Pi­še: La­zar Po­ro­bić



To­plog lje­ta 1942. go­di­ne ne­pre­gled­ne ko­lo­ne oklop­nih vo­zi­la i po­lu­gu­sje­ni­ča­ra nje­mač­kog Ver­mah­ta va­lja­le su se pre­ko tvr­dih don­skih ste­pa di­žu­ći za so­bom pra­ši­nu u su­sret gra­ni­ci Azi­je. Na sre­br­noj Vol­gi, na či­joj su po­vr­ši­ni raz­i­gra­ni zra­ci sun­ca stva­ra­li sjaj­ne pr­ste­no­ve, le­žao je Sta­ljin­grad, ko­mu­ni­stič­ko gni­je­zdo i trn u oku Adol­fu Hi­tle­ru. U no­vom po­ho­du pro­tiv bolj­še­vi­zma i ju­da­i­zma, svo­je­vr­snoj re­pri­zi ,,Bar­ba­ro­se“, fi­rer Tre­ćeg raj­ha sko­vao je ču­do­vi­šni plan ši­fro­va­nog na­zi­va ,,Pla­vo“. Cilj mu je bio do­če­pa­ti se naft­nih iz­vo­ra na Kav­ka­zu i srav­ni­ti sa ze­mljom grad ko­ji no­si Sta­lji­no­vo ime.
Feld­mar­šal Vil­helm List kre­nuo je s Gru­pom ar­mi­ja A po cr­no zla­to ko­je se kri­lo u Maj­ko­pu, Gro­znom i Ba­kuu, pla­nin­ske je­di­ni­ce pe­le su se na El­brus i po­ba­da­le sva­sti­ku na krov Evro­pe, a Še­sta ar­mi­ja ge­ne­ra­la Fri­dri­ha Pa­u­lu­sa ne­za­u­sta­vlji­vo je ga­zi­la ka Sta­ljin­gra­du. Do­la­zak ger­man­ske zvi­je­ri i nje­nih sa­ve­zni­ka Ru­mu­na, Ita­li­ja­na, Ma­đa­ra i Hr­va­ta pred mir­ni so­ci­ja­li­stič­ki grad, pre­po­zna­tljiv po vi­so­kim so­li­te­ri­ma i rječ­nom pro­me­tu, na­ja­vio je ge­ne­ral ba­ron Vol­fram fon Rih­to­fen. Ovaj bru­tal­ni voj­nik obri­ja­ne gla­ve ob­ru­ši­će se sa eska­dri­la­ma hajn­ke­la, jun­ker­sa i štu­ka na me­tro­po­lu na Vol­gi i ta­ko iz­vr­ši­ti naj­ja­či va­zdu­šni na­pad u či­ta­vom ra­tu na Is­toč­nom fron­tu. Sa­mo te kr­va­ve ne­dje­lje 23. av­gu­sta od bom­bar­do­va­nja će po­gi­nu­ti 40.000 ci­vi­la, go­to­vo isto ko­li­ko za vri­je­me či­ta­vog bom­bar­do­va­nja Ve­li­ke Bri­ta­ni­je 1940/41.! Na­kon što je grad pre­tvo­ren u go­mi­lu kr­ša, 13. sep­tem­bra nje­mač­ki voj­ni­ci ula­ze u nje­ga i pr­va bit­ka tek po­či­nje. Kre­ću ulič­ne bor­be ko­je se pre­tva­ra­ju u po­zor­ni­ce po­ko­lja za sva­ki po­drum, za sva­ku ku­ću. Front če­sto zna da bu­de hod­nik iz­me­đu iz­go­re­lih so­ba dok zgra­de po­sta­ju pra­ve tvr­đa­ve. Kr­va­vi su­ko­bi se vo­de za fa­bri­ku ,,Cr­ve­ni ok­to­bar“ i niz dru­gih in­du­strij­skih po­stro­je­nja ko­ja su sa­da sa­mo pu­ka ma­sa is­pre­sa­vi­ja­ne ar­ma­tu­re i sru­še­nih zi­do­va. Njem­ce op­sje­da že­lja da osvo­je Ma­ma­jev kur­gan, ta­tar­sku hum­ku ko­ja se uz­di­že sto­ti­nak me­ta­ra iz­nad gra­da kao i pre­laz pre­ko Vol­ge od­mah iza Cr­ve­nog tr­ga oda­kle Ru­si­ma sti­žu po­ja­ča­nja i za­li­he, a ra­nje­ni­ci se eva­ku­i­šu. Cr­ve­na ar­mi­ja je u očaj­nom po­lo­ža­ju, 150 me­ta­ra od Vol­ge i bra­ni se. Hi­tler 8. no­vem­bra ga­la­mi u min­hen­skoj piv­ni­ci ,,Bir­ger­broj­ke­ler“ ka­ko uz svu skrom­nost grad pri­pa­da nji­ma. Mah­ni­te uz­vi­ke ,,Zig Hajl!“ smje­nju­je him­na ,,Doj­čland, Doj­čland uber ales...“ Sa­mo de­se­tak da­na ka­sni­je, na­kon si­lo­vi­te ofan­zi­ve ko­jom ru­ko­vo­di mar­šal Žu­kov, si­le Oso­vi­ne bi­va­ju op­ko­lje­ne. Iz Ber­li­na sti­že te­le­gram u ko­jem fi­rer iz­ri­či­to zah­ti­je­va da bor­ba ima da se na­sta­vi do po­sled­njeg met­ka i po­sled­njeg čo­vje­ka, da pre­da­ja ne do­la­zi u ob­zir i da će se sva­ki po­ku­šaj po­vla­če­nja sma­tra­ti iz­da­jom. Svo­ju voj­sku hra­bri da se bo­ri po­put osva­ja­ča, po­put Vag­ne­ro­vih ju­na­ka. To je smrt­na pre­su­da Še­stoj ar­mi­ji. Sta­ljin­grad po­sta­je nje­mač­ko gro­blje. Sva­kog mi­nu­ta umi­re po je­dan Nje­mac, dnev­no i po hi­lja­du njih. U pat­nja­ma ko­je pre­va­zi­la­ze sva do­ta­da­šnja za­mi­sli­va mje­ri­la stra­da­ju od bor­bi, gla­di, ti­fu­sa i hlad­no­će. Nji­hov za­po­vjed­nik ge­ne­ral Fri­drih Pa­u­lus je ve­li­ki fa­ta­li­sta i ko­le­blji­vac. U bez­na­de­žnom po­lo­ža­ju Hi­tler ga una­pr­e­đu­je u feld­mar­ša­la, jer nje­mač­ki feld­mar­šal se ne pre­da­je, on to­ne sku­pa sa svo­jim lju­di­ma. To je po­ziv na sa­mo­u­bi­stvo, ali tu uslu­gu mu ne­će uči­ni­ti. Pa­u­lus se pre­da­je i od­la­zi u za­ro­blje­ni­štvo, kao i 91.000 Nje­ma­ca. Ko­nač­no 2. fe­bru­a­ra 1943. go­di­ne utih­nu­će ba­ra­žna va­tra što će bi­ti po­sled­nja za­vje­sa nje­mač­ke tra­ge­di­je. Vi­še od mi­li­on lju­di po­gi­nu­lo je u naj­ve­ćoj bit­ki u isto­ri­ji svi­je­ta.
Ne­kro­log dr­ži ,,ne­be­ski vi­tez“ raj­hsmar­šal Her­man Ge­ring, je­dan od naj­od­go­vor­ni­jih za pa­kao u sta­ljin­grad­skom ko­tlu: ,,Još hi­lja­du go­di­na sva­kog će Njem­ca po­di­ći hlad­ni žmar­ci kad ču­je ime Sta­ljin­grad i sje­ti će se, da je na kra­ju kra­je­va, ta­mo­šnja bit­ka do­ve­la do ko­nač­ne po­bje­de.“ Ta­ko Sta­ljin­grad po­sta­je la­žni sim­bol i le­gen­da, si­no­nim pro­pa­sti Ver­mah­ta i spo­ran mit he­roj­skog vo­je­va­nja i sa­mo­žr­tvo­va­nja. Bi­va pro­gla­šen ,,sve­ti­njom“ i po­re­đen je s ve­li­kim an­tič­kim bit­ka­ma, po­put onih kod Ka­ne i Ter­mo­pi­la. Su­ro­va je isti­na da je nje­go­vo osva­ja­nje plod su­ma­nu­tih am­bi­ci­ja vo­đe Tre­ćeg raj­ha ko­ji je na vr­hun­cu ši­re­nja svog car­stva vi­še iz ide­o­lo­ških, a ma­nje iz voj­nih raz­lo­ga ,,htio da do­đe do Vol­ge na od­re­đe­noj tač­ki u od­re­đe­nom gra­du ko­ji slu­čaj­no no­si Sta­lji­no­vo ime“. To je za­pe­ča­ti­lo i sud­bi­nu nje­go­ve ar­mi­je, ali i is­hod kom­plet­nog Dru­gog svjet­skog ra­ta.