Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


„Iako ne­ma sum­nje da je seks ljep­ša ak­tiv­nost od gle­da­nja i igra­nja fud­ba­la, ipak, osje­ća­nja ko­ja po­bu­đu­je jed­no­stav­no ni­je­su ta­ko in­ten­ziv­na kao ona ko­ja do­no­si po­bje­da u po­sled­njem mi­nu­tu. Ka­da vo­di­te lju­bav - zna­te šta sli­je­di na kra­ju, dok je u fud­ba­lu sve ne­iz­vje­sno”, pi­še Nik Hor­nbi u knji­zi “Sta­di­on­ska gro­zni­ca”. Pi­tam se ko­li­ko je sa­mo “fud­bal­skih or­ga­za­ma” u svo­joj bli­sta­voj ka­ri­je­ri imao Bra­ni­slav Mi­la­čić, ako ne naj­ve­ći, a on­da si­gur­no naj­po­pu­lar­ni­ji tre­ner u na­šem ma­lom Mon­te­ne­gru. Za­jed­no smo “pro­ho­da­li” u fud­bal­skom klu­bu “Kom” sa Zla­ti­ce, on kao tre­ner “pe­tli­ća”, a ja, lo­gič­no, kao “pe­tlić”, ta­da još bez “or­ga­za­ma”. Ni­je­smo istog da­na ro­đe­ni, ali su nam isto te­kli fud­bal­ski da­ni, od istih (fud­bal­skih) bo­le­sti smo “pel­co­va­ni”, i sva­kog da­na “umi­ra­li” za fud­bal na ze­le­nom ma­gič­nom pra­vo­u­ga­o­ni­ku... Do­du­še, te­ren fud­bal­skog na­zo­vi sta­di­o­na na Zla­ti­ci, i ni­je bio baš ze­len, na­pro­tiv - ne­ka­ko s pro­lje­ća bje­še tvrd, džom­bast, pra­šnjav, a u je­sen kad poč­ne se­zo­na ki­ša, pri­klad­ni­ji za va­ter­po­lo ne­go za fud­bal... Ali, opet, imao je ne­ku svo­ju ma­gi­ju, za­hva­lju­ju­ći op­se­ni i ča­ro­li­ji ko­ju je stva­rao fud­bal­ski ma­đi­o­ni­čar Bra­no Mi­la­čić. Ve­li­ka Ju­go­sla­vi­ja je ima­la le­gen­dar­nog “Či­ču” (Mi­lja­na Mi­lja­ni­ća, dok je fud­bal­ska Zla­ti­ca ima­la svog “či­ka Bra­na”, fud­bal­skog fa­na­ti­ka, pu­ber­tet­ski za­lju­blje­nog u cr­no-bi­je­lu bu­ba­ma­ru i u pla­vo-bi­je­lu bo­ju.
A on bje­še, po­put ču­ve­nog Bo­ška Si­mo­no­vi­ća, se­lek­to­ra re­pre­zen­ta­ci­je Ju­go­sla­vi­je u Mon­te­vi­deu - po za­ni­ma­nju in­že­njer, a i pra­vi fud­bal­ski za­ne­se­njak, sa­mo što za raz­li­ku od Bo­ška ni­je imao bi­je­log go­lu­ba Ra­do­ja, već no­vi nov­ca­ti ze­le­ni “golf”. On bi ta­mo još od kam­pa Zla­ti­ca, po­la ki­lo­me­tra pri­je skre­ta­nja za sta­di­on, da­vao mi­ga­vac za skre­ta­nje uli­je­vo. Iz­gle­da da se, kao sta­ri mu­po­vac, stro­go dr­žao pro­pi­sa, a, kao po­tom­ku Ta­di­je Če­mer­ki­ća, ni­je­su mu bi­la stra­na ni ta “li­je­va skre­ta­nja”...
Igra­li­šte na Zla­ti­ci bje­še pra­va ma­la “La Ma­si­ja” (kamp FK “Bar­se­lo­na”). Sto­ti­ne ta­len­to­va­nih dje­ča­ka, od ko­jih ba­rem po­lo­vi­na bi­ja­hu Iva­no­vi­ći, raz­dra­ga­no je trčkaralo za bu­ba­ma­rom, a on kao drug Ti­to me­đu pi­o­ni­ri­ma. Ne mi­slim na onog ne­sreć­nog tre­ne­ra Ti­ta Vi­lja­no­vu ko­ji mu bje­še omi­lje­ni lik za za­fr­kan­ci­ju na te­le­vi­zi­ji, već na pra­vog Ti­ta. Pra­vi go­spo­dar si­tu­a­ci­je i ko­man­dant pa­ra­de, sa­mo, što, umje­sto mar­šal­ske uni­for­me, stal­no no­sa­še te­get šu­ška­vac, pla­vu, usku kao čak­ši­re, tre­ner­ku “adi­das”, na no­ga­ma cr­ne ko­pač­ke mar­ke “pu­ma”, s pla­stič­nim kram­po­ni­ma, a na gla­vi, umje­sto šap­ke, bej­zbol ka­pa, ko­ja je vi­še li­či­la na po­štar­sku. Tre­nin­zi su bri­žno pri­pre­ma­ni, bes­pre­kor­no spro­vo­đe­ni, i tra­ja­li bi pu­na dva sa­ta... Teh­nič­ko-tak­tič­ke kom­bi­na­ci­je, rad, red i di­sci­pli­na... Strog, ali isto­vre­me­no i blag, očin­ski bo­le­ćiv, du­ho­vit... Me­ni je u star­tu, zbog mog “go­spod­skog” sti­la, ne­za­la­ga­nja, i pre­tje­ra­ne le­žer­no­sti u igri, dao na­di­mak “voj­vo­da”... Bi­lo je tu i “ser­da­ra” i “maj­sto­ra”, ali i “đe­do­va” i “ba­ba”, “kor­nja­ča”, i “pu­že­va”... Am­bi­ci­o­znim ro­di­te­lji­ma ne­am­bi­ci­o­zne i ne­ta­len­to­va­ne dje­ce go­vo­rio bi: ‘’Ma­li ne­ma ne­ku teh­ni­ku, ali je za­to ve­o­ma spor...’’ I oni bi od­mah uka­pi­ra­li “šta je tre­ner htio da ka­že”, i raz­o­ča­ra­ni bi od­la­zi­li da tra­že sre­ću na ne­kom dru­gom mje­stu. A iz te nje­go­ve “tvor­ni­ce”, u ko­joj je tvo­rio i fud­ba­le­re i, pri­je sve­ga, lju­de iza­šli su broj­ni re­pre­zen­ta­tiv­ci Cr­ne Go­re i Ju­go­sla­vi­je. Štan­co­vao ih je baš kao na tra­ci... fud­bal­skoj. Za nje­go­va ze­ma­na i “Bu­duć­nost” je bi­la u vr­hu ex-ju fud­ba­la, a kao di­rek­tor klu­ba, iz­ba­cio je u or­bi­tu i tri naj­ve­ća igra­ča sa ovih pro­sto­ra - De­ja­na Sa­vi­će­vi­ća, Pe­đu Mi­ja­to­vi­ća i Bran­ka Br­no­vi­ća.
Fud­bal­ski “di­plom­ski rad” od­bra­nio je na ču­ve­nom me­ču ‘’Bu­duć­nost’’-’’De­por­ti­vo La Ko­ru­nja’’, ka­da je sa svo­jim “ja­sli­ca­ma” (go­lo­bra­dim fud­ba­le­ri­ma), de­mon­stri­rao ne­vi­đe­nu har­mo­ni­ju u igri, i do no­gu po­tu­kao slav­ni špan­ski tim, sa­sta­vljen od pre­ka­lje­nih, sku­po­cje­nih svjet­skih ve­de­ta. U ‘’Ru­da­ru’’ je ra­dio ru­dar­ski po­sao, a svi­ma ko­ji bi sa­mo i po­mi­sli­li da po­ra­ze nje­gov šam­pi­on­ski ‘’Mo­gren’’, re­kao je “ma­lo mo­gren” (mor­gen).
Dok je bio tre­ner ‘’Lov­će­na’’ na Ce­ti­nju, nje­go­ve “pred­sta­ve”, ko­je su igra­ne na Obi­li­ća po­lja­ni, bi­le su po­sje­će­ni­je od onih u Zet­skom do­mu. Utak­mi­cu bi ri­jet­ko ko gle­dao, a lju­bi­te­lji “pr­lja­vog ka­za­li­šta” gra­bi­li bi se za naj­bo­lja mje­sta u bli­zi­ni “sce­ne” is­pred ka­bi­ne za pri­ču­ve, gdje je Bra­no, po­put Če­go­vi­ća, iz­vo­dio svo­ju mo­no­dra­mu... I uvi­jek uz ova­ci­je pu­bli­ke, i uvi­jek na bis... Dr­žao se one de­vi­ze da je bo­lje bi­ti glav­ni u se­lu, ne­go zad­nji u gra­du, pa ne ode va­ni da pra­vi ve­li­ku ka­ri­je­ru, ne­go, ipak, osta i po­sta ugled­ni TV ko­men­ta­tor i šo­u­men... Nje­go­vi du­ho­vi­ti i ori­gi­nal­ni “bi­se­ri mu­dro­sti”, ko­ji su gle­da­o­ce do­vo­di­li do su­za, pre­pri­ča­va­ju se i da­nas. To je nje­mu, ne­ma sum­nje, bio dar od bo­ga, nje­go­va “le­gen­da”, ta­ko je on pri­čao i sa fud­bal­skim i sa inim bo­go­vi­ma... No, ka­ko to obič­no i bi­va, ta ce­tinj­ska i pod­go­rič­ka ka­sa­ba, pu­na du­ha, onog či­stog, ve­li­kog, ali, na­ža­lost, i onog, po­ne­kad, pro­vin­cij­skog, pa­la­nač­kog, na­tje­ra Bra­na da se pre­tvo­ri u ne­ku vr­stu svo­je su­prot­no­sti, bez­ma­lo u “puč­kog za­ba­vlja­ča”, i da na tre­ner­skom po­lju ne po­stig­ne ono što je mo­gao, i za šta je imao i te ka­kve pre­di­spo­zi­ci­je - struč­ne, in­te­lek­tu­al­ne i na­da­sve ljud­ske. Mo­gao je on, bez ika­kve sum­nje, bi­ti dru­gi Sko­la­ri, slav­ni bra­zil­ski tre­ner, a i li­čio je na nje­ga, i gla­vom i bra­dom, tj. br­ko­vi­ma. Da se, ko­jim slu­ča­jem, za­pu­tio u svi­jet mo­gu da za­mi­slim ka­kav bi to ve­li­ki fud­bal­ski put bio. Bog te vi­dio! P.S. Ne za­mje­ri­te mi, dra­gi uči­te­lju, na ovom pi­smu ka­snom... Pod­sje­ti­še me na Vas dvi­je dječ­je, cr­no-bi­je­le bu­ba­ma­re na igra­li­štu fud­bal­skom...