Ugled­na tur­ska knji­žev­ni­ca Ner­min Jil­di­rim pred­sta­vi­la je ne­dav­no u Be­o­gra­du svoj ro­man „Taj­ne sne­va­ne u Is­tan­bu­lu” ko­ji je na srp­skom je­zi­ku ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća ,,Evro Đunti”. Ro­man go­vo­ri o mla­doj Špa­njol­ki ko­ja do­la­zi u Is­tan­bul ka­ko bi po­tra­ži­la svog ne­sta­log mu­ža. Po­red tog osnov­nog to­ka po­tra­ge za ne­sta­lim Eju­pom, ro­man sa­dr­ži i pri­ču o podsvje­snom ži­vo­tu ju­na­ka. Iz Eju­po­vih dnev­nič­kih za­pi­sa, iz osvi­je­šće­nih ko­šmar­nih sno­va, po­ma­lja se na­sil­na pro­šlost od ko­je je ovaj ju­nak po­bje­gao u Špa­ni­ju, ali zbog ko­je se i vra­tio u Is­tan­bul.
Ner­min Jil­di­rim ro­đe­na je u Bur­si 1980. go­di­ne, di­plo­mi­ra­la je no­vi­nar­stvo na Fa­kul­te­tu ko­mu­ni­ko­lo­ških na­u­ka Ana­dol­skog uni­ver­zi­te­ta, a sa­da ži­vi u Bar­se­lo­ni. U eks­klu­ziv­nom in­ter­vjuu za „Dan” Ner­min Jil­di­rim go­vo­ri o svo­joj knji­zi, knji­žev­nim po­če­ci­ma, mul­ti­kul­tu­ral­no­sti kao im­pe­ra­ti­vu sa­vre­me­nog svi­je­ta, a su­sret je upri­li­čen na otva­ra­nju In­sti­tu­ta „Ju­nus Emre” Tur­skog kul­tur­nog cen­tra u Be­o­gra­du.
● Te­ma Va­šeg ro­man je zlo­sta­vlja­nje u po­ro­di­ci, ko­ju na ža­lost mo­že­mo oka­rak­te­ri­sa­ti i kao uni­ver­zal­nu. Ka­ko ste oda­bra­li istu?
– Ta te­ma je­ste uni­ver­zal­na, me­đu­tim, ona kao ta­kva ni­je ve­za­na za od­re­đe­no mje­sto i sto­ga mo­že da se do­go­di bi­lo gdje u svi­je­tu. Ova­kve te­me sa po­ro­dič­nom te­ma­ti­kom su pri­vlač­ne za pi­sce, na­ro­či­to za one ko­ji po­ti­ču iz jed­nog za­tvo­re­nog dru­štva, a bu­du­ći da je uz to i sa­ma po­ro­di­ca jed­na za­tvo­re­na sre­di­na po­što je sa­ma po se­bi i po­ro­di­ca jed­na za­tvo­re­na sre­di­na, u ko­ju se te­ško pro­di­re spo­lja, u ne­kom smi­slu ta ne­pro­boj­nost mo­že da bu­de i za­stra­šu­ju­ća. S jed­ne stra­ne, to je sre­di­na ko­ja će vam omo­gu­ći­ti lju­bav, po­vje­re­nje, si­gur­nost, a sa dru­ge stra­ne, po­seb­no ako ro­di­te­lji mal­tre­ti­ra­ju svo­ju dje­cu, to je mje­sto ko­šma­ra i stra­ha. Dok pi­šem, vo­lim da otva­ram za­klju­ča­na vra­ta i mrač­ne fi­o­ke, i da raz­ot­kri­vam nji­ho­ve taj­ne, a to­ga ima u sva­koj po­ro­di­ci.
● Ka­ko ste po­sta­li pi­sac?
– Pri­ča o to­me ka­ko sam po­če­la da pi­šem po­či­nje od to­ga ka­ko sam po­če­la da či­tam, jer, da bi ne­ko pi­sao po­treb­no je naj­pri­je da pro­či­ta do­sta knji­ga. Ja sam od onih ko­ji či­ta­ju! Ta­ko­đe, na mo­ju od­lu­ku da po­sta­nem pi­sac u mno­go­me su uti­ca­li ve­li­ki i zna­me­ni­ti pi­sci tur­ske knji­žev­no­sti pri­je sve­ga. Nji­ma du­gu­jem du­bo­ku za­hval­nost što sam po­sta­la pi­sac. Ina­če, kao di­je­te bi­la sam ve­o­ma po­vu­če­na i umje­sto da se igram sa dje­com ja sam se po­vla­či­la u svo­ju so­bu i - či­ta­la. Isto sam či­ni­la i kad su nam do­la­zi­li go­sti. Jed­no­stav­no, sva­ki slo­bo­dan tre­nu­tak ko­ri­sti­la sam za či­ta­nje. Zbog to­ga u dje­tinj­stvu ni­sam ima­la pu­no pri­ja­te­lja, ali, is­pla­ti­lo se.
● Ko­ju knji­gu iz tog pe­ri­o­da sma­tra­te omi­lje­nom i za­što?
– Do­sta sam či­ta­la još od ra­nog dje­tinj­stva I u knji­ga­ma sam pro­na­la­zi­la svo­je pri­ja­te­lje. Knji­ga ko­ju ne pre­sta­jem da či­tam i dan da­nas, a bi­la mi je omi­lje­na i u dje­tinj­stvu je „Dje­ča­ci Pa­vlo­ve uli­ce”, Fe­ren­ca Mol­na­ra. Bo­ka je bio mo­ja pr­va lju­bav, Ne­me­ček moj naj­dra­ži pri­ja­telj. Pri­pa­da­la sam toj dru­ži­ni i bi­la sam njen naj­vjer­ni­ji či­ta­lac. U stva­ri, ja sam či­ta­ju­ći tu knji­gu po­če­la da shva­tam pra­vi ži­vot, jer, u toj knji­zi je sve bi­lo re­če­no. I bor­ba sa sa­mim so­bom i bor­ba sa dru­gi­ma, ži­vot­na bor­ba. Shva­ti­la sam, či­ta­ju­ći da knji­ge ot­kri­va­ju je­dan no­vi svi­jet ko­ji ne­ma ve­ze sa spo­lja­šnjim svi­je­tom, što vam osta­vlja mo­guć­nost da stvo­ri­te sop­stve­ni svi­jet i da u nje­mu mo­že­te da uče­stvu­je­te van re­al­no­sti ko­ja vas okru­žu­je. Ta­ko sam stvo­ri­la sop­stve­ni svi­jet u ko­jem že­lim da ži­vim.
● Ka­ko vi­di­te tur­sku knji­žev­nost da­nas?
– Što se ti­če mo­der­ne tur­ske knji­žev­no­sti, ona je uko­ri­je­nje­na ne­gdje u vri­je­me ka­da je osman­ska im­pe­ri­ja po­če­la da se okre­će pre­ma Za­pa­du. Tur­ska knji­žev­nost pak ima da­le­ko du­blje ko­ri­je­ne. Ka­ko na­pre­du­ju is­tra­ži­va­nja, od­mi­če­mo se sve da­lje i da­lje u prav­cu ot­kri­va­nja tih ko­ri­je­na. Ta­man se za­u­sta­vi­mo u od­re­đe­nom vre­men­skom pe­ri­o­du, i do­đe do no­vog ot­kri­ća, po­ja­vi se auten­ti­čan za­pis u ka­me­nu star oko 1.500 go­di­na i ta gra­ni­ca se po­mje­ri. Sva­ka­ko je ri­ječ o jed­noj ve­o­ma sta­roj kul­tu­ri. Ima­mo du­gu tra­di­ci­ju, ka­ko usme­nu, ta­ko i pi­sa­nu. Sa pri­ma­njem isla­ma po­sto­ji eta­pa tur­ske knji­žev­no­sti, do­la­skom osman­li­ja sli­je­di dru­ga eta­pa. Pri­pa­dam ge­ne­ra­ci­ji onih ko­ji su od­ra­sta­li u Re­pu­bli­ci Tur­skoj, ta­ko da ne mo­gu da či­tam dje­la ko­ja da­ti­ra­ju pri­je Re­pu­bli­ke bu­du­ći da su na­pi­sa­na dru­gim je­zi­kom i dru­gim pi­smom. Do­la­skom Re­pu­bli­ke do­šlo je do pro­mje­ne pi­sma, ali i do mno­gih dru­gih pro­mje­na ko­je su pro­na­šle svo­je mje­sto i u na­šoj na­ci­o­nal­noj knji­žev­no­sti, a to su, iz­me­đu osta­log, ma­sov­ne mi­gra­ci­je iz se­la u grad, ko­ja se re­flek­to­va­la kroz one pre­po­zna­tlji­ve pat­nje sa­vre­me­nog čo­vje­ka su­o­če­nog sa ži­vo­tom u ve­li­kom gra­du ko­ji ima svo­ju svje­tlost i svo­ju ta­mu. Ve­o­ma sam po­no­sna na bo­ga­to knji­žev­no na­slje­đe i na­po­me­nu­la bih još jed­nom da su na mo­ju od­lu­ku da po­sta­nem pi­sac uti­ca­li upra­vo zna­čaj­ni tur­ski pi­sci.
● Mi­sli­te li da je umjet­nost ta ko­ja gra­di naj­sna­žni­je mo­sto­ve iz­me­đu raz­li­či­tih kul­tu­ra?
– Da, umjet­nost je ta ko­ja gra­di mo­sto­ve iz­me­đu dvi­ju kul­tu­ra. Umjet­nost, pri­je sve­ga! Uko­li­ko in­ten­zi­vi­ra­mo ak­tiv­no­sti na ovom pla­nu, po­sta­će­mo bli­ski­ji jer će­mo se ta­ko bo­lje upo­zna­ti i raz­bi­ti pred­ra­su­de. Ovo ni­je sa­mo pri­ča o Sr­bi­ma i Tur­ci­ma, već je obra­zac za sve na­ci­je, kul­tu­re. Mi­slim da je ovo je­di­ni na­čin da se slo­me i raz­bi­ju uvre­že­ne pred­ra­su­de. Ova­kvi do­ga­đa­ji kao što je i pro­mo­ci­ja mo­je knji­ge pred­sta­vlja­ju po­ku­šaj da se ka­že isti­na. Sva­ko od nas ima svo­ju per­spek­ti­vu. No­vi­na­ri svo­ju, pi­sci svo­ju, po­li­ti­ča­ri ta­ko­đe ima­ju svoj ugao gle­da­nja. Lju­di ko­ji ži­ve na raz­li­či­tim pro­sto­ri­ma, ko­ji su uda­lje­ni jed­ni od dru­gih i sma­tra­ju jed­ni dru­ge raz­li­či­tim zbog če­ga sve dru­ge mo­gu da sma­tra­ju svo­jim ne­pri­ja­te­lji­ma. Zbog to­ga smo tu da to pre­va­zi­đe­mo. Na pri­mjer, či­ta­ju­ći no­vi­ne do­bi­ja­mo jed­nu od­re­đe­nu sli­ku, ali ta­ko ne mo­že­mo da upo­zna­mo bli­že jed­ni dru­ge. Za­to no­vi­ne ni­su ade­kvat­no sred­stvo da se ne­ko upo­zna. Da bih upo­zna­la vaš na­rod u pra­vom smi­slu ri­je­či ja ću pri­je po­seg­nu­ti za knji­ga­ma ko­je pi­šu va­ši pi­sci, okre­nu­ću se umjet­no­sti ko­ju stva­ra­ju va­ši umjet­ni­ci, jer, na­čin na ko­ji oni osli­ka­va­ju stvar­nost je mno­go bli­ži isti­ni od one ko­ju po­ku­ša­va­mo da pro­na­đe­mo u no­vi­na­ma i na te­le­vi­zi­ji.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Lak­še je ži­vje­ti kao mu­ška­rac

● U ro­ma­nu do­mi­ni­ra­ju žen­ski li­ko­vi ko­je ka­rak­te­ri­še sna­žan, bor­be­ni duh…

– Da, i one ne po­ti­ču sa­mo iz Tur­ske. Ako pak go­vo­ri­mo o tur­skim že­na­ma, one se u Tur­skoj da­nas bo­re za svo­ja pra­va. Na­ža­lost, u Tur­skoj je sva­ko­dnev­no pri­sut­no na­si­lje nad že­na­ma, i gdje one če­sto gu­be i ži­vot. Vra­ti­mo se pak na uni­ver­zal­nost te­me i eto nam či­nje­ni­ce da se svu­da na svi­je­tu po­lo­žaj že­ne u mno­go­me raz­li­ku­je od po­lo­ža­ja mu­škar­ca, i či­nje­ni­ca je da je mno­go je lak­še ži­vje­ti kao mu­ška­rac čak i u po­gle­du naj­o­bič­ni­jih, sva­ko­dnev­nih, stva­ri.