Po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce od po­čet­ka Pr­vog svjet­skog ra­ta „Evro–Đun­ti” je ob­ja­vio knji­gu An­to­ni­ja Đu­ri­ća, po­tre­sno svje­do­čan­stvo o hra­brim i od­va­žnim kće­ri­ma Sr­bi­ja ko­je su bra­ni­le obraz i čast svog na­ro­da u Pr­vom svjet­skom ra­tu, o ko­ji­ma je svjet­ska štam­pa pi­sa­la sa di­vlje­njem, a ču­ve­ni fran­cu­ski ge­ne­ra­li, po­put Fran­še D’Epe­rea, u nji­ma vi­dje­li ve­li­ku uzda­ni­cu za od­bra­nu od ne­pri­ja­te­lja. Svjet­ska štam­pa do­no­si­la je nji­ho­ve sli­ke na svo­jim na­slov­nim stra­na­ma i sa di­vlje­njem iz­vje­šta­va­la o ju­nač­kim pod­vi­zi­ma ve­li­ke Mi­lun­ke Sa­vić, srp­ske Jo­van­ke Or­le­an­ke, i So­fi­je Jo­va­no­vić, ču­ve­ne bra­ni­telj­ke Be­o­gra­da. An­to­ni­je Đu­rić pri­po­vi­je­da nam o pod­vi­zi­ma i ju­na­štvu Na­ta­li­ji Bje­la­jac, hra­broj Slo­ven­ki ko­ja je na­pu­sti­la rod­ni Ma­ri­bor i po­šla da bra­ni srp­sku ze­mlju. Tu su i pri­če o Ma­ri­ci Sa­vić, Mi­lo­sa­vi Pe­ru­no­vić, Len­ki Ra­ba­so­vić i mno­gim dru­gim he­ro­i­na­ma ko­je su pre­ži­vje­le sve stra­ho­te Al­ba­ni­je i hra­bro za­ko­ra­či­le na So­lun­ski front, ka­ko bi uče­stvo­va­le u oslo­ba­đa­nju svo­je vo­lje­ne otadž­bi­ne.
U re­do­vi­ma ko­ji sli­je­de naj­pri­je do­no­si­mo pri­ču od­va­žne Va­si­li­je Vu­ko­tić, kćer­ke ser­dar Jan­ka Vu­ko­ti­ća.
Ze­mlja i ne­bo
su u pla­me­nu
I kao da se na­jed­nom, neo­če­ki­va­no, pred mo­jim oči­ma, pu­nim je­ze i uža­sa, otvo­rio pa­kao i na­go­vi­je­stio da je sa­mo pi­ta­nje ča­sa kad će sve da se su­no­vra­ti sa ovih vi­so­va i ne­sta­ne. Oganj već uve­li­ko sa­ži­že lju­de ko­ji po­ku­ša­va­ju da se od­u­pru zloj sud­bi­ni; sa­ži­že i ko­nje odav­no po­su­sta­le pod te­re­tom to­po­va i gra­na­ta ko­je mje­se­ci­ma vu­ku s br­da na br­do. Šu­ma una­o­ko­lo je ra­nje­na, sta­bla pre­sje­če­na u ko­ri­je­nu, gra­ne is­ki­da­ne i zdro­blje­ne, a iz­nad oba­le ri­je­ke su­klja­ju dim i pla­men...
Ne zna se sa­mo ko­ga će pri­je da pro­gu­ta: njih ili nas? Ili, mo­žda, za­jed­no, u isti čas? Ho­će li iko pre­ži­vje­ti da po­tom­ci­ma is­pri­ča ka­ko je bi­lo, ka­ko su cr­no­gor­ski or­lo­vi, ovi kr­šni mla­di­ći, pu­ni sna­ge i po­no­sa, po­le­tje­li da svo­jim gru­di­ma za­tvo­re moj­ko­vač­ka vra­ta i sve pu­te­ve ka Cr­noj Go­ri i ta­ko za­šti­te od­stup­ni­cu iz­ne­mo­gloj srp­skoj voj­sci ko­ju je sa tri stra­ne pri­ti­sla ne­pri­ja­telj­ska si­la i pri­je­ti joj okru­že­njem i uni­šte­njem?
Ša­pu­ćem mo­li­tvu Sve­vi­šnjem ne bi li nas i ovog ju­tra, na Bo­žić, na ve­li­ki pra­znik pra­vo­slav­nih, uzeo pod svo­je okri­lje i svo­jom moć­nom ru­kom za­u­sta­vio na­je­zdu ne­po­zna­tih i ne­po­zva­nih lju­di ko­ji iz uža­re­nih to­pov­skih ci­je­vi si­ju smrt... Jer, pra­ved­no je, i po­šte­no je, i ljud­ski je ovo što ra­di­mo: bra­ni­mo svoj obraz i svoj go­li krš. To je je­di­no što nam dje­do­vi osta­vi­še: obraz i krš. Ka­men se ov­dje di­že vi­so­ko, u ne­do­gled, gu­be­ći se u pla­vet­ni­lu ne­ba... A ze­mlje ma­lo, pe­dalj-dva, tek da se ne ka­že da je ne­ma. Bra­ni­mo taj kra­ji­čak ne­ba, taj pe­dalj ze­mlje, tu li­ti­cu nad ri­je­kom...
A ko zna, mo­žda se ovog istog ča­sa i oni ta­mo, pre­ko re­ke, u pla­vi­ča­stim uni­for­ma­ma i s te­le­ća­ci­ma na le­đi­ma, ko­ji za­klo­nje­ni iza sta­ba­la oslu­šku­ju dej­stvo svo­je ar­ti­lje­ri­je i če­ka­ju za­po­vi­jest da bi­je­sno ki­di­šu i da nas sa­tru, zbri­šu s li­ca ze­mlje, da nas uči­ne ro­bljem i ob­je­se zbog po­šte­nja i ne­po­kle­ka pred tu­đi­nom, mo­žda se i oni mo­le istom Bo­gu i uzda­ju se u nje­go­vu za­šti­tu...
Gra­na­te
austro­u­gar­skih
ha­u­bi­ca
I u tom tre­nut­ku su­lu­de rat­ne vre­ve, ko­ja se od ra­nog ju­tra pro­lo­mi iz­nad oba­le Ta­re pa se sve vi­še i sve br­že po­če pe­nja­ti u vi­si­ne i is­pu­nja­va­ti pro­stor, ja­sno se ras­po­zna­ju gra­na­te austro­u­gar­skih ha­u­bi­ca. Nji­ho­vi šrap­ne­li, kao roj svi­ta­ca, zu­je oko na­ših gla­va. Jed­na tre­snu na pe­de­se­tak me­ta­ra od mje­sta na ko­me sam sta­ja­la i kao oštrim sje­či­vom is­ko­ma­da sta­blo bu­kve... Su­rov pri­zor pre­sje­če mi dah: sna­žni konj, ko­ji je do ma­lo­čas vu­kao brd­ski top, le­žao je u sni­je­gu s pred­njim no­ga­ma uvis, dok su zad­nje bi­le pri­ti­snu­te to­pov­skom ci­je­vi i go­mi­lom san­du­ka...
Upr­kos ne­ču­ve­noj bu­ci od gr­mlja­vi­ne to­po­va, ra­za­bi­ram ne­či­ji glas da je gra­na­ta po­go­di­la ko­nja u kič­mu i da jad­noj ži­vo­ti­nji, či­je za­kr­va­vlje­ne oči i žuć­ka­stu pje­nu na usti­ma gle­dam, tre­ba met­kom pre­kra­ti­ti mu­ke, a top na ru­ka­ma iz­vu­ći na vis i osu­ti palj­bu na ne­pri­ja­te­lja ko­ji se spre­ma na od­lu­ču­ju­ći ju­riš...
Za­ni­je­mi­la sam, ne­mam sna­ge da pro­go­vo­rim. Po­gle­dom tra­žim oca. I, ne­vi­đe­nog li ču­da, ugle­dah, tog tre­nut­ka, ka­ko per­ja­ni­ku Be­ći­ru Bu­la­to­vi­ću, ko­ji je sta­jao uz mog oca ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća, skli­znu sa­blja i po­bo­de se u sni­jeg! Šrap­nel mu, kao bri­tvom, pre­sje­kao opa­sač... Mi­lu Sa­i­či­ću, ko­man­dan­tu Do­njo­va­so­je­vić­ke bri­ga­de, ko­ji je u tom ča­su pri­mao za­po­vi­jest, ra­fal „pro­šte­po­vao” či­zmu, pro­sto je is­ki­dao od čla­na­ka do vr­ha, ta­ko da su se ko­ma­di le­pr­ša­li na vje­tru... A nje­mu – ni­šta.
Na­sta­vi­će se

Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić