni­za­ci­ja je do­bra. Bez slo­ge i je­din­stva se te­že sti­že do bi­lo ka­kvog „za­cr­ta­nog“ ci­lja. Pod ho­mo­ge­ni­za­ci­jom se naj­če­šće „pro­pa­gi­ra“ – na­ci­o­nal­na ho­mo­ge­ni­za­ci­ja. U „smut­nim vre­me­ni­ma“ – ka­kvim je bio bre­me­nit pro­šli vi­jek, ne­ke na­ci­je su za­i­sta bi­le eg­zi­sten­ci­jal­no ugro­že­ne. Iz go­lo­ga stra­ha i da­nas su te iste na­ci­je ugro­že­ne. Glav­na pri­jet­nja im je – ne­ma­šti­na. Ona je vi­dlji­va go­lim okom. Sve ve­ći broj ne­za­po­sle­nih, sve ve­ći broj obo­lje­lih – bez mo­guć­no­sti da na­ba­ve po­treb­ne lje­ko­ve, itd., itd. Ima tih ne­vo­lja pre­vi­še.
Sve su to po­ka­za­te­lji da se dru­štvo sve vi­še i br­že ra­slo­ja­va; di­je­li se na bo­ga­te ko­jih je ma­lo, i na si­ro­ma­šne – glad­ne, ko­jih je sve vi­še. Ne­ki po­da­ci uka­zu­ju da 16 od­sto sta­nov­ni­štva gla­du­je, da je ne­za­po­sle­nih u Cr­noj Go­ri pre­ko 40.000, da su pri­ma­nja pen­zi­o­ne­ra u 70 od­sto slu­ča­je­va ma­nje od 200 eura, a da je po­tro­šač­ka kor­pa odav­no pre­ma­ši­la su­mu od 800 eura.
U ta­kvim uslo­vi­ma te­ško je ostva­ri­ti bi­lo ka­kvu ho­mo­ge­ni­za­ci­ju. Po­ziv za na­ci­o­nal­nu ho­mo­ge­ni­za­ci­ju li­či na pro­fa­ni­sa­nu pro­pa­gan­di­stič­ku fra­zu – ko­ja se ču­je sa­mo uoči iz­bor­ne utak­mi­ce; ni ta­da ne­ma pro­đu. Ne pro­la­zi ni po­zi­vi na stra­nač­ku ho­mo­ge­ni­za­ci­ju – iz istih raz­lo­ga. Dru­štvo je po­di­je­lje­no na bo­ga­te i si­ro­ma­šne. Jed­ni „gu­če“ za, even­tu­al­ne „zle da­ne“ i ta­ko pre­ži­vlja­va­ju. Dru­gi pre­bi­ska­ju kon­tej­ne­re – da bi pre­ži­vje­li. Ne­ma lo­gi­ke za nji­ho­vu ho­mo­ge­ni­za­ci­ju, ma­kar bi­li u is­toj stran­ci; ni­su rav­no­prav­ni ni u stran­ci či­ju su čla­no­vi. To je, valj­da, svi­ma ja­sno, pa i vla­da­ju­ćoj stran­ci i nji­ho­vim čel­ni­ci­ma.
Za­to su jed­ni za pro­mje­ne, a dru­gi ni­je­su. Jer jed­ni ima­ju, a dru­gi ne­ma­ju. Jed­ni ho­će ma­kar da vi­še ne gla­du­ju, a dru­gi da na­sta­ve po sta­rom: da tro­še ne­za­ra­đe­ni no­vac. Po­sle­di­ca tih i ta­kvih po­dje­la je po­ve­ćan broj ne­za­po­sle­nih. Oda­tle po­ti­ču i sve dru­ge ne­vo­lje. Cr­na hro­ni­ka, na pri­mjer.
Pri­če o ho­mo­ge­ni­za­ci­ji na­ci­je ili vla­da­ju­će stran­ke su pre­va­zi­đe­ne i la­žne. Pa i vjer­ska ho­mo­ge­ni­za­ci­ja – ne pi­je vo­du. Ni­su svi vjer­ni­ci – isti. Ide­o­lo­ška ho­mo­ge­ni­za­ci­ja je, ko­nač­no, pro­pa­la svu­da na pla­ne­ti. Čak i u SAD. „Pro­či­ta­ne“ su i pri­če o „na­šim“ do­brim mom­ci­ma i „nji­ho­vim“ zlo­ća­ma. Da bi se ra­ču­na­lo na re­a­lan uspjeh – mo­ra se mi­je­nja­ti i sta­ra – kom­pro­mi­tu­ju­ća re­to­ri­ka. Na­rod ka­že vri­je­me je naj­bo­lje re­še­nje. Vri­je­me je za­i­sta za kor­je­ni­te pro­mje­ne!
Što­šta zah­ti­je­va pro­mje­ne. I kod pri­ja­te­lja se mo­ra, is­po­lji­ti po­zor. Naj­te­že se mi­je­nja pri­ja­telj­stvo. Za to je po­treb­no vri­je­me, ko­je se mje­ri vje­ko­vi­ma. Otu­da i ri­ječ – sko­ro­je­vi­ći. Pri­sje­ćam se upo­zo­re­nja Vu­ka Ka­ra­dži­ća: ‘’U sta­rog du­šma­ni­na, ne tra­ži no­vog pri­ja­te­lja’’. To je mu­drost iz gla­ve či­ta­vog na­ro­da. Za­pad je svo­je da­na­šnje bo­gat­stvo iz­gra­dio na vje­ko­vi­ma is­ko­ri­šća­va­nog – osta­log si­ro­ma­šnog svi­je­ta. Opet jed­na aso­ci­ja­ci­ja: kao je­din­stve­na i pro­spe­ri­tet­na ze­mlja, svo­je­vre­me­no smo se za­la­ga­li za re­sti­tu­ci­ju ma­kar kul­tur­no – isto­rij­skih vri­jed­no­sti. Ni­smo uspje­li, jer bi u tom slu­ča­ju Pa­riz, Lon­don, Nju­jo­rk, Bri­sel – bi­li ma­nje atrak­tiv­ni za mi­li­on­ske tu­ri­ste. Mno­ga kul­tur­na do­bra Is­to­ka – lje­po­tom kra­se po­me­nu­te me­tro­po­le i, uop­šte, kul­tu­ru Za­pa­da.

Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić