Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Dra­gi Alek­san­dre, ime­nja­če, jer Mi­ha­i­lo u pre­vo­du zna­či: „Onaj ko­ji bi vo­lio da se zo­ve Alek­san­dar, ali, avaj, re­tro­grad­ni kum” …
Elem, pi­šem ti i ja že­le­ći da ti ka­žem- od­la­zim!
Da­le­ko odav­de, mi­slim od Be­o­gra­da, čak u Niš, u ta­zbi­nu, za zim­ski ras­pust, i ne vra­ćam se bar do po­lo­vi­ne fe­bru­a­ra!
Ne ža­lim se ni na šta, re­koh sa­mo da ti ja­vim, jer znam ko­li­ko te za­bo­le za otvo­re­na pi­sma ovog ti­pa!
Mi­slim, za­bo­le te u du­ši, jer znam da za­i­sta či­niš sve da Sr­bi­ja po­sta­ne dr­ža­va u ko­joj će sva­ko mo­ći da ži­vi od svog ra­da, i za­to ne ra­zu­mi­jem ove što od­la­ze „tr­bu­hom za kru­hom“, jer kru­ha, va­la, u iz­o­bi­lju, eno pen­zi­o­ne­re ne mo­žeš ni su­zav­cem da is­tje­raš iz kon­tej­ne­ra, ko da su do­ma­ći­ni sla­ve, to se na­va­di­lo i osi­li­lo na tri obro­ka …
Ta­mo ne­gdje će im, mi­sle, bi­ti bo­lje, a za­bo­ra­vlja­ju da si i ti kao dje­ča­rac te­ža­čio u jed­noj lon­don­skoj gvo­žđa­ri, žu­ljao te is­cje­li­telj­ske ru­ke, imao sjaj­nu ka­ri­je­ru kao oštrač ek­se­ra, ali si od­lu­čio da se vra­tiš rod­noj gru­di i ov­dje tu­piš!
Htje­doh re­ći- tu­piš i za­tu­plju­ješ Sr­bi­ju bru­se­ći je kao di­ja­mant ko­ji će po­no­si­to sta­ja­ti na vr­hu kru­ne ca­ra bez ca­re­vi­ne, ali s ka­ma­rom dvor­skih lu­da, po­no­sno ko­ra­ča­ju­ći u obe­ća­no sju­tra za dvi­je go­di­ne, jer to­li­ko glad­ni­ma tre­ba da sit­nim ko­ra­ci­ma stig­nu tvo­je pro­roč­ke sto­pe, u ko­je bi se mo­glo sli­ti je­ze­ro su­za.
Su­za ra­do­sni­ca, da­bo­me, jer u ra­stroj­stvu do­đe čo­vje­ku po­ne­kad da bri­zne u plač smi­ju­ći se, ali to ra­stroj­stvo ni­je simp­tom lu­di­la već bor­be čo­vje­ka da pri­zna se­bi ono što si ti odav­no pri­znao na­ma: „Ne­pri­jat­no je ko­li­ko nam do­bro ide“!
I ide nam, za­i­sta, u pi.du ma­te­ri­nu, ali ima li iče­ga pri­rod­ni­jeg i iskon­ski­jeg od to­ga, jer oda­tle smo svi po­ni­kli, ali je koč­ni­ča­ri­ma re­for­mi i de­žur­nim kri­ti­ze­ri­ma te­ško da to pri­zna­ju, tvr­de­ći da su svi do jed­nog do­šli na svi­jet „car­skim re­zom“ i da s tom ma­te­ri­nom ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze…
Da­kle, či­niš sve da nas vra­tiš su­šti­ni; 28 sa­ti dnev­no ra­diš da sto­ti­ne hi­lja­da njih ne bi mo­ra­lo ni sat, len­stvu­ju­ći po bi­ro­i­ma za ne­za­po­sle­ne i mla­te­ći ne­ka­kvim di­plo­ma­ma ko onom ra­bo­tom po ko­pri­vi; ulo­ži­la je ova vlast u ner­vno ra­stroj­stvo Sr­bi­je kao ka­pi­tal­nu ive­sti­ci­ju, a ni­ko ni hva­la da ka­že, već po­lo­vi­na na­ci­je raz­go­va­ra sa­ma sa so­bom, po­lo­vi­na ni sa kim, a ona tre­ća (i to je vaš uspjeh što ima­mo čak tri po­lo­vi­ne) na­vr­la da bje­ži odav­de!
Iz­vo­li­te, sre­ćan put, svi u va­zdu­plo­ho­ve pa pra­vac ta­mo gdje ni­ko­me ni­je ne­pri­jat­no ko­li­ko mu do­bro ide, a za­pi­ta­će­te se ka­kvi su to lju­di ko­ji­ma ni­šta ni­je ne­pri­jat­no i shva­ti­ti bol­nu isti­nu: bez obra­za, sra­ma, sti­da, bri­ga, gla­di, ne­pla­će­nih ra­ču­na, do­spje­lih kre­di­ta, za­kr­plje­nih ga­ća i osta­lih tri­ca!
To­li­ko od me­ne, do­bri moj Alek­san­dre, ako za­tre­bam- u Ni­šu sam!
Znam da te za­bo­le, ali ču­vaj du­šu, tre­ba Sr­bi­ji to bo­gat­stvo da osta­ne šta za na­ma kad osta­lo raz­ba­ga­te­li­še­mo Ara­pi­ma i osta­lim ha­i­ku in­ve­sti­to­ri­ma! Ale­ko­va du­ša je sr­ce Sr­bi­je i naj­sku­plja srp­ska ri­ječ, osta­lo je ras­pro­da­to, a če­ga ne­ma bez to­ga se mo­že…dva­u­je­dan.rs