Pi­še: Mag­da Peter­nek


Pri­je par da­na na­ja­vi­še tzv. le­de­ne da­ne. U stva­ri, pri­je­te nam nji­ma već dvi­je ne­dje­lje. Ka­žu, bu­di­te u pri­prav­no­sti, jer na sna­zi je ne­ka­kav na­ran­dža­sti me­teo alarm. Ne iz­la­zi­te iz ku­će, bez pri­je­ke po­tre­be, a o pu­to­va­nji­ma ne­moj­te ni da sa­nja­te! Slu­šam ih da­ni­ma ka­ko te­ro­ri­šu ovaj is­pre­pa­da­ni na­rod i pi­tam se - ko je ov­dje pa­ra­no­i­čan? Mo­žda bih po­mi­sli­la da sam ja, da ni­sam si­gur­na da je ja­nu­ar već du­bo­ko za­ga­zio u dru­gu po­lo­vi­nu i da se le­de­ni da­ni (iako je sa­mo 3-4 ste­pe­na u mi­nu­su) pod­ra­zu­mi­je­va­ju. Mo­žda bih po­mi­sli­la da sam pa­ra­no­ič­na opet ja, da ni­sam ubi­je­đe­na da su to upra­vo oni ko­ji su umi­sli­li da je sva­ko­dnev­no mal­tre­ti­ra­nje vre­men­skim uslo­vi­ma za­pra­vo nji­ho­va pa­ra­no­ič­na po­tre­ba da nam pri­ka­žu ne­ke no­ve si­ste­me ‘’vi­đe­nja stvar­no­sti’’.
Od­ra­sta­la sam u vri­je­me ka­da je mi­nus 20 ste­pe­ni bi­lo za­i­sta i nor­mal­na i po­želj­na te­m­pera­tu­ra usred zi­me. I ni­ko to ni­je na­zi­vao le­de­nim da­ni­ma, ili još go­re pra­vio od to­ga na­u­ku. Na­pro­tiv, je­dva sam če­ka­la da sni­jeg za­škri­pi pod no­ga­ma, a i da se no­zdr­ve za­li­je­pe jed­na za dru­gu. Na sna­zi su bi­le sa­mo na­ran­dža­ste san­ke, i to je bio moj alarm da iz­ju­rim na­po­lje. Pa­ra­no­ič­na po­tre­ba me­di­ja (ne sa­mo me­te­o­ro­lo­ška) da nam što bo­lje ‘’pri­bli­že’’ nji­hov po­gled na naš svi­jet, pri­je­ti da pre­đe u op­se­siv­no sta­nje. Na svim po­lji­ma ži­vo­ta, i dru­štve­nim i po­li­tič­kim, me­di­ji su pre­u­ze­li opa­snu ulo­gu vo­đe, ko­ji svje­sno i si­ste­mat­ski uti­če na na­še sva­ko­dnev­ne ži­vo­te. Stva­ra­nje pa­ra­no­i­ka od obič­nog čo­vje­ka i gle­da­o­ca, sa­mo je nji­ho­va neo­do­lji­va po­tre­ba da kroz to­bo­že du­še­bri­žni­štvo, na­pu­ne svo­je bu­đe­la­re. Oni su za­pra­vo ti­pič­ni pri­mjer pa­ra­psi­ho­lo­ških, psi­ho­lo­ških, smi­šlje­nih ra­to­va, u či­joj osno­vi je raz­ra­đen si­stem pa­ra­no­je. Ka­ko bi mi ne­is­to­mi­šlje­ni­ci sa­da s ape­ti­tom re­kli da umi­šljam i da se u ovoj pi­sa­ni­ji za­pra­vo pre­po­zna­ju zna­ci mo­je pa­ra­no­je, po­ru­ču­jem im- uza­lud vam trud, svi­ra­či! Jer, ja svoj (još uvi­jek zdrav ra­zum) ko­ri­stim upra­vo pro­tiv tih is­pi­ra­ča mo­zga. A, ta­kvih je od ju­tra do sju­tra, na­ža­lost.
Da se ra­zu­mi­je­mo, pa­ra­no­ja je ozbilj­na bo­lest, ko­ja se u jed­nom svom ob­li­ku ma­ni­fe­stu­je du­bo­kom pro­mje­nom si­ste­ma mi­šlje­nja. Ali, tre­ba­lo bi oba­ve­zno na­pra­vi­ti raz­li­ku iz­me­đu obo­lje­lih oso­ba i onih ko­ji ima­ju po­tre­bu da stva­ri de­talj­ni­je ana­li­zi­ra­ju, i gdje po­sto­ji od­re­đe­na do­za neo­p­hod­nog opre­za. Upra­vo na tom mje­stu su pa­ra­no­ič­ne šte­to­či­ne na­pra­vi­le svje­snu ro­ka­du, i sta­vi­le se­be ulo­gu ‘’do­bro­na­mjer­nih i kon­struk­tiv­nih’’. Oni, da­kle, ima­ju za cilj stva­ra­nje ko­lek­tiv­ne pa­ra­no­je. Uli­ti strah, sum­nji­ča­vost, ne­po­vje­re­nje, dr­ža­ti ih pod si­stem­skom kon­tro­lom, sve su to opa­sni tri­ko­vi ko­ji­ma se slu­že i me­di­ji i na­rav­no oni ko­ji su ih pro­iz­ve­li, a to je vlast. Za­pra­vo, ni­gdje vi­še kao u pa­ra­no­ič­noj od­bra­ni ili bor­bi za po­li­tič­ku nad­moć ne mo­že se sre­sti ti­pič­nih simp­to­ma ove smi­šlje­ne stra­te­gi­je.
‘’Ja sam taj ko­ji sve zna naj­bo­lje’’, re­če­ni­ca je ko­ja, kon­stant­no i ne­u­mor­no po­na­vlja­na od stra­ne gla­ve­šne, uti­če na gra­đa­ne, i htje­li to ili ne, od­u­zi­ma sna­gu za neo­p­hod­no su­prot­sta­vlja­nje. Nje­go­va ogrom­na i is­tre­ni­ra­na že­lja za do­mi­na­ci­jom od­raz je upra­vo pa­ra­no­ič­nog op­stan­ka na vla­sti. Isto­vre­me­no, nje­gov cilj je upra­vo stva­ra­nje ne­mo­ći i ne­si­gur­no­sti kod gra­đa­na ko­ji će, na­ža­lost, je­di­nu na­du vi­dje­ti u sle­de­ćem po­te­zu nji­ho­vog vo­đe. A to je ni­šta dru­go već još je­dan va­paj pa­ra­no­je. I baš tu le­ži naj­ve­ća opa­snost, jer ta­kve oso­be ima­ju te­žnju da po­sta­nu ne­ka vr­sta ‘’me­si­je’’. Nji­ho­ve ‘’me­si­jan­ske’’ ide­je ne­ma­ju osno­ve u re­al­no­sti, ali po­što je su­šti­na svih pa­ra­no­ič­nih po­re­me­ća­ja sna­žna efek­tiv­na ve­za s po­re­me­će­nim si­ste­mom mi­šlje­nja, te oso­be mo­gu svo­ju oko­li­nu da uvje­re u auten­tič­nost svo­jih tvrd­nji i da, na­rav­no, pro­iz­ve­du pa­ra­no­ju i kod lju­di ko­ji ni­su pa­ra­no­ič­ni. Da­kle, vr­lo la­ko mo­gu ući u gru­pa­ci­ju ko­ju vo­di pa­ra­no­ik, i pot­pu­no se pod­vrg­nu­ti nje­go­vom si­ste­mu mi­šlje­nja, i za­pra­vo mu se pod­re­di­ti. Na­rav­no da je cilj gla­ve­ši­ne da ga mno­gi do­ži­vlja­va­ju kao ‘’bo­ži­jeg iza­sla­ni­ka’’ i da je ve­li­ki broj po­pu­la­ci­je iz­u­zet­no emo­ci­o­nal­no ve­zan za njih. Još je­dan primjer raz­go­ro­pa­đe­ne pa­ra­no­ič­ne ne­mi­lo­srd­no­sti. ‘’Vo­lim ga k’o ne­ko­ga naj­ro­đe­ni­jeg’’-re­če mi je­dan čo’ek, za vla­sto­dr­šca i mog i nje­go­vog. ‘’Vo­li i on nas’’, po­ku­šah da bu­dem du­ho­vi­ta, iako mi je mrak pao na oči.
Za­to, ne daj­te da vam pa­ra­no­je bi­lo ko­je bo­je za­ma­zu­ju oči. Vo­li­te se­be i svo­je naj­mi­li­je, a vo­đu će naj­i­skre­ni­je vo­lje­ti nje­go­va pa­ra­no­ja. Bu­di­te mi ve­dra če­la i zdra­ve pa­me­ti. I ‘aj­te na san­ka­nje, dok je još ovih div­nih le­de­nih da­na. Ja vas če­kam. I ja i moj bič, jer pa­ra­no­ja je kič.
(Autor je pje­snik)