Pi­še: Sla­vi­ca Bu­la­jić


U na­šem ve­li­kom ko­smo­su, u sva­kom dru­štvu, čo­vje­čan­stvu, pri­rod­na je stvar da sve po­ja­ve ima­ju svoj po­če­tak i kraj. Ne­ke tra­ju du­že, ne­ke kra­će, ali se sve za­vr­še svo­jim pri­rod­nim pro­ce­som. Sve što do­đe, tre­ba­lo bi, jed­nom i da pro­đe. Tre­ba­lo bi – uslov, ali ne i nu­žnost, ba­rem ne kod nas, u na­šoj ma­loj, a ne­ka­da ve­li­koj dr­ža­vi. Po­vr­ši­na joj je osta­la ista, ali se kroz dva­de­set i ku­sur go­di­na, sma­nji­lo, mo­že se re­ći i ne­sta­lo sve što je iole vri­je­dje­lo u njoj. Čak i lju­di. Ne sa­mo oni ko­ji su oti­šli iz nje, već i oni ko­ji su osta­li. Po­sta­li su pra­zni, za­tvo­ri­li se u svo­je lju­štu­re, sa­zda­ne od ne­za­do­volj­stva, ja­da i če­me­ra. Ne­ma­ju vi­še sna­ge za bor­bu, a i ono ma­lo sna­ge što im je osta­lo, is­pi­je im ta po­ja­va ko­ja još uvi­jek tra­je. To ni­je ne­ka nat­pri­rod­na po­ja­va s ko­jom lju­di ne mo­gu da se iz­bo­re. To je je­dan čo­vjek, obi­čan čo­vjek, a isto ta­ko ne sa­svim obi­čan. Čo­vjek nat­pri­rod­ne in­te­li­gen­ci­je, nat­pri­rod­ne po­hle­pe i nat­pri­rod­nog ljud­skog zla. Da, da, čo­vjek, okru­žen svo­jom ar­mi­jom šu­pljih i is­pra­nih gla­va, po­hlep­nih i pro­da­tih du­ša, ko­je ga okru­žu­ju i po­dr­ža­va­ju, s pa­ro­lom: ''Ne mo­že nam ni­ko ni­šta, ja­či smo od sud­bi­ne“. On je ne­ko ko uvi­jek do­bi­je sve što že­li. A že­li mno­go. Nje­go­vi ape­ti­ti su ve­li­ki, ne­za­sit je, ni­ka­da ni­je za­do­vo­ljan. Uvi­jek mu je ma­lo. Do­šao je na vlast pri­je mno­go go­di­na, za­hva­lju­ju­ći na­iv­nom na­ro­du ko­ji ni­je ni slu­tio da će na taj na­čin se­bi i bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma, sta­vi­ti om­ču oko vra­ta. Sjeo u pred­sjed­nič­ku fo­te­lju i još uvi­jek ni­je ustao iz nje. Jer on vo­li nas, svoj na­rod, bri­ne o na­ma, naš „Mi­li“ i ne mo­že nas na­pu­sti­ti ta­ko „br­zo“. Ni pred­sjed­nič­ka fo­te­lja mu ni­je bi­la do­volj­na. Po­čeo je uni­šta­va­ti dr­ža­vu, ma­lo po ma­lo. Za­što da ne, on je glav­ni. On je naš „ Mi­li“ go­spo­dar. I ta­ko, ko­rak po ko­rak, fa­bri­ka po fa­bri­ka, pred­u­ze­će po pred­u­ze­će, sve za­tvo­ri i pro­da, a rad­ni­ci osta­še bez po­sla. Ali naš „ Mi­li“ uvi­jek za sve ima oprav­da­nje. Zar mi tre­ba da vje­ru­je­mo svo­jim oči­ma, a ne nje­mu? Ta­man po­sla! Ta­ko su ne­ki po­je­din­ci, rad­ni­ci za­tvo­re­nih pred­u­ze­ća i fa­bri­ka, po­če­li da se za­hva­lju­ju „Mi­lom“ što im je dao nji­ho­ve te­ško za­ra­đe­ne pla­te. Eto do če­ga ih je do­veo naš go­spo­dar, do to­ga da iz­gu­be po­sao, a i ra­zum, pa ne vje­ru­ju se­bi, već nje­mu. A mo­ra­mu mu vje­ro­va­ti. Ka­ko i ne bi­smo. On mi­sli na nas, sve ra­di za na­še do­bro. Ta­ko je uni­štio svu in­du­stri­ju, po­ljo­pri­vre­du, eko­no­mi­ju, a ipak tvr­di da na­ša ze­mlja ide uz­la­znom pu­ta­njom i pu­tem na­pret­ka. Za ta­kve tvrd­nje stva­r­no tre­ba ima­ti hra­bro­sti. A za­što i ne bi, kad mu ve­ći­na još uvi­jek i po­sli­je sve­ga vje­ru­je? Ov­dje je pro­blem što lju­di stvar­no sla­bo pam­te. Naj­ve­ći pro­blem ve­ći­ne je što ima­ju uši, ali ne ču­ju, ima­ju oči, a ne vi­de, po­sje­du­ju ra­zum, ali pra­vil­no ne pro­su­đu­ju. Gra­do­vi ko­ji su odi­sa­li bo­gat­stvom in­du­stri­je, pri­vre­de, obra­zo­va­nja, sa­da odi­šu ve­li­kim bro­jem sa­mo­u­bi­sta­va zbog ne­za­do­volj­stva, ve­li­kim bro­jem ne­za­po­sle­nih, ve­li­kim bro­jem omla­di­ne ko­ja se obra­zu­je, ali ne s na­dom za ka­sni­je za­po­sle­nje. Broj­na ubi­stva do da­na da­na­šnjeg osta­la su ne­ra­svi­je­tlje­na. I to je „slu­čaj­nost”. Ra­di se o lju­di­ma ko­ji su se po­ku­ša­li iz­bo­ri­ti upra­vo s na­šim „Mi­lim“ i sta­ti mu na kraj. Ali ne, na­ža­lost, nji­ma je ne­ko pre­su­dio. Ne­ko- i još se ne zna ko, iako je to jav­na taj­na o ko­joj se ne smi­je go­vo­ri­ti, ako ti je ži­vot iole mio. Za­ni­ma me sa­mo da li se ''Mi­li'' ika­da, dok uži­va u svo­joj ras­ko­šnoj tr­pe­zi na ko­joj se na­la­zi „pi­taj bo­ga šta“, za­pi­ta da li gra­đa­ni ima­ju šta da je­du?! Dok uži­va u luk­su­znim od­mo­ri­ma na de­sti­na­ci­ja­ma ko­ji­ma ni ime ne zna­mo, pi­ta li se ko­li­ko uži­va­ju ot­pu­šte­ni rad­ni­ci i ne­za­po­sle­ni gra­đa­ni?! Da li se, dok svom dje­te­tu obez­bje­đu­je svi­je­tlu bu­duć­nost, pi­ta ka­ko se lju­di ko­je je osi­ro­ma­šio i obes­pra­vio, bo­re za svo­ju dje­cu. Da li se, dok ugo­va­ra pa­kle­ni ula­zak u NA­TO, ikad za­pi­ta ka­ko je lju­di­ma ko­ji su pro­šli pa­kao za vri­je­me NA­TO bom­bar­do­va­nja na­še ze­mlje? Da li ga ikad gri­ze sa­vjest što je uni­štio ze­mlju i svoj na­rod ko­ji to­li­ko „vo­li“? Ali ne, ta­kvi ne­ma­ju ni sa­vje­sti, ni­ti obra­za. A mo­žda bi „Mi­li“ i nje­go­vi sled­be­ni­ci ne­kad i htje­li da ope­ru obraz, ali evo po­sku­pje­la i vo­da ( a usko­ro bi mo­gao i va­zduh), pa ne­će ni­kad. Ali on ipak sve či­ni za na­še do­bro, zna šta je naj­bo­lje za nas. Ako je nje­mu do­bro, za­što ni­je i na­ma? Ako on uži­va, uži­va­mo i mi. Sreć­ni smo, ako je i on sre­ćan. Mi­lo nam je, da nam mi­li­je ne mo­že bi­ti.