Po­red ovo­ga, Mur­nau vje­što vla­da i upo­tre­bom di­ja­lo­ških kar­ti­ca kao i efek­ti­ma sa nji­ma (tri go­di­ne pri­je to­ga re­ži­rao je „Po­sled­njeg čo­ve­ka bez ijed­ne kar­ti­ce”). Svoj po­zna­ti me­tod ra­da ta­ko uspje­šno opro­ban u fil­mo­vi­ma ko­ji su stva­ra­ni u nje­mač­kim stu­di­ji­ma Mur­nau je ov­dje još vi­še raz­vio.To ne zna­či da je pra­vio kom­pro­mis sa ame­rič­kim fil­mom već da je, u pri­su­stvu dru­ga­či­jih is­ku­sta­va, svo­je vi­zi­je na­sto­jao da uči­ni do kra­ja ra­zu­mlji­vi­jim što pri­rod­ni­jim i ve­za­nim za na­še shva­ta­nje stvar­no­sti. Nje­go­vo osje­ća­nje svi­je­ta se ni­kad ni­je ve­zi­va­lo sa­mo za spolj­ni re­a­li­zam pa ga je i sma­trao sa­svim uslov­nim i za­vi­snim upra­vo od smi­sla ko­ji se kroz film sve vi­še is­ka­zu­je.
Jer, ovaj svi­jet je ona­kav ka­kvim ga osje­ća­mo, do­ži­vlja­va­mo ili osmi­šlja­va­mo. Mur­nau se ne bri­ne da li je sve eg­zi­stent­no sa­mo po se­bi, jer se ov­dje dram­ske kon­fron­ta­ci­je vr­še u do­me­nu su­šti­ne a ne onog spolj­nog.
Ono što ovaj film či­ni iz­u­zet­nim i što je odu­še­vlja­va­lo i ho­li­vud­ske si­ne­a­ste je­ste, upra­vo stva­ra­nje op­tič­kih zna­ko­va ko­ji­ma Mur­nau ko­mu­ni­ci­ra. To su iz­van­red­no kom­po­no­va­ni ka­dro­vi u ko­ji­ma svi­je­tlo ili mi­zan­scen, pa i in­ten­zi­tet emo­ci­ja, ima­ju do­mi­nant­nu ulo­gu. U sva­kom tre­nut­ku sli­ka je ne­vje­ro­vat­no ve­za­na za unu­tra­šnja ras­po­lo­že­nja. Ona mo­gu da je pot­pu­no ne­u­tra­li­šu kao što ima­ju i sna­gu ko­ja je iz­di­že do ne­čeg što pre­va­zi­la­zi i sam ma­te­ri­jal. Mur­nau uspi­je­va da upra­vo te du­hov­ne ele­men­te uči­ni ne sa­mo ele­men­tar­nim već sa­svim re­al­nim.
To mu omo­gu­ća­va da vi­še raz­mi­šlja, da či­ni po­kre­te po po­tre­bi, ali sa iz­u­zet­nim ra­fin­ma­nom – pa se eks­pre­si­ja uvi­jek ja­vlja kao kva­li­tet ko­ji pod­sti­če zbi­va­nja i pro­du­blju­je nji­ho­vu unu­tra­šnju dra­ma­tič­nost. Ta­ko je od­nos pre­ma stva­no­sti do­bio for­mu iz­ra­za ko­ji ni­čim ni­je spo­lja ogra­ni­čen i u ko­me čak ima vi­še su­bje­kiv­nih ne­go objek­tiv­nih či­ni­la­ca. Sve je to do­ve­de­no do ta­kvog skla­da da se ne mo­že go­vo­ri­ti gdje pre­sta­je psi­ho­lo­ško a gdje osta­je sa­mo fi­zič­ko, da li su tek uti­sci ili je ogo­lje­la mi­sao, ni­je li to sve ire­al­no, ma­kar nam iz­gle­da­lo to­li­ko stvar­no. U tom si­ste­mu pod­sti­ca­ja eks­pre­siv­nost do­la­zi re­dov­no iz­nu­tra i od čo­vje­ka se pre­no­si i na sa­mu pri­ro­du, po­go­to­vo na nje­go­vu ži­vu oko­li­nu. Me­đu­tim, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da i naš od­nos pre­ma grad­skom ili se­o­skom am­bi­jen­tu iz­ra­žen na ta­ko su­bjek­ti­van i su­ge­sti­van na­čin, ta­ko­đe vr­ši i svoj uti­caj na sa­me lju­de. Ne bi se ovaj čo­vjek osje­tio to­li­ko sna­žan da ugu­ši u se­bi in­stink­te i da se od­u­pre zlo­či­nu, da ni­je ve­zan upra­vo za te uti­ske ko­je film pri­ku­plja iz sa­me re­al­no­sti. Pre­ci­zni­je, re­di­telj, ak­te­ri, unu­tra­šnji i spolj­ni svi­jet, do te mje­re su me­đu­sob­no po­ve­za­ni da oni za­jed­nič­ki uti­ču na vri­jed­nost iz­ra­za. U po­re­đe­nju sa stan­dard­nim fil­mo­vi­ma svog vre­me­na, „Zo­ra” je bi­la ne­što sa­svim dru­go. Po­kret ni­je iz­gu­bio svo­ju pri­rod­nost ali je po­stao go­to­vo gra­fič­ki znak, pre­pun ener­gi­je, ko­ji se slo­bod­no usmje­ra­va kroz sve te su­ko­be i is­ku­še­nja. Ali, pri­tom se Mur­nau ne gu­bi u pre­tje­ra­noj su­bjek­tiv­no­sti ni­ti pra­vi kom­pro­mi­se sa so­bom i gle­da­o­ci­ma ka­ko bi pod­vu­kao ve­ću spon­ta­nost i do­pa­dlji­vost.
Kod nje­ga je sve to oda­bra­no na vi­šem ni­vou i svr­sta­no u je­dan red od ko­ga ne za­vi­si sa­mo kom­po­zi­ci­ja ka­dra već kom­po­zi­ci­ja ci­je­log fil­ma.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić
film­ski i TV re­di­telj
ban­gor­ski@t-com.me