Do­kle god po­gled do­pi­re, go­lo dr­ve­će s uko­če­nim gra­na­ma bez ijed­nog li­sta. U va­zdu­hu se osje­ća po­raz. Do sko­ro skri­ve­ni ras­ko­šnim ze­le­ni­lom, iz zad­njih dvo­ri­šta ku­ća iz­ra­nja­ju olu­pi­ne ko­la, raz­va­lje­ni fri­ži­de­ri, ma­ši­ne za veš i osta­li krš, kao lju­di za­te­če­ni sa spu­šte­nim pan­ta­lo­na­ma.
U to­ku je pred­iz­bor­na pred­sjed­nič­ka kam­pa­nja u SAD, do­ba ka­da se isti­na go­vo­ri ri­jet­ko ili ni­ka­ko i ka­da se ne po­mi­nju ve­li­ki pro­ble­mi. Sva­ko za­bri­nut zbog to­ga što se u ovoj ze­mlji dnev­no do­go­di vi­še od jed­ne ma­sov­ne puc­nja­ve, ko­ja u pro­sje­ku osta­vi če­tvo­ro ili vi­še ra­nje­nih ili mr­tvih; zbog to­ga što je sa­mo u 2015. bi­lo vi­še od 60 puc­nja­va u ško­la­ma; zbog to­ga što je sto­pa ubi­sta­va va­tre­nim oruž­jem 30 pu­ta ve­ća ne­go u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, gdje je no­še­nje oruž­ja stro­go re­gu­li­sa­no; zbog to­ga što pro­da­ja va­tre­nog oruž­ja u Ame­ri­ci čak i sa­da, po­sle ma­sa­kra u San Ber­nar­di­nu, oba­ra sve re­kor­de – sva­ko ko je za­bri­nut zbog to­ga po­mi­slio bi da će re­pu­bli­kan­ci ko­nač­no, ipak, ozbilj­no pro­go­vo­ri­ti o tom pro­ble­mu. Ali ne, oni na­sta­vlja­ju da po­ro­di­ca­ma ubi­je­nih po­ru­ču­ju da će se mo­li­ti za nji­ho­ve naj­mi­li­je, dok osta­li­ma ka­žu: ka­da ne bi bi­lo zo­na za­bra­na no­še­nja va­tre­nog oruž­ja i ka­da bi svi ne­pre­kid­no bi­li na­o­ru­ža­ni, ma­sa­kri kao što su oni u Pa­ri­zu, Ore­go­nu, Ko­lo­ra­du i Ka­li­for­ni­ji ne bi bi­li ta­ko kr­va­vi. Što se ti­če nji­ho­vog uobi­ča­je­nog ar­gu­men­ta da je ri­ječ o men­tal­nim bo­le­sni­ci­ma, a ne o do­stup­no­sti oruž­ja lju­di­ma, slo­ži­ću se da su na­pa­da­či lu­da­ci, ali to su i po­li­ti­ča­ri i gla­sa­či ko­ji su im do­zvo­li­li da svo­je ku­će pre­tvo­re u skla­di­šta oruž­ja pro­jek­to­va­nog sa sa­mo jed­nim ci­ljem – da po­ko­si što vi­še lju­di. Obo­ža­va­o­ci oruž­ja za­bo­ra­vi­li su osnov­no pra­vi­lo ljud­skog su­ži­vo­ta: ne ma­ši mi pi­što­ljem is­pred no­sa.
Bu­di­ti se sva­kog ju­tra s po­mi­šlju na Do­nal­da Tram­pa ko­ji obe­ća­va da će duž gra­ni­ce sa Mek­si­kom iz­gra­di­ti naj­du­ži zid po­sle Ve­li­kog ki­ne­skog i da će de­por­to­va­ti vi­še lju­di ne­go Sta­ljin i Hi­tler; na mi­lo­zvuč­nog dr Kar­so­na ko­ji je ri­je­šio taj­nu egi­pat­skih pi­ra­mi­da i po­re­di si­rij­ske mu­sli­man­ske iz­bje­gli­ce s “bi­je­snim psi­ma”; na se­na­to­ra Ru­bia, ko­ji mi­sli da su sep­tem­bar­ski na­pa­di i ne­dav­ni ma­sa­kr u Pa­ri­zu dio bo­ži­je pro­mi­sli; i na Te­da Kru­za, ko­ji že­li da na Kip slo­bo­de oka­či znak “Sa­mo hri­šća­ni” – bu­di­ti se s mi­šlju da se oni mo­žda baš sa­da ru­ku­ju s va­šim kom­ši­ja­ma, tre­ba­lo bi da zna­či da su nam ži­vo­ti ovih da­na ve­o­ma uz­bu­dlji­vi, ali iz ne­kog raz­lo­ga ni­je ta­ko.
U stva­ri, sve rje­đe sre­će­mo pred­sjed­nič­ke kan­di­da­te. Ne­ka­da ih je bi­lo te­ško iz­bje­ći. Sje­diš kod fri­ze­ra, a Džorddž Mek Go­ve­rn ili Ri­čard Nik­son ula­ze u sa­lon i pru­ža­ju ti ru­ku. Da­nas rad­nim da­nom odeš u šo­ping mol i šta vi­diš? Sa­mo ti­nej­dže­re ko­ji su zbri­sa­li iz ško­le, sta­ri­je pa­ro­ve ko­ji su do­šli da se ugri­ju i pro­dav­ce ko­ji se smrt­no do­sa­đu­ju u pra­znim pro­dav­ni­ca­ma. Ka­da bih vik­nuo: “Gdje je Hi­la­ri Klin­ton?”, po­gle­da­li bi me kao da sam lud. U mom ma­lom gra­du vi­dio sam sa­mo je­dan Tram­pov i je­dan Kar­so­nov pla­kat, ne ra­ču­na­ju­ći je­dan za McCain/Pa­lin ko­ji je za­li­je­pio ne­ki ša­ljiv­dži­ja ili mo­žda pra­vi no­stal­gi­čar za ovim ve­li­ka­ni­ma Re­pu­bli­kan­ske par­ti­je.
Ne po­ma­že ni me­dij­sko pra­će­nje iz­bo­ra, jer je sa­svim ne­re­al­no. Ame­rič­ki me­di­ji se pra­ve da ima­mo po­sla s prin­ci­pi­jel­nim lju­di­ma ko­ji nu­de pro­mi­šlje­na rje­še­nja za na­še pro­ble­me i da su gla­sa­či do­bro oba­vi­je­šte­ni i do­bro­na­mjer­ni Ame­ri­kan­ci, a ne gle­da­o­ci Foks te­le­vi­zi­je ko­ji ni­kad ne pa­le ra­dio. „Do­bio je lo­bo­to­mi­ju od Rush Lim­ba­ugh, Glenn Beck, Sean Han­nity i Mic­hael Sa­va­ge“ – ta­ko moj pri­ja­telj opi­su­je svog kom­ši­ju. On ho­će da ka­že da je to čo­vjek ko­ji mi­sli da je Oba­ma mu­sli­man ili ko­mu­ni­sta, da pla­ni­ra­no ro­di­telj­stvo ko­ma­da ži­vu dje­cu i pro­da­je nji­ho­ve dje­lo­ve i da su Adam i Eva u ra­ju ima­li lju­bim­ca di­no­sa­u­ru­sa.
Sve ze­mlje ima­ju glu­pa­ke i pre­va­ran­te u po­li­ti­ci, ali se ni­jed­na ne op­ho­di pre­ma nji­ma s ta­kvim po­što­va­njem – ili ku­ka­vič­lu­kom. Šar­la­tan ko­ji u ju­tar­njem ne­djelj­nom pro­gra­mu tvr­di da je glo­bal­no za­gri­je­va­nje iz­mi­šljo­ti­na i da na­uč­ni­ci la­žu, ili da bi bo­ga­ta­še tre­ba­lo oslo­bo­di­ti po­re­za, jer bi se on­da nji­ho­vo bo­gat­stvo pre­li­lo na osta­le, na­i­la­zi sa­mo na po­što­va­nje i bla­gu upi­ta­nost no­vi­na­ra. Ne­ma ni­ko­ga da mu ka­že da je to što go­vo­ri opo­vrg­nu­to na mno­go na­či­na, na pri­mjer eko­nom­skom te­o­ri­jom o ko­nju i vrap­cu: ako ko­nju da­ješ do­volj­no ov­sa, u nje­go­voj ba­le­gi će osta­ti po­ne­što i za vrap­ce.

Svi kan­di­da­ti ka­žu: baš me bri­ga za po­sle­di­ce. Njih ne za­ni­ma­ju ni pro­šlost ni bu­duć­nost. Po­sma­trač sa stra­ne bi se si­gur­no ču­dio za­što na­še pred­sjed­nič­ke kan­di­da­te ni­ko ne pi­ta ka­ko će­mo iz­bje­ći sud­bi­nu svih pret­hod­nih im­pe­ri­ja i na­ci­ja ko­je su se bo­ri­le pro­tiv ci­je­log svi­je­ta (ima­ju­ći u vi­du mno­ge ra­to­ve ko­je smo vo­di­li i one ko­je nam oni pre­po­ru­ču­ju za ubu­du­će)? Ali mi ne oče­ku­je­mo da će im iko po­sta­vi­ti to pi­ta­nje, kao ni ono o rat­nom pro­fi­ter­stvu, o pro­ne­vje­ri mi­li­jar­di do­la­ra po­re­skih ob­ve­zni­ka u Ira­ku i Av­ga­ni­sta­nu; ili o Sa­u­dij­skoj Ara­bi­ji, Tur­skoj i na­šim dru­gim ta­ko­zva­nim sa­ve­zni­ci­ma na Bli­skom is­to­ku ko­ji­ma smo pro­da­li oruž­je za vi­še de­se­ti­na mi­li­jar­di do­la­ra, a ko­ji po­dr­ža­va­ju dži­ha­di­ste u Si­ri­ji; ili o ame­rič­koj in­du­stri­ji oruž­ja i nje­nim sve ve­ćim pro­fi­ti­ma; ili o nji­ho­vim ko­le­ga­ma kan­di­da­ti­ma ko­ji hu­ška­ju na na­si­lje pre­ma ile­gal­nim imi­gran­ti­ma i mu­sli­ma­ni­ma. Ne­ma vi­še po­zi­va­nja na od­go­vor­nost u na­šem po­li­tič­kom si­ste­mu, gdje se ne­spo­sob­ni, pre­va­ran­ti i rat­ni zlo­čin­ci ne sa­mo bo­ga­te već ih lju­di sa­li­je­ću sa svih stra­na i tra­že sa­vje­te od njih, što ubi­ja sva­ku na­du da će ijed­na od tih po­gub­nih i sa­mo­u­bi­lač­kih po­li­ti­ka bi­ti na­pu­šte­na.
“Ta­ta zna naj­bo­lje“, ta­ko auto­kra­te ši­rom svi­je­ta go­vo­re svo­jim sled­be­ni­ci­ma da bi ih odr­ža­li u sta­nju dje­ti­nje bes­po­moć­no­sti i ne­zna­nja. Za­to Do­nald Tramp – či­ji lju­bi­te­lji za­ba­la­ve kad ga ču­ju i iz­vje­sno su pa­li u za­nos ka­da je ak­ti­vi­sta po­kre­ta ‘’Cr­ni ži­vo­ti su va­žni’’ (Black Li­ves Mat­ter) iz­ja­vio da su ga na jed­nom pro­te­stu šu­ti­ra­li, uda­ra­li i da­vi­li – mo­že da iz­ra­zi ža­lje­nje sa­mo za­to što se pre­ma nje­mu ni­je još gru­blje po­stu­pa­lo. I on ni­je je­di­ni – ne za­bo­ra­vi­mo Kru­za. Nji­ho­ve gor­lji­ve ti­ra­de pod­sje­ća­ju me na na­ci­o­na­li­ste u Ju­go­sla­vi­ji to­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Re­per­to­ar i rječ­nik svih bra­ni­te­lja og­nji­šta su uvi­jek isti. Oda­kle god do­la­zi­li, oni zvu­če isto, a če­sto i iz­gle­da­ju isto.
Pri­ja­te­lji me uvje­ra­va­ju da ni Tramp ni Kruz ne­ma­ju šan­se da po­bi­je­de na iz­bo­ri­ma i sklon sam da im vje­ru­jem. Ali ka­da po­mi­slim na Ju­go­sla­vi­ju, sje­tim se ka­ko su mno­gi pa­met­ni i pri­stoj­ni lju­di po­šli za jed­nim ogav­nim na­ci­o­na­li­stom i po­ku­ša­va­li da me ubi­je­de da je u te­škim vre­me­ni­ma po­treb­na čvr­sta ru­ka, da je taj mo­mak mo­žda ma­lo neo­te­san, ali je po­šten i da u ovom isto­rij­skom tre­nut­ku svi tre­ba da sta­ne­mo uz nje­ga. Mo­ja dra­ga tet­ka me je čak ubje­đi­va­la da je Mi­lo­še­vić zgo­dan čo­vjek. Za­ni­je­mio sam. Po­mi­slio sam da ni­sam do­bro čuo, pa sam je za­mo­lio da po­no­vi. Za­mi­sli­te da vam ro­đe­na maj­ka ili se­stra ka­žu da je Do­nald Tramp – baš sla­dak.
Pre­ve­la: Sla­vi­ca
Mi­le­tić
Pe­šča­nik.net

Autor: Čarls Si­mić