Ne sum­nja­ju­ći ni­šta u pri­ču škol­skog dru­ga, kom­ši­je i ku­ma Ome­ra Ka­pe­ta­no­vi­ća, Ili­ja Vu­ko­vić se po nje­go­voj pre­po­ru­ci i uput­stvu za­pu­tio u Gac­ko i sjeo u re­če­ni auto­bus da bi ot­pu­to­vao u Be­o­grad, ne odva­ja­ju­ći se, na­rav­no, ni ta­da od gu­sa­la, a Ka­pe­ta­no­vić je, ka­ko je ka­sni­je usta­no­vlje­no, po­žu­rio na bi­ci­klu na su­prot­nu stra­nu, ka Ki­fi­nom se­lu, da ja­vi svo­joj krv­nič­koj dru­ži­ni ka­kva će im krup­na i va­žna srp­ska zvjer­ka upa­sti u mre­žu...
Iz­ma­sa­kri­ra­ni i una­ka­že­ni leš Ili­je Vu­ko­vi­ća tri da­na je sta­jao ne­sa­hra­njen u Ne­ve­si­nju, a on­da je, sa još 82 Sr­bi­na, po­kla­na i po­bi­je­na dr­ve­nim ma­lje­vi­ma, za­tr­pan u pri­pre­mlje­nu ru­pu u Voj­nom lo­go­ru.
Kad su oja­đe­na Ili­ji­na maj­ka Sta­na i su­pru­ga Ra­da, ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je me­đu le­še­vi­ma iz­va­đe­nim iz ja­me u Voj­nom lo­go­ru sa­mo po pr­ste­nu ko­ji mu je ne­kim ču­dom ostao na ru­ci pre­po­zna­le Ili­ju i de­fi­ni­tiv­no shva­ti­le ka­ko mu je zlo­tvor­ski pod­va­lio i iz­dao ga kum Omer, bi­lo je ja­sno na ka­kvim je mu­ka­ma ska­pao. Mno­go ka­sni­je će pro­ra­di­ti trun­ka sa­vje­sti i kod ne­ko­ga od oče­vi­da­ca, sa­u­če­sni­ka usta­ških zli­ko­va­ca, ko­ji su do­šli gla­ve Ili­ji Vu­ko­vi­ću, pa se sa­zna­la ci­je­la isti­na, ko­ju će ne­dav­no u pje­smu pre­to­či­ti i uz gu­sle ot­pje­va­ti po­zna­ti gu­slar i gu­slar­ski pr­vak Slav­ko Jek­nić, ro­dom iz Kr­nje Je­le kod Bo­a­na. Evo ne­ko­li­ko sti­ho­va iz te pje­sme u ko­joj su vjer­no opi­sa­ne mu­ke Ili­je Vu­ko­vi­ća, isto­vjet­ne oni­ma ko­je je do­ži­veo sta­ri Vu­ja­din:
Omer ku­ma usta­ša­ma pro­da,
Da se pri­ča do­kle je na­ro­da,
Ka­ko gu­slar Vu­ko­vić Ili­ja,
Kad u rop­stvo pa­de kod ba­li­ja,
Stra­šne mu­ke vi­đe i do­če­ka,
Od zvi­je­ri u li­ku čo­vje­ka...
To ni zvi­jer ne bi ura­di­la,
Tu­žno gle­da sa Ve­le­ža vi­la,
Mr­tve oči Ili­je gu­sla­ra,
Na­bo­de­ne na vrh od han­dža­ra.
Gle­da zlo­tvor na ju­na­ku mu­ke,
Pa mu gu­sle po­tu­ri u ru­ke,
A Ili­ja kad gu­sle pri­hva­ti,
Ne­ma­še ih či­me po­gle­da­ti.
Pre­kr­sti se i gu­sle po­lju­bi,
Ra­ne tr­pi, al' svi­jest ne gu­bi...
Oče­vi­dac, ko­ji je svje­do­čio ka­ko je bi­lo, is­pri­čao je da su Ili­ju, po­što su mu pre­bi­li obje no­ge i iz­lo­mi­li go­to­vo sva re­bra i sve zu­be, za­i­sta i osli­je­pi­li, a on­da mu do­da­li gu­sle u ru­ke i tje­ra­li ga da pje­va baš pje­smu Sta­ri Vu­ja­din sa ko­jom se on pro­sla­vio kao gu­slar. Ni­je gla­sa pu­stio, smrt je bi­la br­ža, pre­kra­ti­la mu je mu­ke i us­kra­ti­la za­do­volj­stvo krv­ni­ci­ma...
(Kraj)

Ku­ća

Već po ku­ći, gra­đe­noj 1921. go­di­ne, mo­že se za­klju­či­ti ka­kav je ga­zda bio Obren Vu­ko­vić. Ka­žu da je u jed­nom tre­nut­ku imao 54 vo­la, od­no­sno 27 jar­mo­va. Kad je ku­ća gra­đe­na če­ti­ri jar­ma su pri­vla­či­la ka­men i gra­đu, a za mal­ter ni­je po­tro­še­na ni­jed­na kap vo­de već je mi­je­šan su­rut­kom i mli­je­kom, tvr­di Mi­la­din Mar­ko­vić.

Zlo­slut

U pri­ča­ma o vi­do­vi­to­sti Ili­je Vu­ko­vi­ća po­seb­no je za­ni­mlji­vo ka­ko je, po po­vrat­ku iz Fran­cu­ske 1933. go­di­ne, na­slu­tio da će kralj Alek­san­dar po­gi­nu­ti, i ka­ko ga je svim si­la­ma od­vra­ćao da u ok­to­bru 1934. ne ide u Fran­cu­sku. Čak je sro­čio i tu­žba­li­cu, ko­ju će po­sli­je aten­ta­ta u Mar­se­lju če­sto pje­va­ti, a ko­ju je, iz­gle­da, po­ka­zao i sa­mom kra­lju pri­je po­la­ska na put bez po­vrat­ka. Je­dan od ge­ne­ra­la iz kra­lje­ve prat­nje za­pi­sao je ka­ko je kralj Alek­san­dar, kad je u mar­selj­skoj lu­ci kre­nuo sa ra­za­ra­ča „Du­brov­nik“ da stu­pi na tlo Fran­cu­ske, u ša­li re­kao: „E baš da vi­di­mo ho­će li se ob­i­sti­ni­ti slut­nje Ili­je Vu­ko­vi­ća...“

PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ