Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Bo­go­ja­vljen­sku noć po­čeo sam od­la­skom na pje­snič­ko ve­če jed­nog od naj­bo­ljih ži­vih srp­skih pje­sni­ka Ran­ka Jo­vo­vi­ća. U sjaj­nom opu­su ove istin­ske pje­snič­ke po­ja­ve, pri kra­ju Kr­stov­da­na, u pro­hlad­noj ve­če­ri iš­če­ki­va­nja otva­ra­nja ne­be­sa, naj­u­pe­ča­tlji­vi­ja mi je bi­la jed­na pje­sma. Pje­snik je ob­ja­snio ka­ko je nje­gov otac stu­di­rao u Be­o­gra­du za­jed­no sa Mi­lo­va­nom Đi­la­som i ka­ko su se do­sta do­bro zna­li. S tim što je po­no­sni Jo­vo­vić bio de­sno a Đi­las li­je­vo ori­jen­ti­san.Pje­sma go­vo­ri o tre­nut­ku ka­da je u smut­nim vre­me­ni­ma pje­sni­kov otac od­la­zio od ku­će zlim pu­tem. Ta­da je re­kao svo­joj že­ni da se obra­ti Mi­lo­va­nu Đi­la­su da bi ona i dje­ca pre­ži­vje­li. ,,Maj­ka se ni­je obra­ti­la Mi­lo­va­nu Đi­la­su. Obra­ti­la se Bo­gu. I mi smo pre­ži­vje­li.'' - za­vr­ša­va pje­snik sa osmje­hom svo­ju pje­smu.
,,Ne boj­te se da će vas va­ši ne­pri­ja­te­lji sa­vla­da­ti, ni­ti se na­daj­te da će vas va­ši pri­ja­te­lji od­bra­ni­ti. Sa­mo se sta­raj­te da ima­te Bo­ga za pri­ja­te­lja i ne boj­te se ni­če­ga.''- sje­tih se ri­je­či sve­tog Vla­di­ke Ni­ko­la­ja ko­je je ži­vo­tom po­svje­do­či­la pje­sni­ko­va maj­ka. Po­sti­djeh se ma­lo svo­jih ne­gda­šnjih mi­sli o to­me od ko­ga sve za­vi­si na­ša mo­guć­nost da pre­ži­vi­mo. I za­hva­lih se Bo­gu ko­ji me po­red to­ga ni­je za­bo­ra­vio.
Od­la­ze­ći ku­ći, krst iz­nad apo­te­ke po­ka­zi­vao je mi­nus od de­set ste­pe­ni. Gri­jao me je ovaj kraj Ran­ko­ve pje­sme. Po­mi­slih ka­ko bi svi tre­ba­lo da se obra­ti­mo na na­čin na ko­ji se du­ša maj­ke, ko­ja je iz­nje­dri­la po­e­tu, obra­ti­la. Tre­pe­re­nje još jed­nog apo­te­kar­skog kr­sta na ko­ji sam na pu­tu do ku­će na­i­šao, ot­ku­ca u mo­jim mi­sli­ma onu na­rod­nu po­u­ku: Ko se sa tri pr­sta kr­sti Kr­stov­dan po­sti! Kr­stov­da­na 27. sep­tem­bra po­če­li smo bor­bu ko­ja je do­če­ka­la i ovaj pr­vi Kr­stov­dan u 2016-oj go­di­ni. A po­če­tak go­di­ne no­si nam sje­ća­nje na slav­nu Moj­ko­vač­ku bit­ku. Sje­ća­mo se na raz­li­či­te na­či­ne. Moj­ko­vač­ka omla­di­na je iza­šla na Boj­nu nji­vu i pod tro­boj­ka­ma i kr­staš bar­ja­ci­ma po­klo­ni­la se sje­ni­ma ju­na­ka. Od­bor za pro­sla­vu sto­go­di­šnji­ce Moj­ko­vač­ke bit­ke ko­jim je pred­sje­da­vao M.Đu­ka­no­vić or­ga­ni­zo­vao je aka­de­mi­ju ko­ja je pro­šla uspje­šno ko­li­ko i Cr­na Go­ra za vri­je­me vla­da­vi­ne do­tič­nog. Vi­še je smi­sla u jed­noj re­če­ni­ci Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća iz­go­vo­re­noj na aka­de­mi­ji po­sve­će­noj cr­no­gor­skim Ter­mo­pi­li­ma, ko­ju je or­ga­ni­zo­va­la Epar­hi­ja Bu­di­mljan­sko - nik­šić­ka u gra­du ko­ji je bio eko­nom­ski cen­tar Ra­ške, ko­jom je kra­lje­vo­vao Uroš Ne­ma­njić, ne­go u či­ta­voj Đu­ka­no­vi­ćev­skoj Cr­noj Go­ri. Sa svim ovim mi­sli­ma sti­gao sam ku­ći, uklju­čio te­le­vi­zor i pre­ba­cio na RTS. U na­red­nih sat i po vre­me­na či­ni mi se da ni­sam trep­nuo.
Aka­de­mi­ja ko­jom je Sr­bi­ja u Sa­va cen­tru obi­lje­ži­la ju­bi­lej 100 go­di­na bit­ke na Moj­kov­cu za­si­je­ni­la je sve osta­le pro­sla­ve i sje­ća­nja. Ova aka­de­mi­ja po­ka­za­la je da Sr­bi­ja ipak pam­ti. Da zna da je i za­bo­rav jed­na vr­sta iz­da­je i da se za­to tre­ba sje­ća­ti. A mi na­šim sje­ća­njem, pam­će­njem, dr­ži­mo od­stup­ni­cu he­roj­skim pod­vi­zi­ma srp­ske voj­ske kra­lje­vi­na Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, da stig­nu neo­kr­nje­ni i do ge­ne­ra­ci­ja ko­je po­sle nas do­la­ze. Ona­ko ka­ko je voj­ska kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re na le­gen­dar­nom Moj­kov­cu dr­ža­la od­stup­ni­cu voj­sci kra­lje­vi­ne Sr­bi­je da bi se ona pro­bo­jem So­lun­skog fron­ta vra­ti­la sla­vom po­bjed­ni­ka. Či­ni se da je aka­de­mi­ja u Be­o­gra­du, odr­ža­na u smi­raj Kr­stov­da­na i iš­če­ki­va­nju Bo­go­ja­vlje­nja, bi­la naj­sjaj­ni­ji pri­log vas­kr­se­nju i po­bjed­nič­kom po­vrat­ku srp­stva Hri­stu i svo­joj su­šti­ni.
U pr­vom re­du u pu­nom Sa­va cen­tru za­pa­ža­mo naj­pri­je ka­mi­lav­ku srp­skog pa­tri­jar­ha. Lič­no­sti ko­ja svo­jom po­dig­nu­tom ru­kom u ko­joj je Krst hra­ni­telj ob­je­di­nju­je či­tav naš na­rod po­ka­zu­ju­ći mu put ka spa­se­nju. Nje­go­va ka­mi­lav­ka sim­bo­li­še krov pod ko­ji još uvi­jek, po­sle to­li­ko na­pa­da na du­šu na­šeg na­ro­da, svi mo­že­mo da sta­ne­mo. Tu je i po­to­mak ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća ko­ji no­si ime svo­ga slav­nog pre­tka. I mno­gi dru­gi. Ali mi iz Cr­ne Go­re sa po­seb­nom lju­ba­vlju pri­mje­ću­je­mo dvo­ji­cu, vla­di­ku Jo­a­ni­ki­ja Mi­ćo­vi­ća i mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća. Lju­de ko­ji vje­ro­vat­no je­di­ni istin­ski obo­ža­va­ju Cr­nu Go­ru. Na­mjer­no ka­žem obo­ža­va­ju. Obo­ža­va­ti- tu su ri­ječ ofu­ca­li plit­ki umo­vi ido­lo­po­klo­ni­ka. Na­ši du­hov­ni pa­sti­ri vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je i mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je vra­ća­ju joj pra­vi smi­sao, vra­ća­ju na­še du­še u či­sto­tu, obo­ža­va­ju na­ša bi­ća po­zi­va­ju­ći nas i uka­zu­ju­ći nam put ka mje­ri ra­sta vi­si­ne Hri­sto­ve. Da i mi pri­mi­mo Bo­ga u se­be, obo­ži­mo se, da on­da mo­že­mo istin­ski obo­ža­va­ti i lju­de oko nas.
O pro­gra­mu aka­de­mi­je ne­ću go­vo­ri­ti. Sa­mi na­đi­te pa po­gle­daj­te. Re­ći ću sa­mo da je to bio pre­di­van omaž Cr­noj Go­ri u sred pre­sto­nog Be­o­gra­da. Ni­ko kao Be­o­grad i ni­gdje kao u Sr­bi­ji ne mo­gu nas uči­ni­ti ta­ko po­no­snim što smo iz Cr­ne Go­re.
Sjaj­na aka­de­mi­ja se za­vr­ši­la i osta­tak no­ći pro­ti­če u pre­bi­ra­nju že­lja. Tre­ba u po­noć po­že­lje­ti ne­što do­bro za se­be i svo­je bli­žnje. Ne­ka nam se otvo­re ne­be­sa za sve do­bro što je u na­ma. A la­ko će­mo za osta­lo - po­mi­šljam u se­bi. Ipak i da­lje po­ku­ša­vam da sa­be­rem sve že­lje u jed­nu. Tu čo­vjek pre­tu­ra po du­bi­na­ma svo­ga bi­ća.
Par mi­nu­ta pri­je po­no­ći ja i se­stra iz­la­zi­mo na bal­kon da sa­če­ka­mo pra­znik i po­že­li­mo že­lje. U mo­men­tu ka­da smo iza­šli na bal­kon ču­je­mo mu­zi­ku je­din­stva na­šeg kom­ši­lu­ka ko­ja se ja­vi­la u zvu­ku otva­ra­nja ro­let­ni i bal­kon­skih vra­ta. Osje­ća­mo da sr­ca na­ših lju­di va­pe za Bo­gom i za slo­gom i je­din­stvom. Če­ka­ju­ći su­sre­će­mo se po­gle­di­ma i raz­go­va­ra­mo osmje­si­ma, na­dom i vje­rom. Po­noć do­la­zi. Svi za­mi­šlja­mo svo­je že­lje. Na­smi­ja­ni i sreć­ni vra­ća­mo se u svo­je do­mo­ve ko­ji sa­da dje­lu­ju ne­ka­ko dru­ga­či­je. Shva­ta­mo šta se de­si­lo. BOG SE JA­VI!
Ima na­de. Naj­te­že se za­gle­da­ti u sr­ca lju­di i vi­dje­ti šta je istin­ski ta­mo. Ova­kve no­ći stre­su če­mer i cr­ni­lo, pro­či­ste sr­ce na tren, pri­ka­žu ga ona­kvim ka­kvo ono mo­že bi­ti. Kad se ja­vi Bog ja­vi­mo se i mi ona­kvi ka­kvi tre­ba da bu­de­mo i ko­li­ko tu sli­ku us­pi­je­mo u se­bi da za­dr­ži­mo to­li­ko do­bri bi­va­mo.
Za kraj još je­da­red po­zdra­vljam sve či­ta­o­ce jed­nom od naj­ljep­ših isti­na ko­ju mo­že­mo iz­re­ći svo­jim gre­šnim usti­ma - BOG SE JA­VI!