Lju­bi­te­lji i po­što­va­o­ci li­ka i dje­la Živ­ka Ni­ko­li­ća ima­li su pri­li­ku da u Ki­nu „Bo­ka” u Ko­to­ru, oži­ve sje­ća­nje na bar­da cr­no­gor­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Por­tret Živ­ka Ni­ko­li­ća, po­sta­vljen na sce­ni, vi­zu­el­no je do­ča­rao pri­su­stvo slav­nog re­di­te­lja, nje­go­vo dje­lo je po­tvr­đe­no pro­jek­ci­jom fil­ma „Be­šti­je” sni­mlje­nog Ko­to­ru 1977. go­di­ne, a nje­go­ve mi­sli, ko­je je iz­re­kao nje­gov sin Pe­tar Ni­ko­lić, bi­le su po­ru­ke oda­bra­noj pu­bli­ci za raz­mi­šlja­nje o sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti. Autor por­tre­ta je Pe­tar, ko­ji je na­sli­kao očev lik sa na­mje­rom da ani­mi­ra lju­bi­te­lje i po­što­va­o­ce Ni­ko­li­će­vog dje­la da po­mog­nu afir­ma­ci­ju Me­mo­ri­jal­nog cen­tra ko­ji no­si ime slav­nog re­di­te­lja. Pu­bli­ka je mo­gla da uži­va u sce­na­ma iz fil­ma sni­mlje­nog na ko­tor­skim tr­go­va­ma, pja­ce­ta­ma i uli­ca­ma, u glu­mi po­zna­tih glu­ma­ca,od ko­jih su mno­gi po­sta­li dio isto­ri­je ju­go­slo­ven­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Pri­sut­ne je po­zdra­vio Pe­ri­ca Goj­ko­vić, uprav­nik Ki­na „Bo­ka”, a dr Dra­gan Sta­ro­vić je u svo­joj be­sje­di, ci­ti­ra­ju­ći Živ­ko­ve mi­sli o za­vi­ča­ju, is­ta­kao da je on „za ži­vo­ta po­stao kla­sik i ka­da je sni­mao, sni­mao je na cr­no­gor­skom tlu, vi­še ru­ral­nim, ma­nje pri­mor­skim kra­je­vi­ma Cr­ne Go­re, du­bo­ko no­se­ći u se­bi pe­čat rod­nih Ozri­ni­ća”.
- „Be­šti­je” su fe­li­ni­jev­sko oko, Ri­mi­ni za­mi­je­njen Ko­to­rom. Pre­po­znao sam u „Be­šti­ja­ma” svi­jet ko­ji od­la­zi,s vi­jet „po­sled­nje ko­tor­ske gra­đan­šti­ne”. U tom fil­mu je uče­stvo­vao i Ko­to­ra­nin Pe­tar Spa­jić, po­zna­ti Su­ljo, kao ne­ki ko­tor­ski Žan Ga­ben. Pot­sje­tio me je na te mir­ne, sta­re Ko­to­ra­ne, sa sta­rim ured­nim, iz­no­še­nim ve­šti­ti­ma, iz ko­jih još i da­nas osje­ćam taj mi­ris naf­ta­li­na, sta­ri­je go­spo­đe u svo­jim sta­rin­skim mon­tu­ra­ma iz­va­đe­nim iz ne­ka­kvih sta­rih škri­nja i ne­kih škri­pu­ćih or­ma­na. To je bio taj sta­ri Ko­tor u ne­sta­ja­nju, ali još uvi­jek živ, iz­me­đu osta­log i za­hva­lju­ju­ći Živ­ku Ni­ko­li­ću i toj nje­go­voj rem­brant­skoj du­bi­ni sli­ke. Ovo je mo­gao da ura­di sa­mo umjet­nik, a pri­je sve­ga čo­vjek mi­sli­lac po­šte­nja. Po­tre­ba za lje­po­tom isti­ne tje­ra­la ga je na stva­ra­nje, a i sam je go­vo­rio: „Ot­kri­va­ti isti­nu, to je ne­ku ru­ku do­dir­nu­ti lje­po­tu. Tam­ne sli­ke „ma­lih lju­di” bli­že su isti­ni o čo­vjek. Ma­li čo­vjek ima ne­po­sred­ni­ju sud­bi­nu ako ima „ve­li­kih lju­di”. Ve­li­ki lju­di su kao fik­ci­ja, oni su iz­mi­šlje­ni i po­ja­vlju­ju se kao po­tre­ba ma­lih – na­gla­sio je Sa­ta­ro­vić.
Ni­ko­li­ćev ži­vot­ni, du­hov­ni, etič­ki, in­te­lek­tal­ni pro­se­de pot­sje­ća ga na fi­lo­zo­fa Spi­no­zu, či­je je stva­ra­la­štvo pro­mi­je­ni­lo svi­jet i od­ve­lo ga sta­za­ma pro­sve­ti­telj­stva.
- Ka­rak­te­ran do sa­vr­šen­stva, ta­ko oštro odi­je­ljen od mno­gih sla­bi­ća, imao je vi­so­ke oso­bi­ne da osje­ti ka­ko ple­me­ni­tost zna­či stra­da­nje, a po­ne­kad i usa­mlje­nost. Ta­kav je i umro, ča­stan i po­no­san, dru­gi ma­nje vri­jed­ni od nje­ga, ali na­me­tlji­vi, bi­li su po­pu­lar­ni­ji od Živ­ka, ali nje­go­vi po­što­va­o­ci bi­li su iza­bra­ni. Ari­sto­kra­ta du­ha na­la­zi­lo je ma­lo njih ko­ji su ga is­prav­no shva­ti­li - za­klju­čio je Sta­ro­vić.
Idu­će go­di­ne bi­će 50 go­di­na od ka­da je Živ­ko Ni­ko­lić sa 25 go­di­na, kao Ćen­to u fil­mu „Be­šti­je”, „na­pi­sao ne­što, sa­krio u škri­nju i tu škri­nju ba­cio u mo­re”, re­kao je Pe­tar Ni­ko­lić. On je ob­ja­snio da je nje­gov otac 1966. go­di­ne u jed­nom ro­kov­ni­ku, sa fi­nim ko­žnim po­ve­zom, za­pi­sao svo­je mi­sli, ko­je je sta­vio i „oro­čio” na 50 go­di­na na po­li­ci kod svo­je pr­ve su­pru­ge. Nje­go­va ćer­ka je pro­na­šla tu sve­sku, a za­pi­si će na­ći svo­je mje­sto u knji­zi. Ko­tor­ska pu­bli­ka gle­da­će i nje­go­ve fil­mo­ve „Jo­va­na Lu­ki­na” i „Smrt go­spo­di­na Go­lu­že”.M.D.PO­PO­VIĆ

Sre­će i lju­ba­vi Živ­ka Nikolića

- Iskre­no se na­dam da će­mo na­red­ne go­di­ne, u sa­rad­nji sa Kul­tur­nim cen­trom „Ni­ko­la­Đur­ko­vić”, ob­ja­vi­ti knji­gu pod na­zi­vom „Sre­će i lju­ba­vi” Živ­ka Ni­ko­li­ća. na­dam se i pro­mo­ci­ji ov­dje. Za­ni­mlji­vo je da ima­mo čo­vje­ka mi­sli­o­ca od 25 go­di­na pri­je ne­go što je po­čeo da se ba­vi fil­mom, sva­ka nje­go­va mi­sao se vr­ti oko sre­će i oko lju­ba­vi, a on­da do­đe je­dan por­tret iz ono­ga svi­je­ta ko­ji do­pi­re naš duh i oči pu­ne tu­ge. Ta tu­ga je mo­žda zbog od­su­stva te sre­će i te lju­ba­vi ko­je ni­je­su bi­le od­sut­ne u nje­mu, ne­go od­sut­ne u pro­na­la­že­nju tih mo­sto­va iz­me­đu lju­di gdje ta sre­ća i lju­bav tre­ba da cir­ku­li­šu- ovo je na­čin da Živ­ko­vih „ma­lo sre­će i lju­ba­vi” ka­nu i do nas, na­kon 50 go­di­na fa­sci­nant­no je da u ru­ka­ma dr­žim nje­go­ve bi­se­re - go­vo­rio je sa ne­skri­ve­nim emo­ci­ja­ma Pe­tar Ni­ko­lić, ko­ji je pro­či­tao dio Živ­ko­vih za­pi­sa.