Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Upra­vo ka­da je Si­nan pa­ša 1594. go­di­ne spa­lio sve­te mo­šti sve­to­ga oca na­še­ga Sa­ve, pr­vog srp­skog ar­hi­e­pi­sko­pa,tek ta­da je sve­ti­telj pro­ja­vio svo­ju si­lu i sla­vu na­šem na­ro­du. Taj prah se pro­suo po ze­mlji Sr­bi­no­voj i bo­gat plod do­nio. Uisti­nu, ta­da je i ro­đe­no Sve­to­sa­vlje, kao pra­vo­sla­vlje srp­skog sti­la i is­ku­stva, ži­vot­na ide­o­lo­gi­ja srp­skog na­ro­da, nje­gov du­hov­ni kurs i na­su­šna fi­lo­so­fi­ja. Kult ovog, bez ika­kve sum­nje naj­ve­ćeg čo­vje­ka iz na­šeg ro­da, tek ta­da je do­bio kri­la.
Sve­ti Sa­va je, slo­bod­no mo­že­mo re­ći, naš na­rod iz­veo iz pri­mi­ti­vi­zma i uveo u pro­gres, u ci­vi­li­za­ci­ju, za­što ne re­ći i u vječ­nost i be­smrt­nost.
Mi smo, što je ri­jet­kost na evrop­skom i ši­rem pro­sto­ru, ako ne čak i je­di­ni na­rod ko­ji za osni­va­ča svo­je dr­ža­ve ima sve­ca i za osni­va­ča svo­je cr­kve sve­ca. Za­to taj isti na­rod pje­va Sve­tom Sa­vi, da je on uči­telj pu­ta ko­ji vo­di u ži­vot vječ­ni. Sve­ti Sa­va osta­je ne­smje­nji­vi vla­dar na­ro­da srp­skog, ma gdje se taj na­rod na­la­zio i pri­ču o nje­mu Sr­bi pri­ča­ju vje­ko­vi­ma bez pre­stan­ka. Sve­ti Sa­va je ob­je­di­nio sve što je srp­ski na­rod stvo­rio i stva­ra. Obez­bi­je­dio je i vječ­nost, i du­bi­nu, i vi­si­nu na­rod­nim vri­jed­no­sti­ma i vr­li­na­ma. Sve­ti otac naš Sa­va je, mo­der­nim rječ­ni­kom ka­za­no, iz­va­dio pr­vu lič­nu kar­tu srp­skog na­ro­da i od nje­ga tek zna­mo ko smo, šta smo i če­mu pri­pa­da­mo. Sto­ga i da­nas oni ko­ji ho­će da bu­du ono što ni­je­su mo­ra­ju da za­ra­te sa Sve­tim Sa­vom. A, ru­ku na sr­ce, ni­je la­ko ra­to­va­ti sa sve­cem bož­jim. Ni­je ni ču­do što je sva ze­mlja na­ša i da­nas ukra­še­na Sa­vi­nim ime­nom, od ri­je­ke Sa­ve, pre­ko Sa­vi­ne, Sa­vin­ca, Sa­vi­nog se­la, Sa­vi­nih sto­pa, iz­vo­ra, re­ba­ra, po­to­ka, uva­la, kri­la, br­da, li­va­da i dru­gih to­po­ni­ma. Ovo je od­go­vor i na one otrov­ne stre­li­ce pri­pad­ni­ka ap­sta­si­je ka­ko su Sve­ti Sa­va i otac mu Ne­ma­nja naj­ve­ći osva­ja­či Cr­ne Go­re.
Od­go­vor je i pr­va epi­sko­pi­ja cr­kve srp­ske na Mi­holj­skoj pre­vla­ci kod Tiv­ta i je­di­na ne­pre­ki­nu­ta epi­skop­ska ka­te­dra do da­na­šnjeg da­na. Ni­je li uop­šte po­sto­ja­nje na­šeg na­ro­da da­nas do­kaz da je Sve­ti Sa­va živ.
Ot­pri­li­ke, a ne­gdje je to za­pi­sao i je­dan isto­ri­čar ko­ji ne pri­pa­da srp­skom na­ro­du, Sr­bi­ma mo­že­te od­u­ze­ti sve, i ze­mlju i sva ma­te­ri­jal­na bo­gat­stva, oko­va­ti ih kao ro­bo­ve, sa­mo ako im osta­ne Sve­ti Sa­va oni će bi­ti ne­po­bje­di­vi. Da­nas je, pak, kod jed­nog di­je­la na­šeg na­ro­da Sve­ti Sa­va iz­lo­žen stra­ho­vi­toj mr­žnji, ne­kom čud­nom kr­vo­loč­nom pro­vin­ci­jal­nom iži­vlja­va­nju i po­ru­zi.
Pre­po­zna­jem da­nas mno­go mo­der­nih Si­nan pa­ša od ko­jih, na­ža­lost, i to je ne­što što po­seb­no bo­li ve­li­ki dio pri­pa­da i jed­nom di­je­lu na­ro­da u Cr­noj Go­ri ko­ji ov­da­šnju stvar­nost i ži­vot­ni po­gled pro­jek­tu­ju u ne­kom nji­ma zna­nom sa­mo­ni­klom i sa­mo­rod­nom prav­cu i ne­u­te­me­lje­nom opre­dje­lje­nju. Kao da se po­ja­vi­la ne­ka ra­za­ra­ju­ća de­struk­tiv­na si­la kod tih lju­di, ko­ja je iz­ma­ni­pu­li­sa­la nji­ho­vu svi­jest i sa­vjest, što bez­ma­lo pod­sje­ća na onu de­mon­sku si­lu ko­ja je ušla u čo­por svi­nja u ‘’Zlim du­si­ma’’ kod Do­sto­jev­skog... Ne­što što že­li da uni­zi sa­mog čo­vje­ka, nje­go­vu iskon­sku pri­ro­du, nje­go­vo is­ho­di­šte i iz­vo­ri­šte, nje­go­vu sud­bi­nu.
A šta je Sr­bin bez Sve­to­ga Sa­ve ne­go jed­na obič­na lju­štu­ra, a na­rod ko­me pri­pa­da jed­na raz­u­la­re­na, bes­cilj­na ru­lja, bez ci­lja, or­jen­ti­ra, smi­sla i opre­dje­lje­nja.
Sa­vre­me­na cr­no­gor­ska dr­ža­va, ko­ja je us­put i dje­do­vi­na Sve­tog Sa­ve, da­nas sva ob­u­ze­ta ne­ka­kvim ‘’na­pret­kom’’ u evrop­skim in­te­gra­ci­ja­ma, pre­ko no­ći se po­di­či­la uspje­šnom pro­mje­nom ime­na u Mon­te­ne­gro, ra­di bo­ljeg pri­hva­ta­nja i ra­zu­mi­je­va­nja onih u či­ji se za­gr­ljaj ide. Taj i ta­kav Mon­te­ne­gro ne­ma ve­ze sa Sve­tim Sa­vom, pri­zna­jem, i ne daj bo­že da ima. Vri­je­me atom­ske teh­ni­ke i pra­šum­ske eti­ke je do­šlo i u ove kr­še­vi­te kra­je­ve, i svoj­ski se tru­di da se tu usi­dri... Ru­ku na sr­ce, na­i­la­zi i na pri­jem kod broj­nih ni­hi­li­sta, raz­vrat­ni­ka i od­stup­ni­ka, sva­ka ide­o­lo­gi­ja je ov­dje na­la­zi­la plod­no tlo i osta­ja­la kroz isto­ri­ju. Si­no­vi ovih go­ra su joj do sa­mog kra­ja osta­ja­li oda­ni. Raz­lo­ge ov­da­šnjeg po­mra­če­nja i blas­fe­mi­je tre­ba tra­ži­ti u pe­de­se­to­go­di­šnjoj bez­bo­žnoj ide­o­lo­gi­ji, tre­ba ih tra­ži­ti u dr­lje­vi­ćev­sko- šte­di­mlij­skom na­sle­đu, či­ji se smr­dlji­vi osta­ci osje­ća­ju i da­nas. Mo­der­ni Mon­te­ne­gro isto­vre­me­no že­li da kroz ne­ka­kve za­ko­ne o slo­bo­di vje­ro­i­spo­vi­je­sti ‘’uve­de’’ u ka­lu­pe si­no­ve Sve­to­ga Sa­ve, a sa­mom Sve­tom ocu na­šem Sa­vi iz­da ne­ku no­vu lič­nu is­pra­vu ko­jom bi ga, ako ne na ne­ki no­vi Vra­čar, a ono traj­no po­sla­li u mu­zej ne­po­zna­tih re­li­kvi­ja i mo­nu­me­na­ta u ko­ji ni­ko ne za­la­zi.
Is­pa­da smi­je­šno, ali ovoj drev­noj dr­ža­vi, či­je po­sto­ja­nje ka­žu da­ti­ra i pri­je 2006. go­di­ne) Sve­ti Sa­va je već jed­nom dao lič­nu kar­tu traj­nog ka­rak­te­ra, pa je ap­surd­no da Mon­te­ne­gro da­nas ple­di­ra na iz­da­va­nje re­gi­star­skih ta­bli­ca is­to­me. No, ne lju­ti se Sve­ti Sa­va, ra­zu­mi­je sve­tac bož­ji za­blu­dje­le si­no­ve svo­je, svje­stan da se čo­vjek od svog po­stan­ka od­mah po­gor­dio i su­prot­sta­vio tvor­cu, pa za­što ne bi i nje­go­vom sve­cu.
Ko­me cr­kva ni­je maj­ka, ni otac mu ni­je Bog. Vi­še ne­go ikad ak­tu­el­na je da­nas ‘’Ne­be­ska li­tur­gi­ja’’ Sve­tog vla­di­ke Ni­ko­la­ja: ,,Vo­lio bih i u pa­klu bi­ti, sa­mo Sr­bi Bo­gu da se vra­te’’! Bla­go maj­ci ko­ja Sa­vu ro­di i Sr­bi­ma dok nas Sa­va vo­di. I sve dok bu­de­mo vjer­ni Sve­to­me Sa­vi ne­ma bo­ja­zni, ni­ti ka­kve ze­malj­ske si­le ko­ja nam mo­že na­u­di­ti. Ako bi­smo, ne daj bo­že, bi­li pri­nu­đe­ni da se od­rek­ne­mo Sve­to­ga Sa­ve, pre­stao bi i raz­log na­šeg po­sto­ja­nja.