<br /> Kao i sva­ko ka­len­dar­sko raz­me­đe, i ovo je svu­gdje po­vod za osvrt una­zad i po­gled una­pri­jed. Pr­vo po­ma­že da se na­u­če ne­ke lek­ci­je od ono­ga što se do­ga­đa­lo to­kom mi­nu­le go­di­ne, a dru­go da se, u mje­ri u ko­joj je to mo­gu­će, sa­gle­da šta bi mo­gla da do­ne­se sle­de­ća.
Mno­go je, pri­tom, lak­še pod­vu­ći cr­tu is­pod 2015. ne­go po­gle­da­ti u dlan 2016. Ljud­skoj pri­ro­di je svoj­stven op­ti­mi­zam, ali ako je su­diti po ono­me što je bi­lo, vi­še su u pra­vu bi­li pe­si­mi­sti. Zbog to­ga su od ma­le po­mo­ći če­sti­ta­nja pra­će­na že­lja­ma za ”sve naj­bo­lje” u No­voj go­di­ni. Za­to što se to ”sve naj­bo­lje” prak­tič­no svo­di na to da se iz­bjeg­ne ”sve naj­go­re”.
Mo­že li 2016. da ne bu­de go­ra od 2015 (i da ne bu­de bo­lja od 2017. – vje­ru­jem da zna­te šta ovim že­lim da ka­žem)? Od­go­vor na to pi­ta­nje je da po­u­zda­nog od­go­vo­ra ne­ma. U pred­vi­đa­nja se, na­i­me, ugra­đu­ju že­lje i oče­ki­va­nja, a is­ku­stvo nam go­vo­ri da uvi­jek tre­ba oče­ki­va­ti neo­če­ki­va­no.
Po­sled­njih go­di­na u svi­je­tu je po­pu­lar­na te­o­ri­ja ”cr­nog la­bu­da”, ame­rič­kog pro­fe­so­ra li­ban­skog po­ri­je­kla Na­sim Ni­ko­las Ta­le­ba, či­ja je isto­i­me­na knji­ga (‘’The Black Swan’’) ob­ja­vlje­na 2007, svr­sta­na me­đu 12 naj­u­ti­caj­ni­jih ob­ja­vlje­nih po­slije Dru­gog svjet­skog ra­ta.
”Cr­ni la­bud” je, po Ta­le­bu, ri­je­dak i neo­če­ki­van ve­li­ki do­ga­đaj sa zna­čaj­nim po­sle­di­ca­ma ko­je ne po­zna­ju dr­žav­ne, dru­štve­ne, eko­nom­ske ge­o­graf­ske, pa ni hro­no­lo­ške gra­ni­ce. Naj­po­zna­ti­ji ”cr­ni la­bud” iz bli­ske pro­šlo­sti je svjet­ska eko­nom­ska kri­za s kra­ja pr­ve de­ce­ni­je ovog vi­je­ka, ko­ja je do­šla kao ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, iako je iz da­na­šnje per­spek­ti­ve ja­sno da je bi­la du­go ”u na­ja­vi”.
Te­o­ret­ski, ”cr­nog la­bu­da” je ne­mo­gu­će pred­vi­dje­ti, što ne zna­či da po­sled­njih da­na i ne­dje­lja glo­bal­ni me­di­ji ni­su pu­ni cr­no­la­bud­skih prog­no­za – pred­ska­za­nja ono­ga što, iz per­spek­ti­ve sva­ko­dnev­ne lo­gi­ke, ”bi­ti ne mo­že”.
Ili, ipak, mo­že, s ob­zi­rom na sta­ru mu­drost po ko­joj je sve ne­mo­gu­će – dok ne po­sta­ne mo­gu­će. Mno­go to­ga, na­i­me, mo­že da po­đe na­o­pa­ko u 2016, pri­je sve­ga za­to što je za ta­ko ne­što te­ren do­bro pri­pre­mljen u 2015.
Na pri­mjer, sve prog­no­ze go­vo­re da će i do­go­di­ne i još do­bar broj go­di­na po­sle to­ga naf­ta bi­ti jef­ti­na. Ali šta ako Islam­ska dr­ža­va dig­ne u va­zduh glav­ni irač­ki naf­to­vod, ako isto­vre­me­no do­đe do ha­o­sa u Al­ži­ru po­sle smr­ti nje­go­vog du­go već te­ško bo­le­snog pred­sjed­ni­ka, ako se ve­li­ki po­re­me­ća­ji do­go­de i u ona­ko krh­koj Ni­ge­ri­ji. Eto ba­re­la ko­ji po­no­vo ko­šta 100 do­la­ra (umje­sto da­na­šnjih 35), što bi bio no­vi uda­rac glo­bal­noj eko­no­mi­ji (ko­ji bi osje­ti­li i na­ši dže­po­vi).
Ovo je ina­če ima­gi­nar­ni sce­na­rio ko­ji je u op­ti­caj pu­sti­la agen­ci­ja Blum­berg. Ona u svom ka­ta­lo­gu mo­gu­ćih kri­za u 2016. na­vo­di i mo­guć­nost da na ame­rič­kim iz­bo­ri­ma po­bi­je­di Do­nald Tramp, da se sta­nje u ki­ne­skoj eko­no­mi­ji po­ka­že kao mno­go dra­ma­tič­ni­je od da­nas uoče­nih te­ško­ća, da An­ge­la Mer­kel ne bu­de vi­še kan­ce­lar­ka, da ne­ki na­pad saj­ber-te­ro­ri­sta na glo­bal­ne ber­ze une­se ka­ta­stro­fa­lan po­re­me­ćaj u svjet­ski fi­nan­sij­ski si­stem...
Pro­blem sa ovim pred­vi­đa­nji­ma je da ona ni­su ”cr­ni la­bu­do­vi”: u svim na­ve­de­nim slu­ča­je­vi­ma put od ne­mo­gu­ćeg do vje­ro­vat­nog je re­la­tiv­no kra­tak. Ni­jed­no ni­je ”cr­ni la­bud” kao što je to bi­lo od­bi­ja­nje tu­ni­skog pi­lja­ra Mo­ha­me­da Bo­u­za­zi­ja da lo­kal­nom in­spek­to­ru da uobi­ča­je­ni mi­to u vri­jed­no­sti od oko pet eura da bi ga osta­vio na mi­ru. Kad je ši­ka­ni­ra­nje na­sta­vlje­no, Mu­ha­med je oti­šao do lo­kal­ne op­šti­ne, po­lio se ben­zi­nom i za­pa­lio.
Ni­ko ni­je mo­gao da pred­vi­di da će to bi­ti uvod u ”Arap­sko pro­lje­će” ko­je će u sle­de­ćih 14 mje­se­ci s vla­sti ski­nu­ti pred­sjed­ni­ke Tu­ni­sa, Egip­ta, Li­bi­je i Je­me­na, da će po­kre­nu­ti gra­đan­ski rat u Si­ri­ji, a taj rat če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je iza­zva­ti naj­ve­će zbje­go­ve u no­vi­joj isto­ri­ji ko­ji pod­ri­va­ju te­me­lje Evrop­ske uni­je.
Cr­ni la­bu­do­vi bi u sle­de­ćoj i po­to­njim go­di­na­ma mo­gli da uče­sta­ju i zbog či­nje­ni­ce da je glo­bal­ni po­re­dak u svo­je­vr­snoj tran­zi­ci­ji u ko­joj Ame­ri­ka od­u­sta­je od ulo­ge glo­bal­nog pred­vod­ni­ka (i po­li­caj­ca), a da ni­ko dru­gi ni­ti že­li, ni­ti mo­že da pre­u­zme tu ulo­gu.
Ki­na, isti­na, sta­sa­va u naj­ve­ću svjet­sku eko­no­mi­ju, ali ni voj­no ni di­plo­mat­ski još ni­je ve­le­si­la. Ru­si­ja je ove go­di­ne, voj­nom in­ter­ven­ci­jom u Si­ri­ji, na­ja­vi­la svoj po­vra­tak na svjet­sku sce­nu kao ne­za­o­bi­la­znog fak­to­ra, ali ona, sem oruž­ja (i ogrom­ne te­ri­to­ri­je), ne­ma dru­gih adu­ta si­le: nje­na eko­no­mi­ja je na si­la­znoj pu­ta­nji, uz ne­sma­nje­nu za­vi­snost od iz­vo­za naf­te i ga­sa i de­mo­graf­sku kri­zu. Evrop­ska uni­ja je­ste mo­ćan eko­nom­ski igrač, ali se još mu­či sa za­jed­nič­kom po­li­ti­kom i ras­ko­lom iz­me­đu svog cen­tra i pe­ri­fe­ri­je.
Otu­da, ima stra­ho­va­nja od ne­kog no­vog ”cr­nog la­bu­da”, ali ne i prog­no­ze da će ga u na­stu­pa­ju­ćoj go­di­ni bi­ti. Jer, ka­ko je svo­je­vre­me­no kon­sta­to­vao Kaf­ka, ”mo­gu­će je sa­mo ono što se do­ga­đa”.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
‘’Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić