Pi­še: Ni­ko­la Đur­ko­vić


Ne­gdje du­bo­ko u sve­mi­ru, u ta­mi bes­kraj­nog pro­sto­ra si­ja­la je jed­na zvi­je­zda. Njen sjaj ni­je bio ve­lik da oba­sja ci­je­li sve­mir, ali je bio ve­lik da oba­sja jed­nu ma­lu pla­ne­tu si­ve bo­je, In­ter­punk­ci­ju.
Na In­ter­punk­ci­ji su ži­vje­la čud­na bi­ća, bi­lo je tu ta­ča­ka, za­re­za, uz­vič­ni­ka, na­vod­ni­ka, za­gra­da i cr­ta. Sva­ka­kvih di­vo­ta bje­še na toj pla­ne­ti, od pre­li­je­pih pej­za­ža u do­li­ni knji­ga pa sve do im­pre­siv­nih gra­đe­vi­na ko­je su sta­re ko­li­ko i sa­ma ci­vi­li­za­ci­ja. Bi­ća sa te pla­ne­te bi­la su ja­ko pri­jat­na i mir­na, go­to­vo ni­šta ih ni­je mo­glo iz­ner­vi­ra­ti. Vje­ro­va­li su u bo­go­ve ko­ji su se zva­li Ta­ko i Za­to i sma­tra­li su da se oni na­la­ze u svi­ma i u sve­mu. Naj­bo­lje se to mo­glo vi­dje­ti kroz raz­go­vor sa nji­ma, jer bi uvi­jek go­vo­ri­li „To je Ta­ko“, „Eto Za­to“…
Pla­ne­ta je, iako skrom­na, bi­la na ne­ki na­čin i pre­sti­žna, jer se ni­jed­na dru­ga pla­ne­ta ni­je mo­gla pohvaliti a pre­ma­lim bro­jem čak i naj­ma­njih kon­fli­ka­ta. Mir i har­mo­ni­ja. Kao sta­do bi­je­lih ov­či­ca ko­je idu za svo­jim pa­sti­ri­ma, za dvo­ji­com vr­hov­nih – Ta­ko i Za­to.
I ka­ko to uvi­jek bi­va, sva­ko sta­do ima i jed­nu cr­nu ov­cu, ko­ja se odva­ja od svih osta­lih sa­mo zbog to­ga što ma­lo dru­ga­či­je iz­gle­da, a sa­mim tim i mi­sli. Na­i­me, na In­ter­punk­ci­ji se sve pro­mi­je­ni­lo jed­nog da­na kad se ro­dio je­dan ja­ko kriv uz­vič­nik. Ni­je bio kao svi dru­gi uz­vič­ni­ci, jer je bio gr­bav. Nje­go­vi ro­di­te­lji su ga bez ob­zi­ra na taj gro­zni de­fekt pri­hva­ti­li i po­di­gli u jed­nog zdra­vog, mla­dog, ma­da kri­vog uz­vič­ni­ka. Još je je­dan pro­blem bio s njim, a da ni­je bio fi­zič­ke pri­ro­de, ovaj uz­vič­nik je od svo­jih pr­vih ri­je­či po­čeo da stva­ra pi­ta­nja. Za­što je ne­bo pla­ve bo­je, za­što je tač­ka-tač­ka, a za­rez-za­rez, oda­kle do­la­ze ma­li zna­ci in­ter­punk­ci­je?! Sve je to bi­lo sim­pa­tič­no nje­go­vim ro­di­te­lji­ma i ima­li su str­plje­nja da mu ob­ja­šnja­va­ju sve. Kad ne­što ne bi zna­li da mu ob­ja­sne, to bi kao i svi dru­gi sta­nov­ni­ci In­ter­punk­ci­je pri­pi­sa­li bo­go­vi­ma.
U ško­li su za ovog uz­vič­ni­ka na­sta­li pr­vi pro­ble­mi. Pr­vi su bi­li pro­fe­so­ri ko­ji ni­su htje­li da ob­ja­šnja­va­ju dje­te­tu raz­lo­ge za­što se „A“ baš pi­še ka­ko se pi­še i za­što se kva­drat sa­sto­ji od če­ti­ri li­ni­je i za­što pti­ca le­ti… već su na sve od­go­va­ra­li sa ZA­TO i TA­KO. Još je­dan pro­blem su mu bi­li vr­šnja­ci. On je bio je­di­ni kri­vi uz­vič­nik u ško­li, a čak je i onih pra­vih bi­lo ma­lo, jer su tač­ke bi­le naj­broj­ni­ji sta­nov­ni­ci pla­ne­te. Po­što ni­je bio tač­ka, ni­je mo­gao da se dru­ži s nji­ma, a po­što je bio kriv čak su ga i uz­vič­ni­ci iz­bje­ga­va­li. Dje­ca su po­če­la da ga upo­re­đu­ju s do­sad­nim ču­do­vi­štem iz naj­po­zna­ti­je baj­ke In­ter­punk­ci­je, po­če­li su da ga upo­re­đu­ju sa UPIT­NI­KOM! Ta­ko su ga i zva­li. Nje­mu je to ja­ko te­ško pa­da­lo, ali je od­bi­jao da ide na is­pra­vlja­nje le­đa, jer ni­je htio da se pro­ti­vi svom du­hu i ka­rak­te­ru, ma­da ni dok­to­ri ni­su po­la­ga­li ve­li­ku na­du u iz­lje­če­nje i to s di­jag­no­zom da je ta is­kri­vlje­nost na psi­hič­koj ba­zi. UPIT­NIK je iz­ra­stao u ja­ko pa­met­nog mom­ka. Bio je vr­lo sna­žan, ka­ko fi­zič­ki ta­ko i um­no. Iz­dvo­jio se od svih onih ta­ča­ka i uz­vič­ni­ka ne sa­mo svo­jom po­ja­vom već i svo­jim go­vo­ri­ma. Da­ni­ma je Upit­nik iz­la­zio na glav­ni trg i sto­je­ći na jed­nom ka­me­nu sva­kog da­na po­sta­vljao bez­broj pi­ta­nja, ni­ko ga ni­je ni slu­šao jer su za sve sta­nov­ni­ke pla­ne­te to bi­le ne­po­treb­ne ri­je­či. Da­ni­ma je ta­ko be­sje­dio, sam, ne­shva­ćen sve dok se ni­je po­ja­vio još je­dan Upit­nik. Po­sti­đen zbog svog de­fek­ta, sve vri­je­me ga je slu­šao iz sa­kri­ve­nih uli­ca i di­vio se nje­go­voj hra­bo­sti i sa­mo­po­u­zda­nju. Na­kon što je Upit­nik za­vr­šio svoj go­vor, dru­gi upit­nik mu pri­đe i za­mo­li ga da po­đe sa njim. „Za­što?“ – upi­ta mla­di Upit­nik, „Vi­dje­ćeš“ – od­go­vo­ri ovaj dru­gi i po­ve­de ga u je­dan na­pu­šte­ni han­gar iza či­jih su se vra­ta na­la­zi­li sko­ro svi upit­ni­ci te pla­ne­te. Skraj­nu­ti, osra­mo­će­ni i za­bo­rav­ljeni.
„Ovo je ne­kad bi­la na­ša pla­ne­ta“ – re­če naj­sta­ri­ji me­đu nji­ma – „Sve što da­nas po­sto­ji je na­ša za­slu­ga, jer ni­kad ni­smo htje­li da se za­do­vo­lji­mo stvar­noššću kao ta­kvom! Zna­li smo da je mi mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti i sve dok smo se pi­ta­li ka­ko, na­la­zi­li smo rje­še­nja.“
„Tač­ke su nas pro­tje­ra­le!“ – re­če dru­gi, „čak su nas i uz­vič­ni­ci iz­da­li jer su ih tač­ke ubi­je­di­le da smo lu­di, jer po­sta­vlja­mo pre­vi­še pi­ta­nja kad je sve već od­go­vo­re­no.“ – „Sa­da uz­vič­ni­ke „ši­ša­ju“ i od njih pra­ve tač­ke, a od upit­ni­ka pra­ve ču­do­vi­šta i bo­ga­lje…“
Mla­dom upit­ni­ku se oči na­pu­ni­še su­za, gru­di bo­lom, a sto­mak ne­la­go­dom. Gle­da­ju­ći u sve te upit­ni­ke, do­bio je od­go­vo­re na bez­broj svo­jih pi­ta­nja. Sti­snu zu­be i kroz njih pro­ci­je­di – „Na uli­ce od­mah ili sad?!“
Svi us­klik­nu­še i po­dr­ža­še ga, mla­di Upit­nik kre­nu ka vra­ti­ma, a za njim na­va­li ogrom­na go­mi­la upit­ni­ka. Ko­ra­ča­ju­ći ka tr­gu uglas po­če­še da po­sta­vlja­ju pi­ta­nja, ze­mlja se tre­sla, va­zduh je tre­pe­rio. Ona mir­na pla­ne­ta pre­sta­de da bu­de mir­na i njo­me za­vla­da ne­mir. Bez­broj sta­tua Za­to i Ta­ko je sru­še­no, uz­vič­ni­ci se pri­dru­ži­še bor­bi i sta­do­še na stra­nu upit­ni­ka. A tač­ke… one osta­še tač­ke i pri­klo­ni­še se ve­ći­ni. Ni­su čak ni po­ku­ša­le da pru­že ot­por i ta­ko za­u­vi­jek osta­do­še ona­ko ma­le.
Mla­di upit­nik bje­še pro­gla­šen za Ca­ra i on tu ti­tu­lu pri­hva­ti sa­mo da bi mo­gao da iza­đe na meg­dan bo­go­vi­ma.
Bez ika­kvog oklo­pa, Upit­nik iza­đe pred Za­to i Ta­ko i po­če da na­pa­da. Du­go je tra­ja­la bor­ba, da­ni­ma, mje­se­ci­ma go­di­na­ma. Op­sa­da du­ža ne­go op­sa­da Tro­je. Upit­nik je na­kon sva­kog na­pa­da bio sve ve­ći, a bo­go­vi sve ma­nji. Na sa­mom kra­ju odi­sta je bi­lo vi­še pi­ta­nja ne­go od­go­vo­ra i Upit­nik tri­jum­fo­va nad bo­go­vi­ma, pa i sam po­sta­de bo­žan­stvo.