Mo­že­mo mi na­ći sju­tra, sju­tra mo­že nas na­ći, ni­je još sve iz­gu­blje­no. Ni­je još iz­gu­blje­na lju­bav. Po­đi­mo ra­ši­re­nih ru­ku, sr­ca pu­nog to­pli­ne. Ima­mo mi sna­ge, i do­bre vo­lje, i to­plo­te očin­ske i maj­čin­ske. Osta­lo je još ča­sti, lju­ba­vi i lje­po­te, ima­mo mi još i sre­će za čo­vje­ka, pu­sti­mo lju­bav i sre­ću jed­ni za dru­ge, jed­ni bez dru­gih ne­ma­mo sju­tra, ni na­pret­ka, ni od Bo­ga na­fa­ke. Po­đi­mo još da­nas da gra­di­mo svo­ju ku­ću, po­mo­zi­mo i dru­gi­ma, mo­že­mo mi iz­gra­di­ti bo­lju ku­ću, mo­že­mo mi to sa­mi, ni­je nam po­tre­ban svi­jet da o na­šoj ku­ći ra­di i zbo­ri. Na­ša ku­ća ko­ju mi sa­gra­di­mo mo­že svi­je­tu sa­mo po­mo­ći, u vo­lji i ne­vo­lji. Ima­mo mi svo­ju pro­šlost i bu­duć­nost. Pro­šlost nas je na­u­či­la šta ne bi­smo tre­ba­li i smje­li ra­di­ti. Pro­šlost nam je ka­za­la i da­la da ima­mo svo­ju ku­ću, i svo­je ime i pre­zi­me, i svo­je ja. Po­žu­ri­mo i sti­ći će­mo i ka­da stig­ne­mo da se kao bra­ća, a i je­smo bra­ća, i je­smo i lju­di, da se kao lju­di do­go­vo­ri­mo, ni­je se te­ško do­go­vo­ri­ti ka­da ho­će­mo. Do­go­vor ku­ću gra­di, ne­slo­ga ku­ću raz­gra­đu­je i ru­ši. I ko­li­ko smo ka­dri i moć­ni i ko­li­ko nam je Bog dao sna­ge da svi gra­di­mo na­šu ku­ću... I do­ne­si­mo ne­ko pro­zor, ne­ko vra­ta, ne­ko kva­ku, ne­ko bra­vu, ne­ko krov, krov s pu­no lju­ba­vi i eto nam ku­će za sve nas, ko­ja će nas uto­pli­ti, ko­ju će­mo svi ču­va­ti i vo­lje­ti. A ka­da se ku­ća vo­li, vo­li se i čo­vjek, vo­li se i brat, i kom­ši­ja, i pri­ja­telj. Ka­da se čo­vjek vo­li, čo­vjek čo­vje­ku pra­šta. I tre­ba mno­go to­ga da i opro­sti. Tra­ži­mo od Bo­ga da nam po­mog­ne, tra­ži­mo i od čo­vje­ka da po­mog­ne. Tra­ži­mo od Bo­ga da nam opro­sti, tra­ži­mo i čo­vjek da opro­sti. I kod po­ma­ga­nja i pra­šta­nja da se u jed­no ko­lo lju­ba­vi na­đe­mo, ka­da se na­đe­mo da se i za­pje­va, pje­sma ko­ja će se pje­va­ti iz sr­ca, a da se ove­se­li du­ša, ta­da će čo­vjek sa­zna­ti da mu je po­tre­ban pri­ja­telj, drug i kom­ši­ja. A da mu je do­volj­no za ovaj ze­malj­ski ži­vot par­če hlje­ba s lju­ba­vlju i da mu je do­volj­na i jed­na so­ba, i je­dan kre­vet, i ta­da će čo­vje­ku bi­ti du­ša ko­mot­na, sreć­na i zor­na. Sve dru­go što či­ni čo­vjek, ni­je to za ljud­sku du­šu.
Da­nas ko­li­ko je čo­vjek pri­gra­bio za se­be vi­dje­će da se pre­va­rio i da je po­gri­je­šio. I to da mu ni­je pri­pa­da­lo i ni­je nje­go­vo i ni­ka­da ni ni­je bi­lo nje­go­vo ne­go ze­malj­sko i Bož­je i ze­malj­sko tre­ba da vra­ti sam ku­ći, ko­ja je i nje­go­va i svih nas, što će nam ve­li­ko zbo­ro­va­nje i vi­ka­nje i ga­la­ma, ne tre­ba nam to. Sva­ki čo­vjek zna i tre­ba­lo bi da zna ga­la­ma i vi­ka je sa­mo da se na­đe u ne­iz­la­zu da ne do­đe svo­joj ku­ći. A ne­iz­laz je u op­tu­žba­ma, uvi­jek ih je i bi­lo, i ima ih. Poč­ni­mo da hva­li­mo čo­vje­ka i da pra­šta­mo čo­vje­ku, za hva­lu i opro­štaj čo­vjek će po­bje­ći od ne­iz­la­za i do­ći će ku­ći. Oni ko­ji su opro­sti­li za­vr­ši­li su po­sao i ljud­ski i Bož­ji. Ko­me je opro­šte­no, tre­ba da se do­zo­ve i pri­zo­ve i da ra­di u ko­rist ku­će i da ku­ći vra­ti ma­kar je­dan pro­zor ili vra­ta ili sve. Ne tre­ba tu mno­go pa­me­to­va­nja, tre­ba čoj­stva, ča­sti i po­šte­nja, tre­ba i sa­vje­sti i mo­ra­la. Tre­ba da zna­mo ka­da smo se ro­di­li i kad nas je stvo­ri­telj dao, ni­je nam dao da ra­di­mo ovo što ra­di­mo. Maj­či­no mli­je­ko nas opo­mi­nje i maj­či­na lju­bav i očin­ska pat­nja. Ne daj Bo­že da nas pro­ku­ne maj­či­no mli­je­ko i maj­či­na su­za, a mno­go je maj­čin­skih su­za da­nas po ze­mlji pro­su­tih. Mo­že se an­đel­ski, da­le­ko bi­lo što će nam ži­vot đa­vol­ski. Mo­ra­li bi­smo ku­ću gra­di­ti, ne dao Bog da je raz­gra­đu­je­mo une­do­gled, od đa­vol­skog po­sla ni­gdje ni­je bi­lo sre­će. I ni­ko­me ni­je do­bro do­ni­je­lo, pa ne­će ni na­ma. I šta mo­že do­ni­je­ti zlo po sve lju­de, po sve maj­ke, po svu dje­cu i na is­toč­nom i na sje­ver­nom po­lu ze­mlje. Ja znam sa­mo za jed­no ne­bo, dru­go vi­dio ni­je­sam i da čo­vjek ima oči, du­šu i ti­je­lo, a mno­go lju­di bez du­še sam sre­tao i vi­dio. Ne bih vo­lio da ta­kvog imam za bra­ta, za pri­ja­te­lja, za kom­ši­ju, ne bih vo­lio ni na put, ni u pu­tu da se sre­ta­mo, ni da nam se po­gle­di sret­nu. Ta­kvi ne tre­ba­ju ni­ko­me, ta­kvi ne tre­ba­ju ku­ći, ta­kvi­ma ku­ća i ni­je ku­ća, ta­kvi­ma ne tre­ba­ju bra­ća, pri­ja­te­lji i kom­ši­je, ta­kvi gle­da­ju čo­vje­ka kao ro­bu, ta­kvi sme­ta­ju za na­pre­dak ku­će čo­vje­ku, ro­du i na­ro­du. Po­đi­mo još da­nas da nas na­đe sju­tra za sreć­nu bu­duć­nost ljud­skog ro­da. Ni­je da se ne tre­ba pre­da­ti i pa­li­ca i ku­ća bo­lji­ma od se­be, i ključ od ku­će. Ne tre­ba bi­ti zlo­pam­ti­lo, naš čo­vjek je uvi­jek pru­žio ru­ku i tu­đi­nu i ne­pri­ja­te­lju i znao ne sa­mo da mu opro­sti ne­go i da ga ve­li­čan­stve­no po­zdra­vi, sre­te i is­pra­ti. Ako Bog pra­šta, za­što čo­vjek ne bi opro­stio čo­vje­ku? Brat se ne tra­ži u bi­je­lom svi­je­tu, već kod svo­je maj­ke i oca, u svo­joj ko­li­jev­ci, u svo­joj ku­ći. Brat će uvi­jek opro­sti­ti bra­tu, a ko­li­jev­ka svo­je­mu če­du. A če­do ni­je maj­ka ra­đa­la i sr­ce ve­se­li­la da če­do do­ne­se ne­vo­lju i mu­ke ro­du, po­ro­du i ku­ći, već za bla­go­sta­nje ku­ći i ku­ći­štu i og­nji­štu. Ka­že se bo­lje da mi brat ša­mar opa­li, ne­go tu­đin da me mr­ko po­gle­da. Bo­lje je od bra­ta do­bi­ti i gru­du le­da ne­go od tu­đi­na i ne­bra­ta vi­no i po­ga­ču. Uvi­jek i za­u­vi­jek i za­na­vi­jek se ču­va, a če­do ako se na­đe kod đa­vo­lje ne­vo­lje tre­ba ga spa­ša­va­ti i spa­si­ti i brat se ne smi­je ni­ka­da u ru­ke tu­đin­cu pre­pu­sti­ti. Ka­da bra­ta pre­daš tu­đi­ni i bi­je­lom svi­je­tu, i sam si tu­đi­na i bi­je­li svi­jet. Ne mo­že sve jed­na maj­ka da ro­di, a če­do je uvi­jek če­do, a brat je uvi­jek brat i pri­ja­telj bi tre­ba­lo da je kao brat, a kom­ši­ja kao pri­ja­telj i kao brat... I kad je pje­sma, i kad je plač, i kad je sun­ce, i kad je olu­ja ne sa­mo da bi tre­ba­lo ne­go mo­ra­ju da su jed­ni dru­gi­ma i oko i ze­ni­ca. Brat je i kod ima­nja i ne­ma­nja uvi­jek brat, a ko­li­jev­ka je uvi­jek ku­ća. Ko ne vo­li ko­li­jev­ku, če­do i ku­ću, taj ne vo­li ni čo­vje­ka. Sve za čo­vje­ka, i sun­ce, i svje­tlost, i mo­li­tva, i opro­štaj. Sa čo­vje­kom svu­da, bez čo­vje­ka ni­ku­da, bez čo­vje­ka ne­ma na ze­mlji, a ni na ne­bu pu­ta. Bez do­brog čo­vje­ka ne­ma ku­će, ne­ma ni ko­li­jev­ke, ne­ma ni hlje­ba, ni sun­ca, ne­će ima­ti ko­ga gri­ja­ti, ako ne­ma čo­vje­ka. Za čo­vje­ka sve i za gre­šnog po­ziv da se na­đe u pu­tu i ku­ći da do­đe, svo­joj ku­ći, svo­je­mu og­nji­štu i ro­du i da no­si i sre­ću i na­fa­ku ljud­sku i Bož­ju. Po­sto­ji i vri­je­me, po­sto­ji i sat, po­sto­ji i du­ša ko­ja sve iz­mje­ri i ve­li­kom ne­bu pre­ne­se i po­ne­se. Ko ne ci­je­ni i ne vje­ru­je u čo­vje­ka, taj ne vje­ru­je ni u Bo­ga, ko ne po­štu­je bož­je za­po­vi­je­sti Sve­tog pi­sma to­me ne tre­ba ni ku­ća i ne­ma mu po­mo­ći ni spa­sa i ta­kvi ne do­no­si do­bra ku­ći, ni čo­vje­ku. Po­đi­mo još da­nas da nas sju­tra na­đe.(Autor je pje­snik)

Pi­še: Vu­kić Ga­ro Braj­ko­vić