Sta­ro­sje­di­o­ci na­se­lja is­pod Vo­lu­ji­ce zah­ti­je­va­ju od nad­le­žnih u Opš­tini da dis­lo­ci­ra­ju Ro­me ko­ji su tu do­se­li­li s Ko­so­va, i stam­be­no ih zbri­nu na ne­koj dru­goj lo­ka­ci­ji. Oni na­gla­ša­va­ju da nji­hov cilj ni­je da ugro­ze Ro­me, smje­šte­ne u ovom ne­for­mal­nom na­se­lju, već da se pro­na­đe rje­še­nje za ala­ram­ntnu si­tu­a­ci­ju u ko­joj se svi na­la­ze.
Od­bor­nik Mi­len­ko Ce­ba­lo­vić (SNP) po­sta­vio je ne­dav­no od­bor­nič­ko pi­ta­nje nad­le­žni­ma u op­šti­ni „šta će se ura­di­ti sa rom­skom po­pu­la­ci­jom ko­ja se na­la­zi u di­je­lu sta­rog Pri­sta­na”.
-S Pri­sta­na je kre­nuo pr­vi voz u Cr­noj Go­ri. I umje­sto da to bu­de tu­ri­stič­ka atrak­ci­ja i da su nad­le­žni iz op­šti­ne po­sta­vi­li ne­ko obi­ljež­je ko­je bi pod­sje­ća­lo na taj do­ga­đaj, ta­mo se da­nas ne mo­že pri­ći od smra­da. Me­ne je in­ste­re­so­va­lo šta Op­šti­na na­mje­ra­va da ura­di sa rom­skom po­pu­la­ci­jom, ko­ja tre­nut­no ži­vi u ne­hu­ma­nim uslo­vi­ma? Od­go­vor ko­ji sam do­bio ni­je me za­do­vo­ljio, i pri­je bih re­kao da nad­le­žni ne zna­ju ni gdje je to na­selj,e ni ko­li­ko Ro­ma ta­mo ima. Pi­tam se da li se za njih mo­že na­ći ne­ki dru­gi, ade­kvat­ni­ji pro­stor?! Vo­lio bih da de­le­ga­ci­ja od­bor­ni­ka i slu­žbe­ni­ka po­đe ta­mo i uvje­ri se u ka­kvim uslo­vi­ma ži­ve te po­ro­di­ce. Njih je sva­ki dan sve vi­še, što pred­sta­vlja ve­li­ku ne­pri­jat­nost za sta­ro­sje­di­o­ce. Ako već ne­ma ne­ko dru­gog mje­sta, ne­ka im ba­rem obez­bi­je­de ele­men­tar­ne uslo­ve za ži­vot. Ka­ko sam čuo, pri­je ne­ko­li­ko da­na do­šlo ih je 42 iz Pod­go­ri­ce i osta­li su u tom na­se­lju. Ovo je ši­ri pro­blem, i tre­ba uči­ni­ti sve da se po­pra­ve uslo­vi ži­vo­ta tih lju­di, ali i sta­ro­sje­dje­la­ca ko­je oni svo­jim na­či­nom ži­vlje­nja ta­ko­đe sva­ko­dnev­no ugro­ža­va­ju – oci­je­nio je Ce­ba­lo­vić.
Du­šan Pe­co­vić ži­vi u ne­po­sred­noj bli­zi­ni rom­skog na­se­lja. Ka­ko ka­že, u ku­ći u ko­joj i da­nas sta­nu­je ro­di­la se či­ta­va nje­go­va fa­mi­li­ja, a dr­ža­va je odav­no na­ci­o­na­li­zo­va­la dio po­ro­dič­ne imo­vi­ne.
-Ži­vot nam se pro­mi­je­nio ot­ka­ko su do­vo­li­li da se ov­dje na­se­le rom­ske po­ro­di­ce, jer ima­mo ve­li­kih pro­ble­ma. Mi ne tra­ži­mo da se nji­hov ži­vot ugro­zi, već da ih ne­gdje dis­lo­ci­ra­ju. Sva­ko­dnev­no se de­si ne­ka ne­pri­jat­nost s ne­kim iz na­se­lja. Do­la­zi čak i do sva­đa, pa je če­sto in­te­r­ve­ni­sa­la i po­li­ci­ja. Tra­ži­li smo da do­đu nad­le­žni iz Op­šti­ne i Ko­mu­nal­na po­li­ci­ja. I kad do­đu, ka­žu da na tom pla­nu ne mo­gu ni­šta ura­di­ti. Do­šlo je vri­je­me da mo­ra­mo re­ći - ili oni ili mi. Dru­gog na­či­na ne­ma. Zar im Op­šti­na ne mo­že na­ći ne­ki dru­gi pro­stor da se smje­ste, ne­go baš ov­dje uz ko­lo­sje­ke na Pri­sta­nu, ko­ji je odav­no ise­ljen zbog po­tre­ba Lu­ke Bar - ka­že on, do­da­ju­ći da se če­sto u na­se­lju de­ša­va­ju kra­đe, če­ga ra­ni­je ni­je bi­lo.
Pre­ma ri­je­či­ma sta­ro­sje­di­o­ca Sa­mi­ra Ibra­hi­mo­vi­ća, ži­vot je u ovom na­se­lju po­stao ne­iz­dr­živ.
-Ne­bro­je­no pu­ta sam se obra­ćao nad­le­žni­ma u Op­šti­ni, pa i gra­do­na­čel­ni­ci­ma... Od­go­vo­re, na­ža­lost, ni­sam do­bio. Ov­dje mo­že do­ći do za­ra­ze, ši­ri se ne­sno­sni smrad či­ta­vim na­se­ljem. Ne mo­že­mo mir­no da ži­vi­mo, iako smo ov­dje ro­đe­ni. Mo­ra­mo se se­li­ti, ili mi ili oni. Lič­no sam im po­ma­gao kad su se do­se­li­li, ne slu­te­ći da će bi­ti ova­kvih pro­ble­ma. Njih je sva­kog da­na vi­še, ne zna se ni ko­li­ko ih ima. Stvaraju bu­ku, sva­đa­ju se... Po­sta­lo je ne­pod­no­šlji­vo. Ako ne­što ra­di­mo na pu­tu do na­ših ku­ća, ko­ji i oni ko­ri­ste, ne sje­te se da nam po­mog­nu. Mi ni­ko­ga ne oma­lo­va­ža­va­mo, ni­ti vri­je­đa­mo ni­či­je ljud­sko do­sto­jan­stvo, već sa­mo že­li­mo da i na ovaj na­čin skre­ne­mo pa­žnju nad­le­žni­ma u Op­šti­ni da je ži­vot za sta­ro­sje­di­o­ce ov­dje po­stao ne­pod­no­šljiv - na­gla­sio je Ibra­hi­mo­vić.D.S.


Be­slji­mi: Ne­ma­mo kud

Ro­mi s ko­ji­ma smo raz­go­va­ra­li ka­žu da oni ne­ma­ju ve­ćih pro­ble­ma s kom­ši­ja­ma.
-Ima nas 40-ak, i svi smo s Ko­so­va. Ži­vi­mo ov­dje ne­ko­li­ko go­di­na. Kom­ši­ja­ma po­seb­no sme­ta­ju sme­će i ga­la­ma, od­no­sno mu­zi­ka. A Ro­mi vo­le mu­zi­ku i zna po­ne­kad da bu­de buč­no. Mi ne­ma­mo kud da ode­mo. Je­di­no da nam se na­đe ne­ko dru­go mje­sto gdje bi­smo sa­gra­di­li na­še ku­će – ka­zao je Na­ser Be­slji­mi.


Strahuju za djecu

I Ig­ba­la Hot ka­že da ne­ma­ju mi­ra ot­ka­ko su se Ro­mi do­se­li­li.
-U na­se­lju ne­ma ra­svje­te, i pla­šim se za dje­cu ko­ja no­ću do­la­ze iz ško­le. Mo­ram sva­ko­dnev­no da ih če­kam, jer su Ro­mi stal­no po uli­ci pa se dje­ca pla­še da pro­đu pu­tem do ku­će. Ja­ko su ne­u­red­ni. Tra­ži­će­mo da se ovaj pro­blem što pri­je ri­je­ši. Valj­da Op­šti­na ima mo­guć­no­sti da ih ne­gdje smje­sti – ka­za­la je ona.