Pi­še: Nik Ga­šaj


Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam je ko­eg­zi­sten­ci­ja vi­še od jed­ne na­ci­je unu­tar jed­ne dr­ža­ve, pri če­mu ter­min na­ci­ja zna­či isto­rij­sku za­jed­ni­cu, ma­nje ili vi­še in­sti­tu­ci­o­nal­no do­vr­še­nu, ko­ja za­u­zi­ma da­tu te­ri­to­ri­ju i ko­ja ima osob­ni je­zik i kul­tu­ru ( Vil Ki­mli­ka). Da­kle, ze­mlja ko­ja ima vi­še od jed­ne na­ci­je ni­je na­ci­ja – dr­ža­va, već mul­ti­na­ci­o­nal­na dr­ža­va u ko­joj ma­nje kul­tu­re obra­zu­ju “na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne“. Naj­ve­ći broj da­na­šnjih ze­ma­lja je kul­tur­no he­te­ro­gen. Po ne­kim pro­cje­na­ma, u svi­je­tu po­sto­ji oko 600 je­zič­kih i 5.000 et­nič­kih gru­pa. Za sa­mo ne­ko­li­ko ze­ma­lja mo­že se re­ći da nji­ho­vi gra­đa­ni di­je­le isti je­zik i da pri­pa­da­ju is­toj et­no-na­ci­o­nal­noj gru­pi. Ova ra­zno­li­kost na­me­će se­ri­ju va­žnih pi­ta­nja, kao što su je­zič­ka pra­va, te­ri­to­ri­jal­ne auto­no­mi­je, ma­njin­ske sa­mo­u­pra­ve, po­li­tič­ko pred­stav­ni­štvo, pro­por­ci­o­nal­na za­stu­plje­nost u in­sti­tu­ci­ja­ma prav­no-po­li­tič­kog si­ste­ma, na­stav­ni pro­gra­mi, na­ci­o­nal­ni sim­bo­li, iz­bor him­ne ili dr­žav­nih pra­zni­ka itd. Iz­na­la­že­nje mo­ral­no od­bra­nji­vih i po­li­tič­kih ži­vo­tvor­nih od­go­vo­ra na ova pi­ta­nja pred­sta­vlja naj­ve­ći iza­zov s ko­jim se de­mo­kra­ti­je da­nas su­o­ča­va­ju. Sto­ga mul­ti­kul­tu­ra­li­zam pred­sta­vlja bor­bu za in­ter­et­nič­ku jed­na­kost i rav­no­prav­nost. Na va­žnost ovog pi­ta­nja uka­zu­ju i pro­cje­ne da je sa­mo u pr­ve tri de­ce­ni­je na­kon za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta u et­nič­kim su­ko­bi­ma ži­vot iz­gu­bi­lo oko dva­de­set mi­li­o­na lju­di. Po­je­di­ni is­tra­ži­va­či su utvr­di­li da je da­nas sko­ro po­lo­vi­na dr­ža­va u svi­je­tu u raz­li­či­tom ste­pe­nu za­hva­će­na et­nič­kim kon­flik­ti­ma.
Od 1960-ih ši­rom svi­je­ta ja­vlja­ju se za­htje­vi za pri­zna­va­njem raz­li­či­tih iden­ti­te­ta, če­sto u vi­du dru­štve­nih po­kre­ta iza ko­jih sto­je gru­pe kraj­nje ra­zno­vr­snog po­ri­je­kla i od­re­đe­no­sti: in­di­ge­ni na­ro­di, na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne, et­nič­ke i „ra­sne“ ma­nji­ne, sta­ri i no­vi imi­gran­ti, fe­mi­nist­ki­nje, ze­le­ni i dru­gi. Sve se gru­pe po ne­če­mu vi­še ili ma­nje raz­li­ku­ju od vla­da­ju­ćih obra­za­ca do­mi­nant­nog dru­štva. Upr­kos me­đu­sob­nim ve­li­kim ra­li­ka­ma, one di­je­le za­jed­nič­ki ot­por ho­mo­ge­ni­zi­ra­ju­ćem i asi­mi­li­ra­ju­ćem pri­ti­sku glav­nog dru­štve­nog to­ka. Na raz­li­či­te na­či­ne, svi oni na­sto­je ste­ći dru­štve­no pri­zna­nje, pa i afir­ma­ci­ju svo­jih za­seb­no­sti, sma­tra­ju­ći ih kon­sti­tu­tiv­nim za svo­je iden­ti­te­te.
U svo­joj bor­bi za so­ci­jal­nu eman­ci­pa­ci­ju to­kom 19. i ve­li­kog di­je­la 20. vi­je­ka, mno­gi pri­pad­ni­ci po­tla­če­nih gru­pa vje­ro­va­li su da će do­bi­ja­njem pu­nog dr­žav­nog – gra­đan­skog sta­tu­sa ( jed­na­kih po­li­tič­kih i gra­đan­skih pra­va) ste­ći slo­bo­du i jed­na­kost. Kad su na­po­kon ta pra­va svi­ma (for­mal­no) pri­zna­ta, ne­ke dru­štve­ne gru­pe u po­je­di­nim dr­ža­va­ma shva­ti­le su da i da­lje osta­ju u po­lo­ža­ju dru­go­ra­zred­nih gra­đa­na, od­no­sno da su ne­ke dru­štve­ne gru­pe pri­vi­le­go­va­ne, a dru­ge po­tla­če­ne. U tim uslo­vi­ma po­tla­če­ne ma­nji­ne ni­je­su vi­dje­le per­spek­ti­vu su­ži­vo­ta sa et­nič­kom ve­ći­nom. Me­đu­tim da­nas se, u sve ve­ćoj mje­ri i na Za­pa­du i na Is­to­ku, shva­ta da je gu­še­nje ma­njin­skih pra­va bi­lo gre­ška, ka­ko iz em­pi­rij­skih ta­ko i iz nor­ma­tiv­nih raz­lo­ga. Pri­ti­sak na na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne s ci­ljem nji­ho­ve in­te­gra­ci­je u do­mi­nant­nu na­ci­o­nal­nu gru­pu jed­no­stav­no ne mo­že da bu­de uspje­šan. Na­pad dr­ža­ve na ma­njin­sko osje­ća­nje na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta če­sto ja­ča umje­sto da sla­bi pri­jet­nju ne­lo­jal­no­sti.
Ne­ka no­vi­ja is­tra­ži­va­nja et­no-na­ci­o­nal­nih od­no­sa u svi­je­tu po­ka­zu­ju ka­ko sa­mo­u­prav­ni aran­žma­ni mi­ni­mi­zi­ra­ju vje­ro­vat­no­ću me­đu­et­nič­kih na­pe­to­sti i kon­fli­ka­ta, dok ne­pri­zna­va­nje ili po­ni­šta­va­nje sa­mo­u­prav­nih pra­va po pra­vi­lu vo­di eska­li­ra­nju me­đu­na­ci­o­nal­nih od­no­sa. Dru­gim ri­je­či­ma, is­ku­stvo za­pad­nih de­mo­kra­ti­ja po­ka­zu­je da je naj­bo­lji na­čin osi­gu­ra­va­nja lo­jal­no­sti na­ci­o­nal­nih ma­nji­na pri­hva­ta­nje, a ne ospo­ra­va­nje nji­ho­ve na­ci­o­nal­ne po­seb­no­sti i nji­ho­vih ma­njin­skih pra­va. Na­i­me, pri­pad­ni­ci ma­nji­na ne tre­ba da bu­du za­ki­nu­ti u ostva­ri­va­nju bi­lo ko­jih pra­va i slo­bo­da ko­je uži­va­ju dru­gi gra­đa­ni. Isto ta­ko, či­ni se, da su pri­hva­tlji­vi ne­ki ele­men­ti kon­so­ci­ja­tiv­ne de­mo­kra­ti­je, od­no­sno pra­vo na­ci­o­nal­nih ma­nji­na da sta­vlja­ju ve­to na od­lu­ke dr­žav­nih or­ga­na, od­no­sno Skup­šti­ne u ne­kim pi­ta­nji­ma ko­je za­di­ru u nji­ho­ve vi­tal­ne in­te­re­se. Hu­ma­no i pra­ved­no dru­štvo za­sni­va se na mul­ti­kul­tu­ral­noj jed­na­ko­sti. Ova vi­zi­ja, pak, afir­mi­še je­din­stve­nost i zna­čaj sva­ke oso­be. S dru­ge stra­ne, ra­si­zam i dis­kri­mi­na­ci­ja su dva za­jed­nič­ka iz­ra­za uni­kul­tu­ri­zma. Ovi i svi dru­gi po­gle­di na svi­jet i vri­jed­no­sne si­ste­me ko­ji su ute­me­lje­ni na sa­moj jed­noj kul­tu­ri je­su po­ri­ca­nje čo­vječ­no­sti dru­gih.
Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam iz­vo­di pi­ta­nje na­ci­o­nal­nih ma­nji­na iz pri­vat­ne i uvo­di ih u jav­nu sfe­ru. Jer, ni­je do­volj­no da se raz­li­či­tost to­le­ri­še, ne­go je po­treb­no da se to afir­mi­še u pra­vom smi­slu kao kre­a­tiv­ni či­ni­lac u ukup­nom kul­tur­nom raz­vo­ju. Sto­ga, gra­đan­ski kon­cept dru­štva i dr­ža­ve ne mo­že da sa­dr­ži su­pre­ma­ti­ju jed­ne na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce. Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam tra­ži ta­kvu še­mu po­li­tič­kog dru­štva ko­ja pri­zna­je jed­na­ku vri­jed­nost svih sta­bil­nih i ži­vot­nih za­jed­ni­ca ko­je po­sto­je u dru­štvu. Da­kle, po­li­tič­ko dru­štvo sa­sto­ji od raz­li­či­tih za­jed­ni­ca i ne pri­pa­da una­pri­jed is­klju­či­vo ni­jed­nom od njih, pa ni ve­ćin­skoj na­ci­ji.
I da za­klju­čim: da­nas je, či­ni se, te­ško oče­ki­va­ti ši­ru le­gi­tim­nost po­ret­ka bez pri­zna­va­nja i za­šti­te ma­njin­skih pra­va i od­go­va­ra­ju­ćeg di­zaj­ni­ra­nja so­ci­jal­ne di­men­zi­je. Tre­ba osmi­sli­ti i us­po­sta­vi­ti in­te­gra­tiv­nu dru­štve­nu po­li­ti­ku i tre­ba pre­va­zi­ći osnov­nu in­ten­ci­ju in­sti­tu­ci­ja da pre­ma na­ci­o­nal­nim ma­nji­na­ma za­dr­že pa­ter­na­li­stič­ki od­nos i us­po­sta­ve kon­tro­lu nad nji­ho­vim li­de­ri­ma. Ta­ko­đe, dr­ža­vu tre­ba or­ga­ni­zo­va­ti na prin­ci­pu jed­na­ko­sti gra­đa­na u po­gle­du ži­vot­nih šan­si i uslo­va za ostva­ri­va­nje nji­ho­vih ljud­skih pra­va i slo­bo­da. Za­tim, tre­ba usta­no­vi­ti i ka­kve su per­cep­ci­je dru­štva i dr­ža­ve u od­no­su na mul­ti­kul­tu­ral­nost kao stvar­nost ko­ju tre­ba ure­di­ti. Ri­ječ je o in­te­gra­ci­ji ma­nji­na u dru­štve­ni okvir ko­ji je do­volj­no ši­rok i flek­si­bi­lan, ne sa­mo da pri­hva­ti nji­ho­ve iden­ti­te­te rav­no­prav­nim, već i do­volj­no sta­bi­lan, atrak­ti­van i otvo­ren u smi­slu stva­ra­nja dru­štve­nih uslo­va za pre­va­zi­la­že­nje et­no­cen­trič­no­sti.