Pi­še: Mag­da PEter­nek


Ni­je mi la­ko pi­sa­ti o ovoj te­mi. Ne za­to što ne­mam ‘’ma­te­ri­ja­la’’ (na­ža­lost ima ga u ogrom­nim ko­li­či­na­ma), već za­to što sam odav­no svje­sna da čo­vjek sve vi­še gu­bi upra­vo ono zbog če­ga bi tre­ba­lo da bu­de čo­vjek, a to ne­što se zo­ve du­ša.
Ni­ko se ne ra­đa bez nje, svi­ma je, baš svi­ma udah­nu­ta, na­mi­je­nje­na i bo­gom da­na. Sa­mim ro­đe­njem po­sta­je­mo dio ve­li­ke po­ro­di­ce i na­ša oba­ve­za je da bu­de­mo njen pri­ja­telj i pra­ti­lac. Na pu­tu ko­ji svi mo­ra­mo pro­ći, sva­ko svo­jim ko­ra­kom, sva­ko svo­jim tem­pom i na­či­nom, ono što je­di­no ne smi­je­mo iz­gu­bi­ti je­ste upra­vo du­ša. Ni­je put lak (ni­je nam ni­ko ni obe­ćao da će bi­ti), ni­je po­sut ru­ža­ma, ni­je bez­bri­žan, ali je NAŠ i upra­vo zbog to­ga mo­ra­mo ga po­što­va­ti i ne do­zvo­li­ti da po­sta­ne­mo lo­ši, i put­ni­ci i lju­di. Jer, uza­lud nam bo­gat­stvo, uza­lud sve ma­te­ri­jal­no, ako ne­će­mo zna­ti da se ra­du­je­mo dru­gom čo­vje­ku. Pi­tam se, a vje­ro­vat­no i vi-mo­že li se to uop­šte po­sti­ći u ovom vre­me­nu u ko­me ži­vi­mo? Ja vje­ru­jem da mo­že, da se mo­ra, jer sva­ki dru­gi od­go­vor već una­pri­jed je od­u­sta­ja­nje. A od­u­sta­ti od se­be, od svo­ga ja, naj­ve­ća je ka­zna ko­ju čo­vjek mo­že do­ži­vje­ti. Jer upra­vo mi iz­ri­če­mo tu ka­znu se­bi i su­šti­ni svog po­sto­ja­nja. Re­ći će­te- te­ško je vri­je­me! Ni­kad ni­je bi­lo te­že! Do­ne­kle se i mo­gu slo­ži­ti s va­ma, ali ako je to vaš na­čin da ustuk­ne­te pred pre­pre­ka­ma, on­da si­gur­no ne­ću. Ni­je te­ško vri­je­me, te­ški smo mi. Upra­vo smo mi do­zvo­li­li da nas pre­ga­zi ono što smo sa­mi stvo­ri­li. A to je ne­mo­ral, ogrom­na že­lja za ma­te­ri­jal­nim, za­vi­snost i op­se­siv­nost teh­ni­kom, otu­đe­nost, jur­nja­va za svim onim što nas ta­ko bez­du­šno či­ni bez­du­šnim. Pre­da­li smo se, a da ni­smo ni svje­sni, mi­sli­li smo da ima­mo kon­tro­lu i kon­ce u svo­jim ru­ka­ma. E, pa kon­ci su se ipak po­ki­da­li, a kon­tro­lu odav­no ne­ma­mo mi već ma­ši­na. A ja ne znam ni­jed­nu ma­ši­nu s du­šom. Ma­ši­ne slu­že da nas od­mi­je­ne, da pre­dah­ne­mo i da od­mo­ri­mo du­šu. I sa­mo za to. Na­ža­lost, do­zvo­li­li smo da upra­vo nji­ma, ro­bo­ti­ma otvo­ri­mo svo­ju du­šu. Oni i te ka­ko zna­ju da to is­ko­ri­ste i da nas uzmu pod svo­je. Do­zvo­li­li smo da nam mno­go va­žni­ji bu­de vir­tu­el­ni svi­jet, od ovo­ga ko­ji je stva­ran, re­a­lan, živ, rje­čit, vi­dljiv. Svi­jet sa du­šom.
Pi­tam se, gdje će nam du­ša ka­da ovaj je­di­ni ži­vot spu­sti za­vje­su? Iskre­no i da mo­gu, ne bih vo­lje­la da znam, jer bi me du­bo­ko za­bo­lje­la du­ša. Ni­sam pa­te­tič­na, to mi ni­je ‘’ja­ča’’ stra­na, na­pro­tiv. Tu­žna sam, bes­kraj­no tu­žna što čo­vjek gu­bi vi­tal­nost, sna­gu, gu­bi smi­sao i na­du da se bo­ri, žr­tvu­je, što je sro­zao ži­vot na ni­vo in­stink­tiv­nog. Erih From je za­pi­sao: ‘’On ži­vi u šta­li, mo­der­noj ure­đe­noj šta­li. Ži­vot mu je od­re­đen in­sink­ti­ma, ži­vi u car­stvu ču­la-iz­gu­bio je du­šu.’’
Naj­po­ra­zni­ja či­nje­ni­ca je što je čo­vjek da­nas iz­gu­bio osje­ćaj za dru­go­ga. Ne, ni­je to rav­no­du­šnost, jer iz nje se mo­že po­kre­nu­ti, le­tar­gi­ja je pro­la­zno i pre­la­zno sta­nje, pa sa­mim tim i sa­vla­đu­ju­će. To je pu­ka, go­la bez­o­sje­ćaj­nost.
Ovaj to­ta­li­tar­ni si­stem (ne za­bo­ra­vi­te stvo­rio ga je čo­vjek) či­ni upra­vo to-ubi­ja du­šu. On pri­si­lja­va da ra­di­mo pro­tiv svo­je svi­je­sti, i da zbog ma­te­ri­jal­nih in­te­re­sa pro­da­mo svo­ju slo­bo­du. Ve­li­ki Do­sto­jev­ski to po­tvr­đu­je ovim ri­je­či­ma- ‘’Daj nam hlje­ba, uzmi na­šu slo­bo­du’’.
Pri­si­li­ti čo­vje­ka da zbog ma­te­ri­jal­nih stva­ri pro­da svo­ju slo­bo­du, zna­či sa­mo jed­no- ubi­ti čo­vje­ka u čo­vje­ku, ubi­ti du­šu. I opet kon­sta­tu­jem da ni­je vri­je­me kri­vo, kri­vi smo mi. Jer uvi­jek je čo­vjek bio žr­tva. Ne­ka­da bez­bo­žnog ko­mu­ni­zma, a sa­da bez­du­šnog ka­pi­ta­li­zma. Uvi­jek smo do­ne­kle mo­ra­li bi­ra­ti ne­či­je opre­dje­lje­nje. Ali, to ni­ka­ko ne smi­je zna­či­ti da smo mo­ra­li ili da mo­ra­mo iz­gu­bi­ti svo­ju slo­bo­du i do­zvo­li­ti da po­sta­ne­mo i osta­ne­mo ta­o­ci onih ko­ji mo­gu da vla­da­ju na­ma, ali sa­mo ako nam ot­mu du­šu. Mo­ra­mo se bo­ri­ti, to je na­ša du­žnost.
U ovom na­met­nu­tom men­ta­li­te­tu ma­te­ri­ja­li­zma, čo­vjek bi­lo šta da ima pra­zan je ako ne­ma mir u du­ši. I to je, jed­no­stav­no, ta­ko. To je su­štin­ski ži­vot­ni za­kon. A sa­mo on mo­že bez­u­slov­no da nas šti­ti.
Za­to, dra­gi mo­ji, usvo­ji­te za­kon sr­ca, za­kon du­še i vje­re i u se­be i u dru­gog čo­vje­ka. Gla­saj­te za to­pli­nu, za li­je­pu ri­ječ i mi­sao. Dig­ni­te ru­ku, po­dr­ži­te osnov­ne na­cr­te slo­bo­de. One bez du­še, pre­kri­ži­te. Ja sam ih iz­bri­sa­la sa mo­je ži­vot­ne li­ste. I ja i moj bič... Jer bez­du­šnost je kič.
(Autor je pje­snik)