Po­sto­ji ži­vot... jed­na vr­sta ži­vo­ta skri­ve­na is­pod lak­ta. Raz­li­va se do spolj­ne ivi­ce dla­na. Vje­ro­vat­no ne ra­zu­mi­ješ o če­mu pri­čam... Osje­ti­ćeš je, ako ne sa­da, on­da si­gur­no sju­tra, jed­nom, ne­ka­da. S vre­me­na na vri­je­me sva­kom se na­ću­li, či­sto da znaš. Sva­kog sa­če­ka. Mi­ri­še na ki­šu, li­šaj i strah. A li­či na ve­nu. De­be­lu ve­nu čvr­stih zi­do­va. Za­le­gla ta­man uz onu ži­lu ko­ja se od sred­nja­ka pru­ži­la do sr­ca, sa­mo što ova ne­gdje uz put za­gre­be i du­šu, po­li­že pu­pak. Pu­ta­nja, ne du­ža od li­ni­je sje­či­va no­ža, po­put onog za ki­da­nje i za­si­je­ca­nje lo­za. U njoj obi­ta­va Var­ga. De­mon naj­slič­ni­ji cr­nom vu­ku, ali ovo ti re­koh či­sto ona­ko, da stvo­riš ka­kvu pred­sta­vu... jer, upo­re­đi­va­ti sta­blo sa trav­kom mo­že sa­mo raz­lju­ti­ti zvi­jer – za­to, bo­lje to i ne či­ni na­glas jer, on... on je da­le­ko stra­šni­ji od ne­kog šum­skog pa­šče­ta. Cr­na ča­pra što tre­pe­ri pod zra­ka­ma mje­se­ca sa­mo je pr­vo od nje­go­vih gro­zo­mor­nih ob­lič­ja.
Obič­no ča­mi i mi­ru­je pod ša­kom... jer mu se ja­va ga­di. Gad­ni su mu i lju­di ko­ji­ma bi tre­ba­lo da su­di. Za­to ra­di­je sni­va o ko­šma­ri­ma, ne­go što ih či­ni. Ka­žu sta­ri, ko uisti­nu zna šta je Var­gi na umu tog tre­ba pra­ti­ti i slu­ša­ti... taj on­da zna sve; ka­ko pre­ži­vje­ti, sta­sa­ti u ju­na­ka i vre­će zlat­ni­ka ste­ći. No, ipak je osta­lo da se be­sje­di da “o Var­gi­noj ću­di va­lja sa­mo ću­ta­ti”. Znam ne­ke ko­ji su ras­pra­vlja­li, pa se na­kon te no­ći ni­su vi­še s pa­me­ću sre­ta­li... Na­ši sta­ri o to­me su smje­li sa­mo da slu­te, uz ra­ki­ju i vreo ka­men sa og­nji­šta... a i ta­da su ku­ka­vič­ki skla­nja­li ru­ku sa je­zič­ka va­tre. Da Var­gi ne po­re­me­te san, da joj ne otvo­re kap­ke. Si­gur­no pam­tiš ko­li­ko su nam ba­ke o vu­ko­dla­ci­ma pri­ča­le... ka­ko ih je te­ško za­u­zda­ti, sko­ro ne­mo­gu­će od žr­tve skre­nu­ti... i ko­li­ko je ma­lo onih ko­ji ih umi­ju kle­tvom za­ve­za­ti. Ali, i li­ka­ni se ne­čeg bo­je... a to će ma­lo ko pri­zna­ti... stre­pe od če­lja­de­ta ko­je je ka­dro sa Var­gom zbo­ri­ti. Pa ma­kar to i sla­ba­šno di­je­te bi­lo. Kad se pa­kle­ni soj od so­ja skla­nja, ta­da ru­ke na pr­sa tre­ba pre­kr­sti­ti. To što sva­ko od nas po jed­nu Var­gu ima, ne zna­či da ih po­sje­du­je­mo. Mi smo za­pra­vo nji­ho­va svo­ji­na.
Zna­di, dar pod lak­tom ni­je od ne­be­sa. Pre­te­ško je to oruž­je za ova­ko sla­ba­šne lju­de. Var­ge su nam, kao sje­me, da­te iz bez­da­ne ja­me... ko­ju dru­gi zo­vu Pa­klom.
Da se ne za­va­ra­va­mo, bi­lo je i bi­će onih ko­ji Var­ge umi­ju da pu­ste iz ša­ke... da se zvi­jer na­hra­ni me­som ne­ke štet­ne mr­ci­ne što vam je po­mr­si­la kon­ce, na­ni­je­la ra­ne. Ali tre­ba bi­ti iz­u­zet­no opre­zan sa osve­tom ko­ja se či­ni uz po­moć cr­ne psi­ne.
Ne­će ro­đa­ci i kom­ši­je da svje­do­če, iako je bi­lo pu­šte­nih Var­gi me­đu na­ma... po­ha­ra­le su ru­žna li­ca po naj­ru­žni­jim mje­sti­ma Cr­ne Go­re. Uze­le dan­ka i pro­či­sti­le po­ro­di­ce. Ne­ke na­kon to­ga ne ima­še no­vo­ga po­ro­da. Vje­ro­vat­no opa­či­na u ta­kvi­ma bi pre­ja­ka – pa da se sa dje­com svje­žom ne ra­ši­ri. O to­me se, na­rav­no, ne svje­do­či, mu­dro se ću­ti - s na­mje­rom da se re­cept o oslo­ba­đa­nju de­mo­na za­tu­ri... i u pot­pu­no­sti za­bo­ra­vi. Kao da je to uop­šte mo­gu­će. Var­ge će se uvi­jek po­ja­vlji­va­ti ka­da ka­kav ne­mar ili tje­sko­ba za­o­ru me­ke nji­ve... ka­da do­bri pla­ća­ju za tu­đe gri­je­he. Ka­da ta­log po­sta­ne gu­šći od mli­je­ka. Moć­no stu­pe međ dvo­no­šce u čas ka­da an­đe­li i đa­vo­li ne zna­ju šta sa ga­do­vi­ma ljud­skim či­ni­ti. Iza­đe iz ne­či­je ru­ke i za­ur­la put Lu­ne. Kr­zna tam­ni­jeg od no­ći, oči­ju cr­ve­ni­jih od kr­vi... u dlan se ne vra­ća, dok gre­šne ne pre­tvo­ri u žr­tve.

Ne­gdje u me­ni spi Var­ga,
sto­ga,
ne­moj mi zvi­je­zde mr­si­ti,
ni lju­bev­ne kra­sti!
Znam se ra­sr­di­ti,
A ta­da,
eh kle­ti stvo­re,
zar ne znaš!
Tad će te Var­ga ras­trg­nu­ti.

Zla krv,
iz kr­vi mo­je
lah­ko će te ras­po­ri­ti.
Da…tek ta­ko!
Jer, znam,
O znam se i ja osve­ti­ti.

Baj­ke o Var­ga­ma is­tru­li­še. Strah je uči­nio svo­je. Ne po­mi­nju se vi­še ni­gdje... Ka­žu da su bi­li pre­ja­ka sa­blja za pre­tan­ke vra­to­ve... Valj­da su ši­ro­ko sje­kle, pa su i ne­du­žna gr­la za­ka­či­le. Na­vod­no je bi­lo ta­ko… iako ne­ma po­tvr­de.
Te­bi onom, što si na­vi­kao da či­niš zla, jer ti se či­ni da ta­ko mo­žeš... uzi­maš, oti­maš, si­lu­ješ, pre­bi­jaš... mi­sliš da su žr­tve sla­ba­šne da ti se su­pro­sta­ve... ubi­je­đen si da ne­ma ni­kog, ni Bo­ga da te opo­me­ne... Znaj Ti što si onaj, da Var­ge po­sto­je.
Vri­je­me je da se pro­bu­de... Pla­ši se.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić