Autor: Mi­lan Ru­žić


Ka­kvo je ovo vri­je­me do­šlo ka­da čo­vjek, da bi se sma­trao in­for­mi­sa­nim, mo­ra da zna ko je s kim spa­vao, gdje će ko pje­va­ti, ko­li­ko će ko nov­ca uze­ti za na­stup i to­me slič­no? U šta smo se to pre­tvo­ri­li kad ni­ko vi­še knji­ge ne otva­ra? Kad ka­žem knji­ge, ne mi­slim na ona la­ga­na šti­va očaj­nih do­ma­ći­ca ko­je se ob­na­že­ne sli­ka­ju po te­le­vi­zi­ji, pa on­da pu­tem ra­znih te­le­vi­zi­ja uče osta­tak Sr­bi­je ka­ko da vas­pi­ta­va­ju svo­ju dje­cu. Go­le no­ge, gru­di i po­za­di­ne ne obra­zu­ju ni­ko­ga! Ne­ka­ko, ko god zna ne­što vi­še od dvi­je ri­je­či i uspje­šno taj vi­šak sklo­pi u re­če­ni­cu, on od­mah po­sta­je ot­pad­nik. Svje­stan sam da po­sle ovog tek­sta ne­ću bi­ti „in“, „vrh“, „kralj“ i to­me slič­no. To mi ni­je ni po­treb­no. Znam da ako spo­me­nem knji­gu ili bi­lo šta iz obla­sti kul­tu­re, od­mah ću bi­ti „onaj što či­ta“, „pri­jet­nja na­pret­ku“, „aut“, „lu­zer“ i još po­ne­ki po­jam ko­ji se mo­že sa­sta­vi­ti od tih sto re­či ko­je ti „in“ lju­di da­nas ko­ri­ste.
Gdje da idu i šta da ra­de lju­di ko­ji vo­le knji­žev­nost, film, mu­zi­ku, pri­ro­du i sve ono što ži­vot či­ni ži­vo­tom, a čo­vje­ka čo­vje­kom? Vje­ro­vat­no će ve­ći­na re­ći ka­ko mi sve to ima­mo. Ne­ma­mo! Mu­zi­ka ni­je re­ci­kli­ra­no đu­bre iz dru­gih ze­ma­lja ko­je „obo­ga­ti­te“ efek­ti­ma! Pje­sma ni­je ne­što što se pje­va ta­ko ka­ko vi to pje­va­te i či­ji tekst ne­ma ni­ka­kvog smi­sla, jer se pet ri­je­či vr­ti do re­fre­na u ko­jem osta­ju sa­mo dvi­je. Knji­ga ni­je skup sel­fi­ja i krat­kih tek­sto­va ko­ji za cilj ima­ju da na­rod pre­tvo­re u idi­o­te! Knji­žev­no dje­lo mo­ra ima­ti umjet­nič­ku vri­jed­nost. Ma­da, šta ja sad tu tru­bim o umjet­nič­koj vri­jed­no­sti kad će svi ti ko­ji to či­ta­ju re­ći ka­ko tu ima ta­kvih vri­jed­no­sti. Bi­jeg u pri­ro­du ni­je od­la­zak na ono mje­sto gdje sto­ti­nu lju­di pi­je, ba­ca ot­pat­ke i sli­ka se. A sa­da se sva­ko mje­sto pre­tva­ra u ta­kvo. Film ni­je pra­zna pri­ča za ko­ju zna­mo ka­ko po­či­nje i ka­ko će se za­vr­ši­ti, a da tu ne­ma este­ti­ke ili bi­lo če­ga što bi nas na­tje­ra­lo da ga po­gle­da­mo.
Za­mi­sli­te, nas ne­ko­li­ko mu­zi­kom sma­tra sve ono što nam do­di­ru­je osje­ća­nja dok nam ula­zi u uho. Is­pa­da da je sra­mo­ta što mi gle­da­mo fil­mo­ve u ko­ji­ma se ne po­ja­vlju­je ni­je­dan je­di­ni ho­li­vud­ski glu­mac. Na­zi­va­ju nas čud­ni­ma, jer či­ta­mo obim­ne knji­ge ko­je ni­su ša­re­ne spo­lja i iz­nu­tra. Ako li nas gdje vi­de na ne­kom pla­nin­skom vr­hu, od­mah pri­đu i pi­ta­ju da li smo za­lu­ta­li i ima­mo li do­volj­no pi­va. Da im spo­me­ne­mo ka­ko mi ne sa­mo da či­ta­mo, već po­ne­što i na­pi­še­mo, tad bi­smo po­sta­li pra­vi ču­da­ci. Oni nas gle­da­ju kao ka­kvu sek­tu ili ju­ro­di­ve mo­na­he. A nas ne­ko­li­ci­na sve ću­ti, na­da­ju­ći se da će ta­kvo vrijeme pro­ći i da će po­tre­ba za ova­kvim tek­stom ne­sta­ti. Ne­će. Po­tre­be ima sve vi­še.
Ka­ko to da se Sr­bi­ja sve­la na tu­đe? Či­me je iko za­slu­žio da mu se pa­met mo­ra za­ti­ra­ti ka­ko bi po­stao lju­štu­ra ko­ja sa­mo kli­ma gla­vom ne zna­ju­ći ni zbog če­ga po­tvr­đu­je sve što dru­gi is­ka­žu? Div­ni An­drić nam je po­da­rio ge­ni­ja­lan na­ziv za ova­kve lju­de. On njih na­zi­va evet efen­di­ja­ma. Sa­mo, na­ko­ti­li su se i pre­ko­ti­li. Ne­mam ja, kao ni me­ni slič­ni, ni­šta pro­tiv što sva­ko za­tu­plju­je se­be, od­no­sno, što že­li da bu­de „in“. Ali, ti lju­di ne shva­ta­ju da ne mo­gu i dru­ge tjerati na to. Po­sto­je i oni ko­ji vo­le da mi­sle svo­jom gla­vom.
Šta će ova na­ša ze­mlja ra­di­ti za ko zna ko­li­ko go­di­na kad se svi u ne­u­ku­su uto­pi­mo, ako već ni­smo? Ku­da da ode­mo mi ko­ji ne že­li­mo taj ne­u­kus? Vjerovatno će­te od­go­vo­ri­ti da tre­ba da ode­mo iz Sr­bi­je. A šta ako mi tu istu Sr­bi­ju to­li­ko vo­li­mo da pro­sto ne mo­že­mo da ode­mo? Ne do­zvo­lja­va nam sr­ce. Bježimo u do­mo­ve kul­tu­re, u po­zo­ri­šta, u bi­bli­o­te­ke, ali svu­da nas taj ne­u­kus sti­že. Ne sa­mo da nas on sti­že, već te usta­no­ve su­sti­že za­tva­ra­nje. Pobjegnemo i u cr­kvu ne bi­smo li ba­rem du­šu od­mo­ri­li na­krat­ko. Tr­či­mo sa sr­cem u no­su u po­e­zi­ju, gr­li­mo di­stih, dr­ži­mo se za de­se­te­rac i skla­nja­mo se u smi­sao. Za­mi­sli­te, mi se če­sto sku­pi­mo u ne­ka­kvoj sa­li i raz­go­va­ra­mo jed­ni s dru­gi­ma. Ne sa­mo to, već ne­kad je­dan go­vo­ri ili či­ta ne­što što je na­pi­sao, a osta­li ga slu­ša­ju dok ne za­vr­ši, pa ma­kar to tra­ja­lo i sa­ti­ma. Šta ja to sad va­ma ob­ja­šnja­vam kad znam da va­ma to ni­šta ne zna­či.
Ne­ka­ko mi du­ša ma­nje pa­ti kad se pri­ta­jim me­đu knji­ga­ma ili pre­li­je­pim vr­ho­vi­ma sa svo­jim isto­mi­šlje­ni­ci­ma če­ka­ju­ći da svi vi ka­že­te ka­ko ste se sa­mo ša­li­li. Ako do to­ga ne do­đe, ne znam da li će­te u na­ma vi­dje­ti lju­de ba­rem onog da­na kad nam se pu­te­vi ukr­ste dok mi bu­de­mo pre­la­zi­li iz po­zo­ri­šta u bi­bli­o­te­ku, a vi iz dis­kon­ta u di­sko­te­ku?
Ako pri­ro­da, umjet­nost, kul­tu­ra, lju­bav pre­ma svo­joj ze­mlji ili raz­mi­šlja­nje ne­ko­ga či­ne „pri­jet­njom na­pret­ku“, „na­ci­o­na­li­stom“, „za­dr­tim“, „sta­ro­mod­nim“, „te­škim čo­vje­kom“, „do­sad­nim“, „čud­nim“, „lu­dim“, „opa­snim po sa­vre­me­no dru­štvo“, „di­si­den­tom“, „gre­šni­kom“ ili bi­lo ko­jim na­zi­vom ko­jim ga­đa­te ne­ko­li­ci­nu nas, ra­do pri­sta­jem da bu­dem sve to, pa čak i mno­go vi­še od to­ga.
wwwi­skra.co